Немачки ултиматум Србији: Може ли да нам се понови 1999?

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Прошлог петка у Београду председник Владе Немачке Олаф Шолц упутио је ултиматум Србији да јој се придружи у будућности чију је привлачност понајбоље описао његов вицеканцелар и министар економије Роберт Хабек. Због санкција Русији, наиме, најавио је Хабек, „предстоје нам веома тешка јесен и веома окрутна зима“. А Србија уз то и да призна Косово.

Ова великодушна понуда Србији да капитулира безусловно – тако што ће се истовремено одрећи и Русије и Косова и Метохије, а успут и Републике Српске – а да заузврат настрада и економски по споменутом моделу Немачке, постала је нови главни услов за даљи наставак нашег европског пута који се поодавно претворио у слепу улицу.
„Биће тешко“

Узгред буди речено, да вицеканцелар Хабек није параноик, већ да рационално сагледава непосредну будућност кад најављује тешку јесен и окрутну зиму, потврђује и „Фајненшел тајмс“:

„Месеци пред нама биће несрећни за европске економије. Приходи ће бити исцеђени, рецесија је веома вероватна а каматне стопе ће морати да порасту, што ће додатно повећати притисак на домаћинства и породице. Биће тешко. Али то је прилагођавање које свака европска економија мора да изврши јер се одвикавамо од јефтиних, али опасних, руских енергената.“
А на сличан начин и „Вол стрит џорнал“ констатује да је „адаптација бизнис модела сад највећи изазов за Немачку: јефтиних руских енергената више нема, а са њима нестаје и немачка предност над конкурентима“.

Те је зато, у име солидарности ваљда, и од Србије затражено да учини то исто. Штавише, речима председника Србије Александра Вучића, „на веома децидан, јасан и оштар начин“.

Признање Косова

А поврх тога, у вези са Косовом и Метохијом, подвукао је Вучић на конференцији за медије у петак после разговора са Шолцом, „ми смо данас чули да се тражи међусобно признање. Ми никада раније нисмо чули ни од кога из Европе да се тражи међусобно признање.“

Све док немачки канцелар то није изговорио у Приштини, наиме, могли смо да се претварамо, додуше, неуверљиво, да „свеобухватна нормализација односа“ не подразумева признање самопроглашене независности наше јужне покрајине. Сада то више није могуће. То јест, бар док Немачка не ревидира свој став.

Притом, да је уистину реч о свеобухватном пакет-аранжману потврдила је и вест из Европског парламента, пренео је РТС непосредно уочи Шолцове посете Пришини и Београду, да су главне посланичке групе усагласиле допуњени текст резолуције о Србији која је, уз онакву нормализацију односа са такозваним Косовом, позвана и да прекине економске и војне везе с Русијом – укључујући и затварање руског хуманитарног центра у Нишу – али и са Белорусијом и са Кином, што ће рећи, са свима који нису колективни Запад. И поврх тога, тиме што је указано да постоји „несразмерна видљивост трећих земаља“ и медија који су „главни извор анти-ЕУ и проруских наратива у Србији“, практично је затражено и да буду цензурисани сви који не извештавају на одобрен начин. У име демократије, разуме се.

Сорошев модел

Развој демократије у самој Европској унији – тамо где бисмо да одемо преко признања Косова, санкција Русији и укидања Републике Српске – иначе, кренуо је у поприлично интересантном, премда не и неочекиваном правцу: ка укидању права гласа оних чланица Уније које не гласају онако како им је речено да морају. Европски парламент усвојио је прошле недеље резолуцију којом је Европски савет позвао да покрене процес ревизије прописа у циљу, поред осталог, „реформе процедура гласања“ тако да се са једногласног пређе на одлучивање квалификованом већином у нарочито важним питањима као што су, на пример, санкције.

