НАТО – злочин звери који траје…(НАТО – МРШ ИЗ СРБИЈЕ!)

ИСКРА на Фејсбуку

Михаило Меденица (in4s.net)

Почело је тог 24. марта 1999. године и завршило се…

Заправо, није се завршило, ништа се није завршило, никада се неће завршити јер смо, нажалост, народ присећања а не сећања.

Да се заиста сећамо, да памтимо, да смо свесни славе рода својега- не би онај ђавољи накот имао “канцеларију” у сред престонога града.

У сред Србије, у сред Генералштаба славне војске, међу народом који се вазда борио за мир, а са миром није умео да се избори…

Док год проклети крвници, тај пакт звери и ђавола звани- НАТО има поменуту “канцеларију за сарадњу” у Србији, дотад ће 24. март бити датум почетка бескраја!

У међувремену ћемо се само присећати.

Сећање нам је под окупацијом, сећања се само присетимо над гробовима знаним и незнаним о које се поштапамо, о које се дохватимо као о пале тарабе док посрћемо, убеђени да корачамо своји на својему…

Србија је под окупацијом, колонија, запећак колоније, излетиште крвника и џелата које смо дозвали у чело трпезе, а трпеза на гробовима…

Дозвали смо их да буду здравичари о поменима и задушницама жртвама.

Где звери нису могле преко Кошара, Паштрика, Коритника, Јуника, Призрена, Ђаковице, Бајгоре, Дренице, Качаника…могу ногу пред ногу, ко на корзоу, улицама “слободне” Србије…

Бољи од нас, најбољи међу нама пострадали су да би нас најгори убеђивали како ваља опростити али не и заборавити!

Како да опростимо крв невиних?!

Хришћанин сам али не умем да праштам врисак мајке за дететом, расуте кости по Проклетијама, обезглављена тела, црнину старице што на прагу спаљеног дома још чека синове, ил смрт, па ко је пре благослови…

Људима и да опростимо, но како се то ђавољем накоту прашта?!

Како да опростим Милицу?!

Хришћанин сам, но опростим ли јесам ли намирио човека у себи или подмирио звер једнаку њима?

Не праштам, јер ко да ми опрости ако у очима мојих кћери нема Миличиних видика…

Не праштам јер имам где мрети али немам где васкрснути ако опростим пресвето Косово и Метохију!

Не праштам јер не могу, не желим, шта да кажем Самодрежи ако је опростим?!

Да исповедим како сам опростио, па да се причестим преораним грбљем у Пећи, Витомирици, Призрену, Вучитрну, Клини, Приштини…

Шта год да опростимо за нас опроста нема и не сме га бити!

Заборавимо ли- нека нас и дани и ноћи забораве!

Нека нас забораве и преци и потомци!

Док год је тог предворја пакла од такозване “канцеларије за сарадњу” са проклетим НАТО, и силним споразумима којима смо од жртава постали чауши, 24. март биће дан када је све почело, а завршило се…

НАТО је у Србију добродошо колико и крвави нож у кућу прекланог!

Док то зло не протерамо као што се свака фукара мршне с прага- неће то бити “тек” канцеларија, већ ће Србија бити један од шалтера, и то онај за којим ће нам звери с осмехом издавати умрлице- живима!

Живима који су најпре опростили а напослетку и заборавили!

Живима који животе вуку ко бреме, као казну, као плен звери коју смо намамили невином крвљу рода својега…

Михаило Меденица

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.