О. Дарко Ристов Ђого: Зимoњића Завјет – Отпор и жртва у српском идентитету

фото: о. Дарко Ристов Ђого

Када је прије двије године књига “Русь – руско-украјинско црквено питање” изашла из штампе, најчешће питање са којим сам се сусретао након погледа на насловну страну књиге јесте: „На којем је језику ова књига?“ или, под условом да саговорник види цјелину натписа: „Зашто је било потребно употријебити овај знак?“ мислећи на графему „ь“ (танко јер). Да је којим небивалим и неснивалим случајем књига написана латиничким писмом, њен аутор би остао без могућности да означи разлику између именице „Рус, Руса“ (мушког рода, припадник руског народа) и „Русь, Руси“ (женски род, прва држава руског, бјелоруског и малоруског народа). Ипак, у том сасвим хипотетичком сценарију нико од мојих саговорника се не би питао „На ком језику је написана књига?“, иако би са пуним правом претпоставио да је аутор, као Србин и српски свештеник, заборавио или свјесно пренебрегао разлог због којег је Свети Петар Зимоњић, херцеговачки, сарајевски, српски и свесловенски, пошао на своју Голготу. Данас нам ријечи свештеномученика Петра одзвањају тако јасно и разговјетно, као да је свака његова ријеч тада изговорена полетјела у наше планине па нам се враћа и одјекује, и одјекује: „Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата, а осим тога, рат jош увиjек ниjе завршен!“ Ћирилово писмо. Не само Вуково, не само једна његова верзија, којом се данас служимо и која нам, и кад је штитимо и волимо, замагљује поглед на вијекове прије овога данас. Ћирилово писмо – двије ријечи и читав лук нашег постојања! Оно се не може укинути за 24 сата. Не насиљем. Или бар: не само насиљем. Видјели смо да ће касније године културних идеологија прије и послије 1941, од скерлићизма до другосрбијанства резултовати једном ситуацијом у којој нам се чини да се захтјев усташког повјереника Брала испунио: Срби данас заиста у толикој мјери занемарују „Ћирилово писмо“ да се морамо запитати, како ли је имати у календару једног Светог Петра Сарајевског и сматрати његову жртву неважном? Али, како тек пророчки звуче ријечи изречене 1941. године: овај рат још није завршен! Овдје се морамо подсјетити једног посебног односа према историји коју је нацизам носио са собом, а који је затим поново уздигнут деведесетих година, када се чинило да је окончан хладни рат. То је историјско искуство коначности, завршености: усташки повјереник, као и цијела усташка држава, вођени хрватском правашком идеологијом и нацистичким доживљајем стварности желе да „коначно“ ријеше српско питање. За њих је април 1941. „коначно“ стање историје. Слично као што смо деведесетих година слушали о крају историје и посљедњем човјеку из пера Френсиса Фукујаме. Када су упали у митрополију у Сарајеву и када су уништавали српски народ по Херцеговини, усташки повјереници и војници рачунали су да је њихов крвнички суд посљедњи чин историје након кога ће услиједити тисућљетна НДХ као еманације истог таквог Рајха. Али рат још није завршен. Да ли је икада заиста завршен?

Насупрот искуства коначности, Свети Петар је оличење Завјета. Шта је то Завјет? Завјет је непрекидно стајање пред лицем Богочовјека Христа са јасном свијешћу о припадању својим прецима и потомцима, дакле: са јасном свијешћу о припадању свом народу као завјетној заједници. Подједнако су важна оба аспекта завјетног постојања. Ми свакако можемо да нађемо Христа попут Апостола Павла, и сасвим ненадано. То, ипак, не значи да је тај сусрет лишен ослањања на Оце и Пророке прије нас, тј. да смо у моменту када нађемо Христа лишени историје прије нас и покољења послије нас. Бити апостолом и бити хришћанином значи живјети тако да ријеч спасења преносимо онима послије нас. Дакле: завјетно постојање није ни лично одушевљење Христом које не преносимо никоме већ га држимо као личну духовну својину, нити је било која традиција, нарочито она без Христа – исто што и завјет. Не смијемо заборавити да Нови Завјет тј. Матејево јеванђеље почиње родословом Христовим по тијелу, а завршава Откривењем Јовановим, тј. завршава вјечношћу. Дакле: хришћанство почиње историјом која се прелива у вјечност, Нови Завјет као образац српског Завјета подразумијева Божије присуство у историји које нас уводи у вјечност. Али од историје до вјечности не стиже се ни аутоматски, нити напречац. Оно „будимо људи“, тј. живимо достојни Завјета опомиње нас да неко ко живи у Завјету не може нити заборавити на поглед Христа нити на сабор Отаца и потомака који га окружује.

