ОДБРАНИМО РАСИНУ, ЈЕР РАСИНА СМО МИ: О КЊИЗИ АЛЕКСАНДРА МИЛУТИНОВИЋА

ИСКРА на Фејсбуку

СЕТА МЕ У ЧЕДНИ ДАН ( МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ )

Та сета је чежња за Завичајем, Исконом човека и света, изненада, сасвим сулудо напуштеним Завичајем, из кога смо побегли у потрази за неонском Нигдином, са завежљајем у рукама и усијаном главом пуном мисли спремних да се ваплоте међу бетонским зградама и уличним гротлима Града који је постао Свет. О том Завичају је говорио Хајдегер као о Жилишту, тврдећи да је етика умеће уређивања свог Жилишта, Обитавалишта (грчка реч „ЕТОС”, објашњава нам Хајдегер, управо значи Обитавалиште, Жилиште). Немачки философ упозорава: „Сраслост – са тлом данашњих људи у дубини је угрожена. Још више: губитак сраслости – са тлом није проузрокован само спољашњим околностима и усудима, не темељи се само на немарности и површном начину живота људи. Губитак сраслости – са тлом долази из духа времена у коме смо сви ми рођени. (…) Све оно чиме модерни технички инструменти за информисање привлаче, нападају и прогањају људе… све је то човеку данас већ много ближе него властита њива око куће, ближе од неба над земљом, ближе од смењивања дана и ноћи, ближе од обичаја и навика на селу, ближе од предања завичајног света…”

А човек не може тако да живи.

И онда, где год да смо, будемо сетни. Јер су нам узели Родину. „Прости ме, родино блага“ ( опет Настасијевић ).

НЕ СМЕМО БИТИ МЛИТАВИ

Али, сета нас не сме учинити млитавима, као што ни туњавост није смирење. По Александру Милутиновићу, екологу, борцу за Расину, који је, са својим пријатељима, редовно чисти од страшног смећа:“Да се чује за проблем, да се пробуди Држава, да се запитају људи. Пре свега да се дa добар пример и да се покаже љубав на делу, да брига о околини постане стандард, да чишћење природе постане правило, а не изузетак. Не: „стока смо, како је прљаво”, „нај- гори смо на планети”, „ја много волим реку, али никад не долазим на акције”, него супротно. Наћи ћемо време, а не изговор. У супротном, живећемо овде и штедети за пут у Словенију да видимо природу или ћемо спустити све критеријуме и пецати у смећу и шетати кроз исто.“            Сета која нас подстиче да деламо: нешто ново, међу Србима, нешто лепо и паметно.

Као Милутиновић и његови ближњи.

ПОТИЧЕМО ИЗ ДЕТИЊСТВА

Писац књиге „Срцем кроз Расину“, Александар Милутиновић, битно је одређен завичајем свих нас – детињством. Тај завичај је и његов завичај – физички, Брус из кога потиче јесте детињство које траје:“: Из Бруса сам подно Копаоника, а Расину сам газио као дете./…/ Имамо извор сумпорне воде од неких 30-ак степени, скоро у центру града. To je култно место градића, али и даље чека неко боље време. Немамо ништа што би технички подразумевао 21. век, али смо богати у оном што је ресурс 21. века, у нетакнутој, па и подивљалој природи. Као да се враћамо у 19, ако по том гледамо. Ускоро ћемо морати опет да отимамо плодну земљу од шума и шикара јер су села запустела. Природа нам је локална „знаменитост”, али пошто је има напретек, мештани ту лепоту не примећују. Склони су и да је уништавају уз помоћ Државе, бахато, у маниру добитника транзиције. Срби генерално примећују своје врлине као истините тек кад их чују од странаца. Потврда од својих је мање вредна, што је ружна особина, зар не? Као мушкарац с лепом женом, стално је гледа па се заборави. Некад ту лепоту узима здраво за готово док га околина не подсети. Или, како је говорио мој деда у шали иако је из питомог и воћем богатог села: „Ја сам ти с Копа’ника, тамо има само снег и магла.” То ме је умногоме одредило. Разбистрило ме.”

