ОСТОЈА ВОЈИНОВИЋ: Дан када је нестао Совјетски Савез

ИСКРА на Фејсбуку

фото: AP Photo/Sergei Kharpukhin

Скидање црвене заставе црвеног октобра са српом и чекићем са Кремља, обављено 25. децембра 1991. године, више је био формални чин – судбина Совјетског Савеза запечаћена је 17 дана раније, 8. децембра. Тог дана тадашњи лидери Русије, Белорусије и Украјине – Борис Јељцин, Станислав Шукевич и Леонид Кравчук потписали су споразум који је означио да „СССР као геополитичка реалност више не постоји“, док је у исто време довео до стварања Заједнице независних држава. Споразум је потписан у месту Вискули, на подручју Бјеловешке шуме у Белорусији, уз границу са Пољском, у ловачкој резиденцији бившег совјетског лидера Никите Хрушчова.

Ова тројица председника су тако запечитила судбину државе потписујући поменути споразум, упркос вољи народа изреченој на референдуму у марту исте године, на којем је преко 75 одсто Совјета гласало за очување савеза. За већину становништва у земљи потписивање споразума је прошло готово неприметно, али тиме се завршила једна велика епоха и започео је један нови живот.

Овај споразум је добио назив „Бјеловешки договор“ и као такав ушао је у историју. Било је то, како су касније писали поједини аналитичари, „черечење огромне земље без наркозе“.[1] Распад СССР Путин ће касније назвати највећом геополитичком катастрофом 20. века, додајући да „онај ко не жали за Совјетским Савезом нема срца, а онај ко сматра да се тај савез у истом облику може обновити – нема довољно памети.“

Историјска неминовност

Тај преломни период изменио је даљи ток историје. Година 1991. се, по оцени руских историчара, може поредити само са 1917. годином, јер се фактички још једном десила револуција. Распао се Совјетски Савез, а његове бивше републике постале су самосталне државе. Нуклеарна држава, која је контролисала готово пола света, почела је да пуца по свим шавовима и да нестаје у метежу чије се последице осећају до дана данашњег. И то не само на просторима бивше заједничке државе.

Тог 25. децембра 1991. године, председник Савеза Социјалистичких Совјетских Република Михаил Сергејевич Горбачов изјавио је преко државне телевизије да „као резултат нове ситуације, настале стварањем Заједнице Независних Држава“, он обуставља своју активност на положају председника СССР-а. Биле су то његове последње речи у својству лидера највеће државе света.

„Подносим оставку на место председника СССР. Залагао сам се за опстанак Савеза, али је превладала идеја разбијања. Имали смо свега у изобиљу – земље, нафте и гаса, других природних ресурса… Међутим, живели смо горе од других. Разлог је очигледан – земљу су гушили окови бирократског командног система“, поручио је последњи лидер земље Михаил Горбачов тог 25. децембра 1991. Како је додао, „стари систем распао се пре него што је нови почео да функционише“.[2] Упркос томе што су пад СССР многи дочекали с одушевљењем, стручњаци сматрају да је крај блоковске поделе увео свет у нестабилније доба.

Док многи аналитичари сматрају да је распад Совјетског Савеза био историјска неминовност, историчари су мишљења да тај распад није био диктиран објективним факторима историјског развоја. На референдуму 17. марта 1991. огромна већина грађана СССР изјаснила се за заједнички живот у огромној држави. Али, националне елите, у првом реду у Руској Федерацији, постале су иницијатори борбе за своје локалне суверенитете. Сучељавање Јељцина и Горбачова довело је до стварања два центра власти у Москви и, у коначном резултату, до пораза савезног центра, односно краха СССР.

