Никола Врзић: Рио Тинто и лекције из Рековца

фото: Снимак екрна/Јутјуб/Glas Šumadije

Албанија и самозвано Косово свечано укидају граничне контроле, али Срби то и не примећују јер су заузети међусобном свађом уз употребу аргумената као што су, хронолошким редоследом, багер, песнице и чекићи и куване мотке. Уосталом, како сејемо тако ћемо и жњети, и није без разлога наш народ, на основу свог вековног искуства, дошао до закључка да само слога Србина спасава. И обрнуто, разуме се.

Сви смо видели шта се ових дана дешавало на путним правцима широм Србије а нарочито у околини Шапца. Питање је, само, како ћемо се према томе одредити, то јест шта (све) бирамо да видимо.

А шта смо све видели? Видели смо део опозиције који блокира путеве под маском еколошких и сличних активиста. Власт, која под маском багеристе багером хоће да одблокира тај пут, каквој ли је памети тако нешто пало на памет? Видели смо и песнице и пребијање багеристе. И већ споменуте мотке, штавише, куване, такве наводно не могу олако да пукну, и уз њих и чекиће у одговор на те песнице; све и ако, Богу хвала, нико више није задобио повреде какве је задобио багериста из Шапца Душко Прокић. И видели смо потом Маринику Тепић, која иначе Србе набеђује да су починили геноцид у Сребреници, на фотографији насмејану са, описује на свом Твитер профилу, „херојем из Шапца“ Драганом Миловановићем Црним, то је онај Драган који је претукао Душка а само слога Србина спасава. И обрнуто.

Ако је Драган херој зато што је претукао Душка у моменту у коме Еди (Рама) и Аљбин (Курти) бришу границу између своје и земље коју нама хоће да отму, онда су и Срби злочинци онако како је то Мариника Тепић устврдила у свом предлогу „Резолуције о геноциду у Сребреници“, коју је потписала са Сулејманом Угљанином, Чедомиром Јовановићем, Ненадом Чанком, Жарком Кораћем и осталим Енисима Имамовићима.

У тој се несуђеној резолуцији, да јој не заборавимо, „најоштрије осуђује геноцид у Сребреници“, „осуђује свако порицање овог геноцида“ и „проглашава 11. јул за Дан сећања на геноцид у Сребреници“ и при томе, да ни наша деца не остану поштеђена, „обавезује на развијање образовних програма који ће будућим генерацијама усадити лекције које су извучене из прошлих геноцида, ратних злочина, етничких чишћења и злочина против човечности, у циљу спречавања да се понове“. При чему је, остало је у образложењу Маринике Тепић, „признавање геноцида у Сребреници цивилизацијски корак који је потребан Србији како би потврдила озбиљност у намери за изградњу дијалога, сарадње, поверења и трајног мира у региону, заснованом на прихватању дела из прошлости, суочавању са прошлошћу и посвећености правди…“.

Евидентно је да је много глуп аргумент да се наш проблем с Мариником Тепић састоји у томе што је она (можда) Румунка пореклом, најзад, и иначе много више проблема имамо с онима који су пореклом Срби, попут Ненада Чанка или жене у црном Сташе Зајовић, на пример.

Србија (ни)је на продају

А кад смо већ код тих жена у црном, уочљиво је било и да се у Шапцу нашла и њена саборкиња, тако се ваљда то назива, Биљана Стојковић, да устврди како „Србија није на продају“ у протесту против „Рио Тинта“. У име Србије која није на продају протестује и Брајан Брковић, унук Јеврема Брковића, који је у Новом Саду скрнавио заставу Србије.

Да случајно не буде забуне. Србија стварно није на продају, тачно колико на продају нису, и не могу и не смеју да буду, ни Република Српска или Косово и Метохија. Крвљу смо их одбранили, наша земља нема цену, као ни наша слобода. Отуда је и свака стопа Србије наше Косово и Метохија, ко продаје Косово и Републику Српску распродаће и остатке Србије.