Тако бистар, тако ведар у ведрини Духа, Милутиновић се определио да свој завичај брани као сушту екологију.

ШТА ЈЕ ТО ХРИШЋАНСКА ЕКОЛОГИЈА

У кључном документу православне савремености, „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“, пише, измешу осталог:“Будући свесна своје одговорности за судбину света, Православна Црква је дубоко узнемирена због проблема које ствара савремена цивилизација. Међу њима, важно место припада еколошким проблемима. Данас се лице Земље унаказује у планетарним размерама. Погођена је утроба Земље, тло, вода, ваздух, биљни и животињски свет. Природа која нас окружује практично је у потпуности укључена у обезбеђивање живота човека, који се више не задовољава разноликошћу њених дарова него необуздано експлоатише читаве еко–системе. Делатност човека, која је достигла размере какве се могу упоредити с биосферним процесима, стално нараста захваљујући убрзању темпа развоја науке и технике. Свеобухватно загађење природне средине индустријским отпадом, неправилна агротехника, уништавање шума и земљишног покривача доводи до гушења биолошке активности, до сталног смањења генетске разноликости живота. Исцрпљују се ненадокнадиви минерални ресурси Земљине утробе, смањују се залихе чисте воде. Појављује се мноштво штетних материја, од којих се многе не укључују у природно кружење и нагомилавају се у биосфери. Нарушена је еколошка равнотежа, човек је постављен пред чињеницу појаве неповратних погубних процеса у природи, укључујући и подривање њених репродуктивних сила.“

ТЕЖЊА КА РАСКОШИ КАО НОРМА

Руска Црква истиче и следеће:“Све се то одиграва на позадини невиђеног и неоправданог пораста друштвене потрошње у високоразвијеним земљама, где је тежња ка изобиљу и раскоши постала животна норма. Таква ситуација ствара препреке за праведну расподелу природних ресурса, који представљају општечовечанско наслеђе. Последице еколошке кризе показале су се као нездраве не само за природу него и за човека, будући да је он органски сједињен с њом. Као резултат свега тога, Земља се нашла на ивици глобалне еколошке катастрофе.“

Томе присуствујемо.

ГРЕХ КАО ПРАОСНОВА ЗАГАЂЕЊА

Руска Црква наглашава да је грех, као промашај пута Божијег, извор сваког загађења – у нама и око нас:“Односи између човека и природе која га окружује били су нарушени још у предисторијском времену, чему је узрок био човеков грехопад и његово отуђење од Бога. Грех који се зачео у човековој души погубно је утицао не само на њега самога него и на читав свет око њега. Твар се покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8; 20–22). У природи се, као у огледалу, одразио први човеков преступ. Из семена греха, које је почело да дејствује у човековом срцу, израсло је, како сведочи Свето Писмо, „трње и коров“ на земљи (в. 1. Мојс. 2; 18). Постало је немогуће потпуно органско јединство човека и света који га окружује, какво је постојало до грехопада (1. Мојс. 2; 19–20). У својим односима с природом, који су добили потрошачки карактер, људи су се све чешће руководили егоистичним побудама. Почели су да заборављају да је једини Господар васељене Бог (в. Пс. 23; 1), Којем припадају небо и земља и све што је на њој (5. Мојс. 10; 14) док је, истовремено, човек само управитељ, којем је поверено богатство доњег света, како се изразио св. Јован Златоусти. То богатство, односно „ваздух, сунце, воду, земљу, небо, море, светлост и звезде Бог је“, како примећује овај исти светитељ, „поделио свима подједнако, као међу браћом“. „Господарење“ над природом и „владање“ над земљом (1. Мојс. 1; 28), на које је човек призван, према Божијој замисли не означавају сведозвољеност. Они само сведоче да је човек носилац образа небеског Домостројитеља и да је као такав, према речима св. Григорија из Нисе, дужан да своје царско достојанство не покаже у надмоћи и насиљу над околним светом него у „обрађивању“ и „очувању“ (в. 1. Мојс. 2; 15) величанственог царства природе, за које је и одговоран пред Богом.“

Пред Богом смо одговорни за природу. Да ли је то јасно? Ако није, време је да буде.