Процес дезинтеграције Совјетског Савеза имао је свој почетак у балтичким републикама још 1990. године, да би се наставио почетком 1991. године. Јануара те године, пред литванским парламентом нашао се акт о издвајању из Совјетског Савеза и успостављању независне државе. Сагласно том документу, који је усвојен марта исте године, Литванска совјетска република преименована је у Литванску републику. На њеној територији обустављено је дејство Устава СССР и установљено дејство Устава Литваније из 1938. године. Тако је Литванија прва од балтичких и уопште совјетских република прогласила отцепљење и „начела” процес дезинтеграције који је потом уследио.

Отцепљење балтичких република био је само почетак распада велике државе, „империје зла“ како је СССР називан међу појединим круговима на Западу. Овај распад некада велике империје текао је уз огромне потресе на читавом пространству које је заузимала ова држава, али срећом без већих оружаних сукоба, жртава и крви, чиме је избегнут  „југословенски сценарио“ којег смо били сведоци на нашим балканским просторима. И управо то избегавање „југословенског сценарија“ може се означити као једина светла тачка у мору црних догађаја који су пратили распад државе.[3]

Као што се и стварала уз огромна страдања, тако је и распад велике државе текао уз до тада незабележене економске, социјалне и многе друге муке и недаће. Русија је једно време била на самој ивици грађанског рата, а оружани сукоби на просторима бивше заједничке државе, затим нове „револуције“ у појединим новоствореним државама, борбе за власт нових политичких елита, социјалне недаће, национална и религиозна сучељавања и терористичке акције биле су, а понегде и остале, обележје нове, постсовјетске епохе.

Русија је преко ноћи „ускочила“ из тоталитарног друштва у демократију која се прилично разликује од класичног поимања те речи. Спроведена је приватизација која се претворила у пљачку у којој су многи зарадили милионе и почели „бизнис“, да би касније увећавали богатство најчешће на не баш најпоштенији начин, проналазећи рупе у закону.[4]

Директна последица распада Совјетског Савеза била је то што је више од 28 милиона Руса остало ван граница своје земље. Ван своје историјске домовине остало је и 6,8 милиона Украјинаца, 2,1 милион Белоруса, 1,6 милиона Казахстанаца, 1,5 милиона Јермена — укупно више од 40 милиона људи, скоро 15 одсто становништва целог СССР. Њих називају невољним емигрантима. Након што је велика земља, некадашњи „црвени џин“, разбијена, „рођено“ је нових 15 држава.

Последице распада

Историчари, аналитичари и целокупна стручна јавност још увек расправљају да ли је „смрт СССР-а“ била неизбежна, шта је главни разлог распада, каква је била улога политичких елита и какву је улогу у томе имао Запад. И данас се многи питају како се распао СССР који је имао најмоћнију војску на свету и најефикаснију обавештајну службу.

Свакако је један од главних узрока за стварање атмосфере за распад СССР-а била све гора економска ситуација. Економија је представљала рак-рану те државе, пошто је веома гломазан совјетски систем био потпуно неефикасан у новонасталим условима. Једна од популарних теорија која објашњава распад земље јесте издаја елита. Често се може чути да је реч о „кривици Горбачова“ или „кривици Јељцина“. Неки говоре и о „идеолошким и системским грешкама“, други о „умешаности Американаца“. Нестанак СССР са глобалне мапе је узрокован, по мишљењу многих, унутрашњим разлозима, који су се огледали у повећању противуречности и погрешних личних одлука тадашњих лидера СССР.

Да ли је СССР могао да буде спасен и да опстане да су власти спровеле реформе? За ово питање можемо узети пример Кине у којој је 1989. године дошло до сличних дешавања, када су избили  протести на Тјенанмену, али је након њих кинеско руководство почело са радикалним реформама економског модела и јавног сектора, те одобрило веће економске слободе за предузетнике. То није било потпуно уништавање претходног модела, као у Русији током деведесетих, него доследна и постепена трансформација система.

Многи аналитичари и историчари се у својим виђењима разлога распада некада велике и моћне државе слажу да је СССР убијен споља – Хладни рат се завршио, али САД и цео западни свет су и даље на СССР гледали као на претњу.