Право вета, као заштита од прегласавања и наметања туђе воље, тиме би опстало само у суштински небитним ситуацијама; Европска унија постаје тамница својих народа. А можда није случајно ни што је, у свом недавном говору на Светском економском форуму у Давосу, Џорџ Сорош подржао баш ове реформске потезе – „Требаће времена да се разраде детаљи, али Европа се креће у пожељном правцу“, рекао је – и злослутно прорекао да „не само Украјина, него и Молдавија и Западни Балкан треба да се квалификују за чланство у (тако реформисаној) Европској унији“.

Европска перспектива не постоји

Упозорење нам је, ако умемо да га чујемо, с тим у вези упутио председник Русије Владимир Путин: „Или је држава суверена, или је колонија… Колонија нема историјских изгледа, нема шанси да преживи у овој жестокој геополитичкој борби.“
Може ли Србија да преживи – макар као релативно суверена држава? Зашто је канцелар Немачке сад упутио ултиматум нашој земљи да се одрекне и Косова и Русије? И шта је опасније – да послушамо, или да не послушамо Олафа Шолца?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали адвокат Горан Петронијевић и Милош Јовановић, председник Нове демократске странке Србије и доцент на Правном факултету на Катедри за међународно право и међународне односе.

„Неретко се превише значаја придаје посетама западних државника. Тако је било и сада, иако је унапред било јасно да Олаф Шолц заправо и нема ништа посебно или ново да поручи Србији. Једино уистину вредно пажње што је рекао јесте, заправо, оно што знамо већ 14 година: да је признање сецесије Косова услов за ЕУ интеграције Србије,“ указује Милош Јовановић. „Притом, европска перспектива било које државе уопште не постоји; ЕУ се у догледно време неће ширити јер је суочена са сопственим проблемима због којих ће морати да прође кроз дуготрајне институционалне реформе. Али јој је потребно, нарочито после брегзита, да прича о проширењу настави да живи, као доказ да је тај пројекат и даље жив. Та реторика је, стога, битнија њима него нама.“

Претња Андреаса Цобела

Коментаришући други најважнији захтев који је немачки канцелар упутио Србији – да уведемо санкције Русији – Горан Петронијевић објашњава да се на томе инсистира јер би такав потез, иако по Русију економски безначајан, „представљао снажан ударац у симболичком, емотивном и спољнополитичком смислу. С друге стране, Русија јако држи до тога што јој Србија није увела санкције – због тога и можемо да рачунамо на њену помоћ у различитим видовима. Насупрот томе, циљ Запада је да Србију доведе у позицију у којој је била 1999. године – без руске подршке, препуштена њима да буде распарчана. Јер, досад смо то научили: све границе на Балкану Запад сматра непроменљивим, изузев српских. Сетите се, уосталом, претње некадашњег немачког амбасадора Андреаса Цобела да ћемо после Косова остати и без Војводине и Рашке области.“

„Искуство нас учи да свако попуштање води даљим захтевима и новим уценама“, напомиње Милош Јовановић. „Ако будемо сусретљиви у погледу ових захтева за признањем Косова и увођењем санкција Русији, нема сумње да ће нас иза тога сачекати захтеви за унитаризацију Босне и Херцеговине науштрб Републике Српске, као и даље комадање саме Србије. У неком тренутку мора да се каже – доста. А Балкан може да се стабилизује само на два начина, с јаком Србијом о којој нико неће моћи да размишља као о плену, или са потпуно разбијеном Србијом, сведеном на границе Београдског пашалука. Са Западом договора о јакој Србији нема.“

„Шта год ми да урадимо, то неће бити довољно да они одустану од својих наума. Оно што Србија може да уради јесте да остане истрајна у ставу да Русији неће уводити санкције јер ће тиме обезбедити и њену потпору. А тамо где је Русија, ту је и Кина. Ниједна немачка претња не може да буде јача од ове подршке,“ закључује Горан Петронијевић.

rs.sputniknews.com, Никола Врзић