НИКОЛА ВРЗИЋ: Путоказ митрополита Амфилохија

ИСКРА на Фејсбуку

Насловна фотографија: Милош Вујовић/mitropolija.com

Завештање митрополита Амфилохија представља очигледан путоказ ка коначном ослобођењу од туђе мржње и лоших намера. Наше је само да га пратимо, ако смо за толико достојни

На утеху и радост свима који су тужни због одласка вољеног ђеда, дело митрополита Амфилохија одмах је показало да наставља да живи и после његове смрти. И заиста, благо оном ко довијека живи – својим делом, наиме – имао се рашта и родити. Па зато ваљда и не чуди, иако на људском нивоу не може а да не ожалости, што поједине, такорећи, чиновнице Владе Србије нису пропустиле ни ову прилику да јавно демонстрирају свој нехумани недостатак обзира према људима који су Срби а тога се не стиде.

И утолико је важније да се у будућности, а то значи под хитно, покажемо достојним завештања почившег митрополита. Сви заједно – од првог до последњег међу нама. Јер је то најбољи преостали, можда и једини, начин да малигни утицај ових загађивача свести и јавног простора буде сведен на меру каква му припада. Што ће рећи, да буде довољно небитан да постане безвредан и тихог презира, а камоли спомена. А кад нам се то догоди, знаћемо да смо напокон и бесповратно закорачили стазом свог ослобођења, то јест спасења. Уосталом, захваљујући нашем ђеду митрополиту, путоказ имамо…

Сахрана у Подгорици

Тај је путоказ био тако јасно, сасвим, видљив док је ђедо био испраћан у вечност, од Цетињског манастира и Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици до утакмица црногорских фудбалских првенстава које су играчи, самоиницијативно, започињали минутом ћутања због упокојења вољеног митрополита. И сав онај народ, хиљаде и хиљаде људи, на коленима пред одром свог ђеда. Величанствен призор, јединствени, сабрани ту својом слободном вољом – нико их није тамо довезао аутобусима и поделио им сендвиче – у поштовању и љубави, клекли да би тим исусовским чином исказали своје осећање, а не зато што их је ико на то натерао.

И треба жалити, а не осуђивати, свакога ко никад није био обасјан тим осећањем смерне, тихе љубави. Ко није способан да види даље од сопственог егоизма и себичних потреба. Безнадежно је тужан и сиромашан такав живот.

Застанимо још мало пред овим призором, задивљени и самим призором и његовим значењем.

Како је то био величанствен и охрабрујући анахронизам. Уместо важећег система вредности избљуваног из ријалити програма; уместо селебритија чије су тарифе измерене количином њиховог присуства на насловним страницама таблоида; уместо корумпираних политичара којима ништа није свето, и њихових финансијера који су се обогатили јер су пљачку општег добра прогласили за умешност сналажења; уместо таквог духа овог времена, свио се народ уз своју цркву, око одра свог митрополита. Пригрлио све оне традиционалне, а то ће рећи, искуством проверене вредности, сад презрене и превазиђене, да покаже да нису превазиђене а само будала и покварењак може да их презире, вредности часне, лепе, поштене и домаћинске. Какве је и владика живео, и с тим је својим живим сведочењем наставио и после своје земаљске смрти. У коју је отишао као убоги сиромах, за разлику од својих противника. Мислите и о томе.

Окупљен око ових вредности, да би их заштитио у аутентичној револуцији литијама какву ни слутио није нико кога је заварао онакав дух овог времена, народ је мимо свих очекивања и рационалних политичких прогноза успео да их одбрани. И да, после три предуге деценије, с власти обори оног што је покушао да их приватизује. Зато што је покушао и то да учини, мислећи да ће му проћи.

При чему је и држава међу тим светињама које су одбрањене литијама. Јер је и сама настала на вредностима које су текле литијама и овом последњом која је отишла у небо, државотворне су те вредности колико и слободарске. Речју, нормалне.

А Мило Ђукановић пропустио је претпоследњу прилику за лично искупљење тиме што није дошао на сахрану митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Истина, можда му нико не би честитао што је тамо дошао, али сигурно је да му сви замерају што тамо није отишао.

Српско јединство

Али није владика само народ сабрао око свог одра као што га је сабирао и за свог живота. За свог живота то није успео, али створио је за живота услове да би успео сада, кад више није међу нама. Поклонили су му се, наиме, један поред другог, будући црногорски премијер Здравко Кривокапић, први човек Републике Српске Милорад Додик и председник Србије Александар Вучић. Митрополит их је све окупио око себе. Први пут састали су се они, захваљујући њему, у Храму Христовог васкрсења. Црна Гора, Република Српска и Србија. Колико су напора наши непријатељи уложили у ових тридесетак година да би нас раздвојили, одродили и покорили. А ево нас сад опет заједно.