Распадом СССР свет је постао једнополаран, што је негативно утицало на међународну безбедност. Имајући равноправног противника, САД су до тада водиле одмеренију спољну политику и нису занемаривале дипломатске методе, што је гарантовало међународну стабилност. Данас се ратује широм света, и то је јасан показатељ ’стабилности‘ једнополарног света. Вашингтон је искористио тешку ситуацију за вођење ратова у целом свету, борећи се за своје интересе, пре свега енергетске. Довољно је само поменути примере интервенција у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији.

Већина Европљана, по анкетама које је радио Спутњик, сматра да се САД нису успешно носиле са улогом светског лидера после распада СССР. Тако мисли 69 одсто Немаца, 55 одсто Француза и 51 одсто Италијана. Само 24 одсто Немаца, 35 одсто Француза и 42 одсто Италијана сматра да су се САД успешно снашле у тој улози, док је 10 одсто Француза и по седам одсто Немаца и Италијана било неодлучно.[5] Распад СССР, узроци и последице тог догађаја пратили су разни политички конгреси и референдуми, који, нажалост, нису донели жељени резултат. Стога, крајем 1991. године готово нико није веровао у будућност највеће земље на свету.

Најпознатије последице распада Совјетског Савеза су: тренутна трансформација Руске Федерације, где је Јељцин одмах спровео неколико економских и политичких реформи; многи међуетнички ратови, углавном на кавкаским територијама; подела Црноморске флоте; дезинтеграција оружаних снага државе и подела територија, које су се догодиле између донедавно пријатељских нација.

Не треба се варати – лоши економски показатељи и пораст национализма свакако су били од великог значаја, али главни фактор који је заиста изазвао крах „црвене империје“ били су потези њеног руководства почевши од средине 1980-их и Горбачовљеве „перестројке“. Она је била покушај да се реформише совјетски систем који је тада већ показивао знаке деградације. Прве Горбачовљеве реформе (такозвано „убрзавање“ економије) имале су задатак да ослободе потенцијал „модернизованог социјализма“. И поред добрих намера совјетског лидера, економија није могла да се „убрза“.

Напротив, Горбачовљева неефикасна политика довела је до убрзаног пада економије, тако да је и сама држава постала слабија. Совјетски систем је пре Горбачова лоше функционисао и имао доста осцилација, а после реформи је престао и да функционише. У очајничкој потрази за путевима модернизације екномије, Горбачов је покренуо радикалан процес демократизације у коме је пропаст совјетског система и совјетске империје била неизбежна. Зато су се појавили нови актери, а међу њима и Борис Јељцин који је желео да створи „независну Русију“.

Јељцинова биографија

И поред свих мана које је имао, и о којима се много зна, први руски председник, Борис Јељцин, има и одређене заслуге за оно што је учинио. Тако бар тврде поједини аналитичари. Његовом заслугом, кажу они, срушен је тоталитарни систем и уведена каква- таква демократија. Чак и сама та једна једина неспорна чињеница представља за Русију велики историјски корак. Он је први човек у новијој руској историји који је отишао са власти добровољно и без крви. Био је склон алкохолу, био је такође злопамтило и осветољубив, али своје политичке противнике није физички уништавао као совјетски претходници. Док га једни блате и проклињу, други говоре да ће тек историја показати његово право лице и улогу и одредити му достојно место у историји Русије. Не треба заборавити да је Владимир Путин изражавао поштовање према Борису Николајевичу и да против њега лично није износио негативне оцене.

Борис Јељцин је човек чије ће име увек бити нераскидиво повезано са модерном историјом Русије. Неко ће га се сетити као првог председника, неко ће у њему увек видети пре свега талентованог реформатора и демократу, и неко ће се сетити ваучерске приватизације, војне кампање у Чеченији, пропасти и назвати га „издајником“. Јељцин је био човек из „глубинке“ (провинције) са свим манама и врлинама обичног руског човека.

