Никола Н. Живковић: Кабул

ИСКРА на Фејсбуку

Сателитски снимак међународног аеродрома Хамди Карзаи, 16. 8. 2021. (Фото: Maxar Technologies via AP)

Сањам дан, рецимо, кад ће америчка војна сила толико опасти, да их видим како у хаосу и паници напуштају приштински, београдски или бањалучки аеродром

16. август 2021. 

Слике овога дана, понедељка, обилазе свет: „Најјача војска на свету“, армија Сједињених Држава, у паници напушта Кабул. Њихови верни савезници – углавном је реч о људима из Авганистана – већ данима упућују SOS поруке у Вашингтон, Лондон, Брисел. Они су годинама били преводиоци за америчку војску, водичи, возачи, новинари, и остало помоћно особље. Очајнички покушавају да се дочепају кабулског аеродрома, како би напустили земљу и спасли се гнева и казне које очекују од нових господара у Авганистану. Служили су верно Американцима, Енглезима и осталим државама НАТО савеза. Сад их ови остављају на цедилу. Веома поучна лекција за све који служе америчким интересима у свету, па и у Србији! Пажљиво посматрам телевизијске снимке и надам се да ћу видети неко лице, рецимо са Цетиња, Гусиња или Подгорице, који су такође, ако сам добро обавештен, служили у војном саставу НАТО-а.

Нарочито су омрзнути у народу они грађани Авганистана који су служили у „невладином сектору“. Ти људи примали су годинама новац од Американаца и уживали заштиту НАТО војника. Живели су, као страни плаћеници, далеко боље него огромна већина становника њихове земље.

Наша штампа, телевизија и уопште медији с правом показују велики интерес за овај догађај. Зато нас не чуди да су се многи сетили слика из Вијетнама, из Сајгона. Све се понавља. Мао Це Тунг и кинеско руководство већ је тада говорило да је војна снага САД равна сили једног „тигра од папира“. Американци могу да бомбардују неку земљу, да је ракетама уништавају из безбедне удаљености од, рецимо, неколико хиљада километара. Но, борбена способност америчке пешадије у директном сукобу с одлучним, храбрим противником који је решио да брани своју земљу – како читам код многих војних коментатора из Кине, Русије, Ирана, али и из Немачке – није нарочито импресивна.

После толико неуспешних ратова, чини се да вођа кинеског народа није нимало претерао. Били смо сведоци америчке агресије против Ирака, Сирије, Сомалије, Либије, те на многим другим ратиштима у Африци, Азији и Латинској Америци. Разуме се, и против српског народа. Вашингтон је у свим сукобима, после почетних гласних, самохвалисавих изјава о „великим победама“, на концу доживео управо понижавајуће поразе. Кад видимо ову америчку бежанију из Авганистана, остављајући на цедилу своје дојучерашње савезнике, с правом постављамо питање: шта би било да Слободан Милошевић није потписао Кумановски споразум, односно капитулацију српске војске, непоражене у борбама?

Авганистанска војска, у чије је опремање и обуку само Америка у протеклих двадесет година уложила преко 80 милијарди долара, распала се много брже него што су и највећи песимисти у Пентагону очекивали. Шта је радила ЦИА, обавештајна служба с највећим буџетом на свету? Чини се да ни она није тако обавештена и моћна како воле да је представљају амерички и енглески медији. Интересантно, председник Авганистана Ашраф Гани побегао је не у Сједињене Државе, него у Таџикистан. А ту се налази велика руска војна база. И то је јасан знак да Гани нема велико поверење у своје „пријатеље“ у Вашингтону, већ очевидно далеко више у Владимира Путина.

Но, да се вратим на почетак – фотографијама из Кабула. Како ће изгледати бежанија, на пример, људи из Србије, који већ деценијама примају новац пре свега из Сједињених Држава, Немачке, Брисела или Енглеске? Уверен сам да ће Србија доживети тај дан. Они су у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Суботици, Новом Пазару, запослени у бројним „невладиним организацијама“. По америчком закону, у питању су „страни агенти“. Русија им је дозволила рад, али су обавезни да се представљају као оно што заиста јесу – агенти у служби страних држава. Или, како су то Руси решили, да таквог грађанина Русије именују као „иностранный агент в России.“

До октобра 2000. новац су људи из „невладиног сектора“ примали из Вашингтона, Лондона, Брисела и тако редом. Последњих година натовски „невладин сектор“ прима новац из буџета Србије. То, наравно, изгледа невероватно. Узимају новац од сиромашних грађана Србије да би ширили одвратне лажи и мржњу против српског народа!

Они деценијама из Београда пишу гадости против Србије, са завидном поквареношћу и подлошћу. Ничега се не стиде. Разуме се – док је Србија окупирана од стране Вашингтона и Лондона. Вероватно су подједнако омрзнути у нашем народу, као што је то случај са Авганистанцима који су служили интересима Американаца у Кабулу.

Нешто замишљам да у Србији дође до изненадног преокрета, те да гледамо слике као што данас све телевизијске станице света преносе из Кабула. Окидач може да буде „признање Косова“ од стране Председника Србије, или „Резолуција о Сребреници“, или обавезна вакцинација за децу, или фирма „Рио Тинто“, или „крађа српске деце из породилишта у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Нишу“, или опет нешто пето, шесто, сасвим неочекивано. Или, пак, „Кризни штаб за борбу против короне“…

Наравно да је данас веома тешко убедити Србе, без обзира колико „невладин сектор“ примио новаца из Вашингтона, или буџета наше земље, да су Срби „геноцидан народ“. Реч је о најстрадалнијем народу у Европи од 15. века, од почетка турског зулума, до аустроугарске окупације 1914, од 1941, кад су Хрвати побили и заклали, према немачким изворима, око 750.000 Срба. Сад цивилизована Европа ћути о српским жртвама. Само се говори о „Геноциду у Сребреници“ и „осам хиљада убијених босанских муслимана“. У тој прљавој пропаганди помаже им деценијама „невладин сектор“ из Србије.

Да упоредимо. Најугледнији институти на Западу израчунали су да су Сједињене Државе и њени савезници од године 1945. до данас убили око 25.000.000 невиних људи у Африци, Азији и Латинској Америци. О том невероватном злочину нико не говори. Не постоји пресуда међународног суда о америчким злочинима. Зато су и измислили „Сребреницу“, како би њихови невероватна злодела пала у заборав.

Сањам дан, рецимо, кад ће америчка војна сила толико опасти, да их видим како у хаосу и паници напуштају приштински, београдски или бањалучки аеродром, остављајући иза себе своје верне слуге из „невладиног сектора“, који очајнички чекају на неки следећи амерички авион да их евакуише из земље. Они знају колико су зла нанели људима у нашој земљи. Довољно је да споменемо само неколико изјава „невладиног сектора“ – на пример, да осиромашени уран није штетан по здравље. А многи Срби су због „ngo“ организација из Београда били и убијени, или невино осуђени на вишедеценијске робије у натовском хашком суду. Ако ти невино осуђени Срби и даље труле у „натовским“ казаматима, многи од њих имају у Србији родбину и пријатеље. Списак људи из „ngo“ организација у Београду постоји и он одавно кружи по друштвеним мрежама. Верујем да и они чекају дан, када ће стићи праведна казна и за људе у Србији који су служили интересима „НАТО“-а, против српског народа.

Њима, тим неправедно осуђеним Србима у Хагу, слике из Кабула пружају огромну утеху и велику наду.

Извор: Никола Н. Живковић, Дневник, том 16, у рукопису

stanjestvari.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.