НИСМО ПОТРОШАЧИ, НЕГО СТВАРАОЦИ

У „Основама социјалне концепције РПЦ“ пише и ово:“Еколошка криза приморава нас да преиспитамо свој однос према свету који нас окружује. Данас се све чешће критикују концепције човековог господарења над природом и потрошачки став у односу на њу. Свест о томе да ће за добробити цивилизације савремено друштво платити исувише високу цену изазива противљење господарском егоизму. Тако се разоткривају они видови делатности који наносе штету природној средини. Истовремено се разрађује систем њене заштите, преиспитују се методи господарења над њом, предузимају се покушаји стварања технологија за очување ресурса и стварања производа без отпада који би се истовремено могли „уградити“ у природно кружно кретање. Све се више развија еколошка етика. Друштвена свест, која њоме руководи, устаје против потрошачког начина живота и захтева да се повећа морална и правна одговорност за штету нанесену природи, предлаже да се уведе еколошка обука и васпитање, позива да се на бази широке међународне сарадње обједине напори на очувању природне средине.

Православна Црква цени напоре усмерене на превазилажење еколошке кризе и позива на активну сарадњу у друштвеним акцијама чији је циљ заштита творевине Божије. Упоредо с тим, она истиче да ће напори те врсте бити плодотворнији уколико темељи, на којима се гради човеков однос према природи, не буду имали само изразито хуманистички него и хришћански карактер. Као једно од основних начела становишта Цркве у питањима екологије јесте и начело јединства и целовитости од Бога створеног света. Природу која нас окружује Православље не посматра изоловано, као затворену структуру. Биљни, животињски и човечији свет су узајамно повезани. Са хришћанске тачке гледишта, природа није остава (складиште) ресурса, предодређених за егоистичну и неодговорну потрошњу, него и дом у којем човек није господар него управитељ. Поред тога, природа је и храм у којем је он свештеник, али у којем не служи природи него Творцу. У основи схватања природе као храма налази се идеја теоцентризма: Бог, Који Сам свима даје живот и дисање и све (Дела ап. 17; 25) јесте Извор постојања. Због тога живот, у својим разноликим пројавама, има освештани карактер и представља дар Божији; његово гажење је изазов који није упућен само божанственој творевини него и Самом Творцу.“

И то памтити: ко не чува творевину, хули на Творца.

ЕКОЛОГИЈА ЈЕ АНТРОПОЛОГИЈА

Руска Црква уочава:“По својој суштини, еколошки проблеми носе антрополошки карактер, будући да их је створио човек а не природа. Због тога се одговори на многа питања, која поставља криза околне средине, налазе у човечијој души а не у сферама економије, биологије, технологије или политике. Природа се уистину преображава или пропада не сама по себи него под утицајем човека. Његово духовно стање игра одлучујућу улогу, јер се одражава на природну околину, како приликом спољашњег деловања на њу, тако и у одсуству тог деловања. Црквена историја познаје мноштво примера када су љубав хришћанских подвижника према природи, њихова молитва за околни свет и њихово састрадање са творевином на најблаготворнији начин утицали на жива бића.

Узајамна веза антропологије и природе се крајње јасно открива управо у наше време, када свет истовремено преживљава две кризе: духовну и еколошку. У савременом друштву, човек понекад губи свест о животу као о дару Божијем а понекад и сам смисао свог живота, који се повремено своди на физичко постојање. Када постоји такав однос према околном свету, човек природу не схвата као дом а посебно је не схвата као храм, него само као „средину у којој борави“. Духовно деградирана личност доводи до деградације и природу, јер је неспособна да покаже преображавајуће дејствовање на свет. Човечанству које је заслепљено грехом не помажу ни колосалне техничке могућности: уколико је равнодушно према смислу, тајни и чуду живота оно не може да донесе истинску корист и често наноси штету. Кад је у питању човек чија делатност није духовно оријентисана, техничка моћ као по правилу ствара утопијске наде у безграничне могућности човечанства и у силу прогреса.“

А безграничих могућности нема. Ушли смо у безизлаз. Крајње је време да то схватимо.