Његова службена биографија каже да је рођен у селу Бутка (Свердловска област, Талитски округ). У близини је живела породица Бориса Николајевича – у селу Басманово. Зато се у различитим изворима као место рођења будућег председника може сусрести и тај и још један топоним.

Његов отац, Николај Игнатијевич, радио је у грађевинарству, али је ‘30-их година био потиснут као кулачки елемент и издржавао је казну на Волги-Дону. После амнестије, вратио се у родно село, где је почео све од нуле као обичан грађевински радник, а онда је напредовао до директора грађевинског комбината. Мајка, Клаудија Василиевна (рођена Старигин), већину живота радила је као кројачица.

Родитељи Бориса Јељцина били су једноставни совјетски радници, а када Борис није имао ни десет година, породица се преселила у град Березники, недалеко од Перма. Као што је Јељцинов наставник приметио, он је увек био борац и помало нервозан. Можда су управо те особине довеле Бориса Николајевича до првог озбиљног проблема у његовом животу. Током дечачких игара, покупио је неексплодирану немачку гранату у трави и покушао да је растави. Последица игре била је губитак два прста на левој руци.

Није служио војску већ је одмах после школе ушао у Уралски политехнички институт, где је усавршио специјалност „инжењер-градитељ“. По завршетку средње школе 1955. године, Борис Јељцин отишао је да ради за Свердловски грађевински фонд. Као главни инжењер, а затим и директор Свердловске куће за изградњу кућа, Јељцин је био на конгресима партије. На страначком месту, Борис Николајевич првенствено се бавио надгледањем питања стамбене изградње, али врло брзо је Јељцинова политичка каријера почела брзо да добија замах.

Она је почела 1963. године, да би Јељцин 1975. године био изабран за секретара Свердловског регионалног одбора КП, а годину дана касније постао је први секретар, односно главни човек Свердловске регије. Његов претходник описао је младог Јељцина као човека гладног моћи и амбициозности, али је додао да ће извршити било који задатак. Јељцин је радио на овој функцији девет година. Године 1976. Јељцин је постао први секретар Свердловске регије, а током његовог руководства у Свердловској регији, многа питања везана за егзистенцију успешно су решена. Укинути су купони за млеко и неке друге робе, отворене су нове перадарске фарме. Јељцин је покренуо изградњу метроа у Свердловску, као и неколико културних и спортских комплекса.

На састанку Врховног савета СССР-а (1986.), 21. октобра 1987. године, он је оштро критиковао комунистички систем на Пленуму Централног комитета, критиковао је спор темпо реструктурирања, најавио формирање култа личности Михаила Горбачова, траживши да га не укључи у Политбиро.

Дана 26. марта 1989. Јељцин је постао народни посланик у Москви добивши 91 одсто гласова. На  конгресу КП 1990. године, Јељцин је најавио своју оставку. Овај конгрес био је последњи и Јељцин напушта КПСС 12. јуна 1990. године, да би већ 1991. године, као нестраначка личност, са 57 одсто гласова, и уз подршку странке Демократска Русија, био изабран за председника РСФСР.

Колапс СССР-а изазвао је многе проблеме са којима се Борис Јељцин морао борити. Прве године независности Русије обележиле су вишеструке проблематичне појаве у економији, оштро осиромашење становништва, као и почетак неколико крвавих војних сукоба у Руској Федерацији и иностранству. Борис Јељцин умро је седам и по година након пензионисања – 23. априла 2007. године.[6]

Измењен свет

Двадесет девет година без Совјетског Савеза – то је и за остале (бивше) совјетске републике датум за сећање. По добру или по злу? Зависно од тога како ко тумачи, доживљава и пореди период до и после разбијања заједничке државе. Анкете које се баве овим питањем показаће да и у Русији и у бившим совјетским републикама има доста оних који би радо да се врате у совјетска времена. Различит је проценат испитаника који дају предност животу у Путиновој Русији (око 40 одсто), док би чак 31 одсто радије живело у Брежњевљевом Совјетском Савезу.