Иако као хришћани често говоримо о разлици између Старог и Новог Завјета, ми никада не смијемо заборавити да Христос није дошао да укине Стари Завјет већ да испуни Закон и Пророке и да на основи старозавјетне историје заснује ону новозавјетну. У нашим животима се они, уосталом, непрекидно смјењују. Без разумијевања хришћанске основе нашег живота, у којој и старозавјетне и новозавјетне стварности, догађаји и личности имају одлучујућу улогу, тешко да бисмо могли да појмимо и јединство у различитости коју су испољавали свештеник и војвода Богдан Зимоњић и његов син, митрополит и свештеномученик Петар Зимоњић. На први поглед, површним оком, могло би нам се учинити да су њихови карактери и судбине сасвим различите, па и супротстављене. Богдан Зимоњић нам је познат превасходно у својој ратничкој слави, у непоколебљивости херцеговачког војводе, у слици коју је забиљежио и трајно нам је пренио Андрић оном сценом из Омер-паше Латаса у којој „као недопечен хлеб тешке“ Богданове руке и племенита суздржаност буде у Омер-паши Латасу уснуле кутке савјести и сјећања на оно што је био и што можда и јесте испод свог каријеризма и кетманства. Богдан је, чини се, оличење Старог Завјета, попут цјелокупне наше јуначке традиције, од постанка српског рода и Завјета. Митрополит Амфилохије нас је увијек опомињао да Стари Завјет није укинут, нарочито не у народу који је Закон Божији, попут Израиља, морао да носи окружен иноплеменим народима: лик Светог Петра Цетињског који кроз бојеве носи мач и крст, пророчки се борећи са одступањима свога народа и са туђом сабљом разумљив је само као новозавјетна искра у старозавјетним околностима. Тако и Богдан Зимоњић – војвода који је, након свих бојева, сабље и барута, морао обући мантију и одежде и служити литургију своме Богочовјеку Христу и народу. Његов старозавјетни живот судије и свештеника одједном постаће сјеме новозавјетног плода његовог сина Св. Петра. Светог Петра, опет, видимо сасвим у свјетлости Новог Завјета: његово житије савршено непоновљиво понавља пут светог Апостола Петра као и Спаситеља свијета. Након његове Гетсиманије и након сусрета са питањем „Quo vadis, Domine?“, свети Петар се враћа у Сарајево да буде савршено невина жртва која оприсутњује новозавјетну суштину српског Завјета. Он је новозавјетна личност у апокалиптичним временима. А као што је хришћанство увијек по себи и Стари и Нови Завјет, и отпор паганизму и космичка жртва, тако је и српски Завјет уједно и отпор паганизму и невина жртва. То двоје не стоје у супротности већ управо у истом односу у коме стоје Стари и Нови Завјет: још прије оваплоћења Христовог, у историји једног народа, у његовом отпору и опстанку, јавља се истинити Бог. Када се Бог јави у пуноћи, када Син савршено открије Оца и Духа Светога, када сам пође на Голготу и када васкрсне, Његова Жртва ће потврдити вриједност вишемиленијумског отпора и богочежње једног народа.

Када помислимо на српски Завјет, прво што нам пада на ум јесте Косово поље и опредјељење светог кнеза Лазара. Не вара нас осјећај што унутар Завјета препознајемо једно средиште, једну тачку у којој је интензитет догађаја и личности неупоредив са било чим прије и послије, управо као што је у три дана Христове вечере, издаје, страдања и Васкрсења стало све оно прије и послије. Али, баш као што то средиште оприсутњује а не испражњава токове који у њега и из њега теку, тако ни косовски Завјет није замислив без Завјета прије и послије њега. Нажалост, ми нисмо ни изблиза у потребној мјери освјестили однос пред косовске и нарочито преднемањићке српске историје према косовском Завјету. Већ у лику и дјелу светог краља Јована Владимира појављује се архетипска христолика савршено невина Жртва и то краљевска Жртва: не само човјек који даје своју главу након издаје за коју је, опет, морао знати да ће се догодити, већ христолики човјек који даје свој живот „у замјену за многе“. Такође, иако обично вијекове ропства поистовјећујемо превасходно са жртвом на кољу ђакона Авакума, не смијемо заборавити ни светог Теодора Вршачког, епископа и војводу са светосавским барјаком. Отпор и жртва у српском Завјету увијек иду заједно: они јесу двоједина стварност. Сваки пут када невина жртва полаже своју главу, из мученичког сјемена расте противљење силама зла. Сваки отпор немогућ је ако нисмо спремни на жртву. Када се гледамо у пријатности предавања можда несвјесно, по људској слабости, заборављамо да смо се, не само рођени као Срби већ и изабравши да будемо сународници Лазареви и Зимоњићки, у ствари претплатили да се одупиремо, да на страшном мјесту постојимо, али и да страдамо. „Ми знамо судбу“ јер је та судба једини начин како вриједи живјети. Ми знамо судбу јер се умире свакако, али само живот проживљен као жртва чини да и гробови настављају да се боре својим постојањем.