ДУХОВНА КРИЗА И ЕКОЛОГИЈА

Најважније је, каже Руска Црква, да схватимо да се питања екологије решавају у нашим душама:“Незамисливо је да у условима духовне кризе дође до потпуног превазилажења еколошке кризе. Та тврдња нипошто не значи да Црква позива на одбацивање делатности усмерене ка очувању природе. Међутим, наду у позитивну измену узајамне везе човека и природе она повезује са тежњом друштва ка духовном препороду. Антропогена основа еколошких проблема показује да ми околни свет мењамо у складу са својим унутрашњим светом и да због тога преображај природе треба да почне од преображаја душе. Према мисли преподобног Максима Исповедника, човек ће бити у стању да читаву земљу претвори у рај тек онда, када рај буде носио у самоме себи.“

Ако човек не прионе уз унутрашњу екологију, чишћење себе од мрака и ужаса који нас испуњавају, онда ће и цео свет бити чистији. Ако је то могуће. Ако још има наде.

НАША ЈЕ РАСИНА

Кад ово знамо, онда можемо да бранимо Расину, по речи Александра Милутиновића:“За оне који је не познају, то је дивна река. Зна бити хладна, али не ледена, зна бити топла, али не прегрејана. Освежава. Има дубоких вирова, а може се прегазити. Гостопримљива је, и за децу, и за одрасле. У планини је, али и у низини, згодно је на њу доћи. Добра је с риболовцима и са криволовцима. Ћутке подноси и једне, и друге. И кад се наљути, и надође, питома је, ретко се излива и ретко прави веће штете. Откако је пре више деценија добар део њених извора преусмерен за потребе Александровца, кажу да је осетно мања. То не памтим, али гарантовано је мања него пре 20 година. Вековима и деценијама била је поткопаоничко море. Ту се купало, пливало, дружило и од ње живело. Чинила је детињство и одрастање бајковитим. Субјективан сам, али мени је предивна. У корену речи има древно име претхришћанских Срба (РАС), оних које званична историографија још увек не признаје. Ако Бог да, доћи ће и то време. Дуг је пут до слободе, али известан.“

Као што видимо, Расина је Божји дар Србима, људима његовим, који живе на размеђи Истока и Запада, тамо где је најтеже. И лепа ја ово земља, дата мученичком народу, који носи свој крст и сведочи веру.

Зато Александар Милутиновић, са својим ближњима, чисти реку Расину. Не мора, али мора; не мора „законски“ али мора, по савести. А савест је највећи судија.

ПОДВИГ СРПСКЕ ЕКОЛОШКЕ ДРУЖИНЕ

Погледајмо Милутиновића и његове еколошке јунаке:“На конкурсу Министарства за заштиту животне средине, конкурисали смо два пута и били од око 250 пријављених у 5 отпозади (а добијају рецимо првих 50, и то се одока виде неправилности). Више не конкуришемо. Знамо ми да не можемо да очистимо нешто што је деценијама запуштено, али радимо као да можемо. Атмосфера у раду нам је невероватно лепа. Осмеси, међусобне похвале кад неко ишчупа неки смећарски „трофеј”, звани капиталац, сликање, па онда дељење истих. Да је риба, вратили бисмо је у воду, овако „трофеј” иде напоље.Који осећај у нама превладава? Понос што смо ту где јесмо и што радимо то што радимо, бесплатно и с надахнућем,тотално друкчији од других у позитивном смеру. Показујемо да нам је стало до Расине, до Србије. Не признајемо реалност и безалтернативност. Одвајамо своје време, које немамо, новац кога никад нема доста, да бисмо их уложили у реку коју тренутно такође немамо. То је сада смеће и канализација кроз коју пролази некадашња Расина. Нема лажи, нема преваре. Цела нам је земља таква.“

И биће таква док мислимо да се ништа не може учинити. Јер, може – и то много.