У балтичким републикама мало ко машта о повратку у стара времена. Другачија је ситуација у средњоазијским и кавкаским републикама, затим у Украјини и Белорусији. Додуше, ни тамо већина не жели повратак на старо, совјетско, али се неретко жали за оним што је у совјетска времена било добро. А било је доста тога доброг – почевши од обезбеђеног посла, преко добре и бесплатне здравствене заштите и бесплатног школовања, до безбедности на улицама и мање корупције.

Да и не говоримо о застрашујућим догађајима на готово читавом постсовјетском пространству у последње две деценије: ратовима (Придњестровље, Нагорно-Карабах, руско-грузијски рат, осетинско-ингушки оружни сукоб, неспоразуми око Абхазије и Јужне Осетије. Сетимо се недавних крвавих догађаја у Киргизији, па „наранџасте“ и других „револуција“ и таласања у појединим републикама. Присетимо се страшних терористичких акција у Москви и другим руским градовима, и на читавом Северном Кавказу.

И тако без Совјетског Савеза живимо већ (или тек) ево скоро тридесет година. То више није исти свет, као што ни Русија није ни она пре Октобарске револуције, ни она за време социјализма. Политичка карта Европе, па и света, драстично је промењена. Неке државе су нестале, а рођене су нове. Кина је прерасла у нову економску, па самим тим и војну и политичку силу. Бразил и Индија такође. Једина велесила која је промовисана после распада Совјетског Савеза више није једина и мора, или би бар требало, да размишља о новим реалностима.

Руска држава ни током историје, а сада понајмање, није имала границе које су биле природне и потпуно сигурне. Рањивост руске државе примарно је усмерена на њену величину територије, тј. гранични појас који се протеже и на Западу и на Истоку, а ово је посебно актуелно данас када је видно јачање исламског фундаментализма. Данас је практично примарни интерес руске државе да потпуно заштити сопствене јужне границе. Данас је више него јасна констатација да се хладноратовски период морао завршити потпуним преображајем СССР, мада се даљи развој држава које су произишле из њега не може описати као брз.

Напетости које трају између Русије и западног блока, у суштини, нису престајале ни након пада Берлинског зида, ни распадом СССР. Оне су само настављене у промењеним друштвеним и међународним околностима. Свакако, после распада СССР Руска Федерација била је вољна да постигне неку врсту договора са западним блоком, нарочито у периоду од 1991. до 1996. године, али се то показало немогућим јер, пре свега, Запад на челу са САД, није поштовао договоре и свесно је занемаривао и запостављао интересе Русије.

Због тога је Русија, почевши од 1996. а нарочито од 1999. године, почела да спроводи другачију политику у којој је првенствено водила рачуна о својим интересима. То се, наравно, није свидело западном блоку који је на разне начине покушавао (а и данас то чини) да ослаби Руску Федерацију и продре на простор бившег СССР. Русија, пак, нарочито од 2007. године, настоји да свој интерес и утицај рашири и ван простора бившег СССР и да заузме положај који је у великој мери изгубила распадом Совјетског Савеза. Како ће се ствари у овом спољнополитичком сучељавању даље развијати остаје да се види у времену које долази.

 

Остоја Војиновић је историчар и публициста. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] Ђукић Срећко, Крај СССР-а и Русија – ново руско окружење, Службени гласник, Београд, 2011.

[2] Ђукић Срећко, Тајне беловешке пушће – Вискули – последњи дан СССР, Албатрос плус, Београд, 2010.

[3] http://www.nspm.rs/savremeni-svet/dve-decenije-bez-sovjetskog-saveza.html

[4] https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=0&idnovost=96239&Gde-je-zapecacena-sudbina-SSSR-a

[5] https://rs.sputniknews.com/analize/201612151109246929-sssr-raspad-anlaiza-2/

[6] https://sr.topinfoweb.com/17211437-biografiya-boris-elcinl-156

Нови Стандард

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.