Идеја и стварност отпора и жртве савршено је супротна свему што нас данас окружује у прогресивистичком виђењу човјека, историје и садржаја нашег постојања. „Сасма смо се занели с памећу за светску грижу а душе се своје отпадили“ записао је, као да нас гледа данас, Гаврил Стефановић Венцловић. Не само да индустрија пријатности и идеологија компромиса затрпавају нашу свакодневицу нудећи своје производе и концепте као саморазумљиве – огроман број наших савременика и сународника управо изабира статус конзумента једне слике свијета у којој је као мјерило квалитета живота усвојен однос забавности  и пријатности. Индустрија непрекидне садашњице систематски уништава Завјет јер постојање у завјету опомиње човјека да се сврха његовог постојања не налази у њему самоме већ у божанском смислу човјековог лика и његовој способности да послужи своме ближњем. Индустрија садашњице познаје само ошишану латиницу: минимализовани комуникацијски код којим људи размјењују само бескрајно поље испразности и баналности, само минимум своје унутрашњости који су спремни да понуде и који очекују од другога. Није случајна хијероглифизација међуљудске комуникације заједно са све већом елементарном неписменошћу – будући да човјека који се користи ошишаном латиницом не можемо сматрати ни функционално, ни културолошки писменим човјеком. Шаренило наљепница и гифова осликава моменат одустајања од повјерења човјека у вриједност сопственог бића: човјек више не вјерује да „Ћириловим писменима“ може да из своје боголике унутрашњости, из душе, изњедри нову, аутнетичну ријеч и вриједност, ријеч која би вриједила колико и његово биће и која би била израз њега и никога другог. Умјесто тога, он пребива у илузији мноштва различитих избора, у прелести да је тиме што је изабрао оно већ припремљено нешто рекао о себи. Тако он престаје да стоји у току људи прије њега и послије њега: када год пишем српским језиком и ћириличним словима, ја знам да моја рука прави исте покрете и моја душа уздише исти космички логос који су започели и први пут удахнули Света Браћа. Пишући ћирилицом, дајући себе писањем, ја нисам више сам. Нисам више ја. У мени живи један посебан етос, један однос према животу који је утемељен у Некоме и нечем већем од мене. Стојим у једном току отпора и жртве. Зато је и само писање ћириличним писмом данас својеврстан чин отпора и настављања жртве.

У једном од најбољих романа савремене српске књижевности, „Опсади цркве Светог Спаса“, Горан Петровић кроз дијалог Арифа и Шишмана оглашава методологију уништавања Жиче, тј. завјетне свијести српског народа:

„Но Цркву не бих гађао стенама. Нама није шићар да ту или тамо пробијемо зидове узвисите утврде. Пре нам ваља све оно из ваздуха спустити на тло.  Предлажем, стога, да на место притесаног камена у прашту стављамо какве тешке догађаје, те да их убацујемо кроз црквене прозоре и тако отежавамо храм, док га не спустимо на довољну висину нашега домашаја…“

Ономе ко жели да сруши Жичу никада неће бити могуће да то учини док Пећаршију и Тврдош не „отежа догађајима“, не сведе у низину, не банализује у једној равни у којој је сасвим свеједно како и зашто се пише, како и шта се сјећа, како и зашто се живи, како и за кога се умире. У стварности без самопоштовања и самосазнања, без отпора сравњивању свих идентитета и предања, без жртве када говоримо и пишемо, када рађамо и када се сјећамо оних рођених за вјечност, у новој нормалности диктатуре над личношћу човјека, најважније је заборавити наш позив да будемо Богдан Зимоњић када дође наш час или Митрополит Петар – како то већ уреди Богочовјек. Али нова нормалност није мјерило нашег постојања. Већ Зимоњића Завјет.

 

Бесједа у Културном центру Требиње на Дан Светих Ћирила и Методија, 2022.

(Ћирилица – Требиње, 26. 05. 2022)

pokretzaodbranukosovaimetohije