НИЈЕ УЗАЛУДНО, НАРАВНО

Ево опет Милутиновића:“Што се мене тиче, важно ми је да боља половина, има разумевања за моја ломатања и донкихотовање и сизифовање. И то је битна ставка. Дакле, обрни-окрени, породица јесте основна ћелија сваког здравог друштва. Као и све важне тековине које нам дају шансу да се опоравимо и преживимо као народ, и она је нападнута систематски на нашем путу срљања у прогрес. Ми настављамо. У првој години било је осам акција. За четири године, а ова закинута короном, прешли смо око 10 километара тока, неке делове два пута. Било је акција у Кривој Реци и на Грашевци, и изнели смо преко 1500 џакова смећа, не рачунајући кабасти отпад. Све рукама и од руке до руке, без механизације. Просечно нас буде само 8-10 по акцији, од којих четворо сталних (ћале, Ноле, Жаре и ја). Негде делује да смо урадили пуно, негде да нисмо ништа радили јер се смеће опет враћа спирањем са обала. Ипак, при- рода је чистија за ову количину, а ми срећнији за толико. Дали смо свој максимум. Дружили смо се, здружили, окупили око вишег циља. Довели смо пуно људи у реку. Афирмисали смо проблем у јавности, у складу са могућностима.“

То није мало: напротив, то је све.

То је борба за Завичај као празник – чистоте и чистоће.

Вашим делом, чистоћа постаје чистота.

Дивна је то борба, Александре Милутиновићу.

ЗАВИЧАЈ ЗОВЕ

Не смемо се предавати. Завичај зове.

Наш хришћански философ, др Жарко Видовић, каже: „Завичајност је празнична заједница, те отуд човек – израстао у завичајности, у сфери ‘етос – итос’ – осећа потребу да и у границама читаве државе има сачувану празничну заједницу: таква је само нација. (…) етос је навика, обичај (навика заједнице, навика човека у заједници), итос је боравиште, станиште заједнице и завичај (с којим је човек обредно срастао), завичајност, завичајна обичајност – ‘морал’ (…) завичај и родна кућа имају тајно дејство: да изазову осећање бесмртности, континуитета присуства предака, непролазног детињства човековог. (…) Нема никаквог ‘раја’, чак ни небеског царства на земљи, изван завичаја и завичајности. Завичајност је медитеранска вредност (полис, богови завичаја, обоженост свега у завичају). Рај је – завичај (а не утопија, бескласно друштво и правда ‘империје’). завичај није предео, него трансценденција: предањем преображени предео, духовни свет, празнично огњиште, трпеза и простор, светиња као храм. А нација је уздигнутост завичајности у историјску свест. (…)”

Завичај није само простор – он је и време наше бића и празник изнад сваког времена.

Као што је у Шантићевој песми „Претпразничко вече” реч о сједињењу (кроз сећање) са завичајним простором родне куће, завичајним временом детињства и, преко детињства, са празником, кроз који вечност силази у време – почев од доба „лијепе пјесме Страхинића Бана”, што је песников отац поје уз гусле до ноћи у којој је рођен витлејемски Богомладенац.

ДЕЛАТНО РОДОЉУБЉЕ

Из овога се рађа делатно родољубље. Опет Милутиновић:»А ако нестанемо, како ћемо да расправљамо о људским правима, о томе да ли је жена „машина за рађање” или да „неће Њој нико да командује”? Ко ће онда да разбија породице накарадним ЕУ законима који једноставно нису наш културолошки образац? Ако, не дај Боже, нестанемо сви, укључујући и те послодавце који жене уцењују трудноћом, жене које неће да рађају и мушкарце који то нису? Шта онда вреди море, путовање, колач, пиво… ако одемо на онај свет са знањем да смо оставили много лошију Србију него што смо је затекли рођењем? Или уже, ако смо наслеђене њиве продали, запустили и запарложили, ако смо живели у вишечланим породицама у „беди”, а сад смо скоро сами у „изобиљу”, ако станове наслеђују даљи рођаци?“

Завичајна питања здравог разума.

Хвала Александру Милутиновићу, његовој породици и пријатељима, који нам показују да се може.

Само кад се хоће.

Време је да хоћемо! За Србију, вољену, вољом!

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.