Па тако нико нема право ни да „Рио Тинту“ и сличним црним рекама којима тече наша крв распродаје ту нама натопљену земљу, макар и ако је пуна јадарита и литијума и свега осталог што доноси профит а за собом оставља пустош.

У том смислу, нашу пажњу привлачи, и треба га истаћи, пример из општине Рековац у Левчу у лепој Шумадији. Тамо је најпре народ рекао не литијуму и „Рио Тинту“, а онда су се за народом једногласно изјаснили и општински одборници, већину тамо, као и у већини Србије, чине напредњаци и социјалисти, и од надлежног Министарства рударства и енергетике затражили да се забране даља истраживања литијума.

А народ у Левчу углавном се ни по чему не разликује од народа у Мачви или Јадру. У односу на ситуацију која нам је сад у фокусу, једина се разлика налази у томе што је у Рековцу власт коју је изабрао народ гласала у складу с гласом народа. Па се зато, ето врло важног момента за разумевање ситуације у којој се налазимо, тамо и нису појавили Биљана Стојковић, Брајан Брковић, Мариника Тепић и остале жене у црном.

Хоћемо да кажемо следеће. Ниједно од њих, нити било ко из тог њиховог друштва, ни речју се, а камоли неким херојским делом налик оном из Шапца, није бунио када је после 5. октобра 2000. иностраним корпорацијама Србија распродавана ангро, те наравно, сходно законима економије, понуде и потражње, будзашто. Сећате се, чак је и рок за завршетак приватизације био унапред орочаван, као да су том журбом да је продају Србији намерно желели да додатно оборе вредност.

А сада се исти они који су је распродавали као на бувљаку, и који јој приде подмећу геноцид да буде и вечно крива осим што је распарчана и распродата у деловима, боре против њене даље продаје!? Пре ће бити да је реч о понављању сценарија у коме смо већ имали прилику да учествујемо, а то ће рећи да је реч о коришћењу, дакле, злоупотреби, оправданих народних разлога за незадовољство како би се народ окренуо у корист циљева који су му потпуно страни.

Ко је, наиме, 4. октобра 2000. могао и да помисли, осим оних који су баш то планирали, да се против Слободана Милошевића бунимо да бисмо заузврат добили гашење свих домаћих банака и последично гушење српске привреде у корист страних инвеститора и њиховог профита, а међу таквима је и „Рио Тинто“. На истоветан се начин сад злоупотребљава (потпуно оправдано) незадовољство лошим квалитетом ваздуха и продором „Рио Тинта“ у утробу наше земље.

Патријархова порука

Свој очински савет на ову тему је, с почетком Божићног поста, дао и патријарх српски Порфирије.

Рекао је: „Јуче сам са тугом пратио како су међу нама, припадницима истог народа, али и грађанима Србије, независно од тога ком народу припадају, избили физички сукоби. На самом уласку у Божићни пост, бијемо се међусобно песницама, моткама, каменујемо аутобусе, разбијамо главе једни другима, уништавамо имовину… Они који стварају конфликте и управљају кризама и сукобима у свету, али исто тако и они који код нас поларизују, деле и сваку тему политизују да би стварали раздоре из себичних, парцијалних интереса, све то добро знају. Могу само да молим све, да апелујем, да чувамо једни друге, а не да се бијемо… Морамо знати да немири, ма колико хтели да донесу мир, неумитно производе нове и нове немире.“

Ове речи морамо да имамо на уму кад следећи пут пожелимо да песницом, куваном мотком или чекићем замахнемо једни на друге. Из тога може проистећи само наша несрећа, на срећу оних који нас на то хушкају само да би нас распарчали и распродали оно што је преостало.

Или је, забога, ико још способан да поверује да фонд браће Рокфелер финансира овај „Крени-промени“ еколошки устанак у Србији зато што жели да Срби удишу чист ваздух? А актуелној власти боље би било да се присети да је прошла власт постала бивша баш зато што је Србима дозлогрдила распродаја њихове земље. И нека онај пример из Рековца не остане изузетак већ знак да је макар та лекција научена једном занавек…

standard.rs, Печат