Утолико је овај призор значајнији због тога што смо и те како свесни да, нажалост, међу њима има више нерашчишћених рачуна него братске радости због васкрсле прилике да се ујединимо у нашем, српском свету, макар и са три стране границе. А опет, и ето још једне ђедове заслуге, никога од њих то није спречило да дође. Они су морали да буду баш ту, око покојног митрополита, већ и зато што знају да им народ не би опростио да су покушали да поступе икако другачије.

Па и то питање да ли је, или није, Вучић тражио да говори на сахрани не би ли покупио неки политички поен, и да ли му је, или није, одговорено одрично; и ако је тако било, он је ту одлуку, очигледно, прихватио покорно. Био је тамо и није говорио.

А ваља приметити, кад већ морамо да будемо и на овом пољу интрига, и да је Вучића, иако је „такав обичај код нас да се на сахрану не зове“, на сахрану позвао епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: „Пошто председник Србије Александар Вучић, од када је на тој високој дужности, није посетио Црну Гору, мислим да би његов долазак на сахрану митрополита Амфилохија био добар почетак нових, блискијих него до сада, и бољих односа између Србије и Црне Горе, што је насушна потреба и жеља народа из обе земље.“

Најзад, само би се наши непријатељи радовали нашој неслози. Овако, могу само да демонстрирају свој бес.

Биљана Србљановић

Што нас и доводи до споменутог случаја државне службенице Биљане Србљановић, драмске списатељице и чланице Савета за креативне индустрије премијерке Србије Ане Брнабић. Која излив своје мржње према покојном владици, кроз текст „Победа врага“ на порталу јавнисервис.нет, покушава да оправда као интелектуалну храброст и борбу против „малограђанског правила да мртав човек својом смрћу брише сву своју лошу прошлост“.

А „Ристо Радовић“, пише Србљановићева, с намером да увреди или зато што стварно сматра себе врховним моралним ауторитетом, уосталом, у складу с оном тужном етиком себичног егоизма, „није био добар човек“. „Богослов етничке нетрпељивости, заштитник убица и крволока, проповедник мржње и смрти за све који су другачији…“, „умро је од короне, због компликација изазваних његовим позним годинама и дубоким вишедеценијским неразумевањем хигијене живота… Сада, када лежи у климатизованом сандуку, као да нам се из гроба смеје: радостан што и мртав успева да еманира мржњу, да застраши слабе и да произведе кукавичлук, ћутање и пораз готово целокупне наше интелигенције која се боји да јавно каже какав је то човек Ристо Радовић заиста био.“

Извињавамо се читаоцима због овога.

И нећемо сад о мањку пристојности и елементарних људских обзира, најзад, они су очигледни. Но не можемо а да се не осврнемо на интелектуално непоштење које је овде исказано тврдњом да митрополит, „вођен идејом ‘истраге потурица’, опседнут путем ка ‘Новом љету’, Црној Гори и Србији без Бошњака (…) никада није крио свој презир за друге народе и вере, и више од тога“.

Зар се, наиме, мирне савести за то може оптужити неко ко је, као што митрополит Амфилохије јесте, снагом свог присуства, ауторитета и молби спречио масу демонстраната, лично је стао пред њих кад је полиција побегла, да, у бесу због мартовског погрома над косметским Србима 2004, запале Бајракли џамију на Дорћолу у Београду? „Немојте то да радите! Немојте, кумим вас Богом! Нисмо ми народ злочинаца, ми смо Божији народ“, биле су тада митрополитове поруке које је пренео Б92.

Али какво поштење, уместо овако бедног клеветања покојника, очекивати од некога код кога је помисао на пад Мила Ђукановића изазивала напад (немоћног) беса: „Дражи су ми Албанци него они литијаши затуцани што смрде на тамјан и моле се неком имагинарном чикици, да би, I kid you not (не зезам вас), срушили с власти Мила Ђукановића, јединог човека на Балкану који је успео да споји Србе и Албанце у једну заједницу.“ Лоши људски квалитети и у овом су случају направили амалгам с мржњом према Србима; као да једно без другога не може.

А опет, искључиво је право Биљане Србљановић и да буде лоша особа, и да такве своје особине испољава јавно ако јој се тако прохте; баш као што је и наше право да о томе мислимо све најгоре. Но проблем настаје кад се присетимо да Биљана Србљановић није само драмска списатељица већ и чланица тела које је основала премијерка Ана Брнабић. Какву ће поруку премијерка послати ако у својој служби задржи особу која је онако клеветнички писала о митрополиту Амфилохију? Док је председник стајао покрај његовог одра. Једно с другим очигледно не иде.

Ова шизоидна ситуација, посматрамо сад овај карактеристични пример и као парадигму читаве шизофреније овог положаја у коме живимо, једног ће дана морати да буде разјашњена. Знамо и како; завештање митрополита Амфилохија представља очигледан путоказ ка коначном ослобођењу од туђе мржње и лоших намера. Наше је само да га пратимо, ако смо за толико достојни…

 

Насловна фотографија: Милош Вујовић/mitropolija.com

 

Извор Печат

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.