НА ПУТЕВИМА ЧОВЕШТВА У ПОТОЊИ ЧАС ИСТОРИЈЕ: „ФИЛОСОФИЈА ГЛОБАЛНЕ ПАЛАНКЕ У СВЕТЛУ ФИЗИКАЛИЈЕ“ МИРОСЛАВА МАРАВИЋА

ИСКРА на Фејсбуку

ЗАШТО ПИСАТИ

Зашто хришћански философ Мирослав Маравић, човек који живи од свог физичког рада, уопште пише?

Чему то служи?

Зар није непотребно?

У двадесетом веку, два писца театра апсурда, Семјуел Бекет и Ежен Јонеско, увек иду скупа. Овај потоњи је, још као младић у Румунији, записао речи пуне одговорности:“Даме и господо, или постоји Бог, или не постоји Бог. Ако постоји Бог, нема никакве сврхе да се бавимо књижевношћу. Ако не постоји Бог, опет нема никакве сврхе да се бавимо књижевношћу (…) Зато што ћемо сви умрети. Зато што је најпотресније присуство смрти, која живи у нама.“

Што се Бекета тиче, њега Мирослав Маравић осећа као истинског патника у уметности:“Колико је Бекет озбиљан! Поштен. Чист. Чист у свом аутентичном очајавању у празнини из које је Бог изгнан пре читавог миленијума када је Папа напустио Православље. Бекет је заиста аутентични боготражитељ – аскета међу књижевницима./…/ Колико више ценим Бекетову прозрачност, Бекетову дубинску и дубоку подфилозофичност. Штавише, јасно је да Бекет уопште и није читао филозофију, а ако и јесте, онда нимало није био инфициран опаком болешћу рационализма./…/Јер Бекет је сав саздан од тог питања о смислу живота, оно чини окосницу сваке његове реченице као и радње у којој нема радње (а радње нема, кретања нема јер нема циља, нема истинског Циља кретања, то јест, Бекет Га није спознао). Бити дубоко несрећан зато што је у свету без Бога све бесмислено – то је аутентично стање једног истинског боготражитеља попут Бекета.“

Када православни хришћанин чита велике писце ( међу којима је свакако и Бекет ), он осећа и зна колико му је Господом дато зато што му је откривена истина постојања, тако жуђена на Западу, у празнини без благодати. Онда он, који зна да Бога има, може и да пише – јер свако дело учињено у име љубави Христове и ближњих ради не пропада. Онда он Владимира и Естрагона, Хама и Клова, може да сазире очима које су виделе Голготу и празан гроб Васкрслога, и да зна како ће оживети суве кости из пророштва Језекиљевог ( видети пророштво његово, глава тридесет седма ).

Зашто православни хришћани пишу, упркос смрти која нас разоткрива у нашем „костурству“?

РАЗЛОЗИ ЗА ПИСАЊЕ

Матеј Арсенијевић, у свом предговору за књигу „Деца апоаклипсе“, наводи неке од разлога:“1) Да раскринкају једну од, како сами кажу, „најбоље чуваних тајни западне цивилизације“ (која тврди да је умро Бог и да нема Цркве, јер је – по Ничеу – „први и последњи Хришћанин /тј. Христос/, умро на Крсту“), откривајући истину да је – и данас, у време данашњег, „пост-хришћанског“ (=анти-хришћанског!) Новог светског поретка – још увек жива и победна она иста и истинита хришћанска вера, којом је живела и побеђивала рана Црква, разапета на крст тадашњег „новог светског поретка“ – паганског Римског царства. 2) Да – посведочивши спасоносну истину Христову, истину Цркве Христове, светлост Живога Православља – позову на побуну „децу апокалипсе“, тј. младе ових последњих времена, у којима Зло „без задржавања“, разобручено и легално (кроз све системе и институције цивилизације) влада светом и историјом. Зар (опет) на побуну, рећи ће неко, зар у свету који је сав саздан од адске монотоније безбројних буна и побуна? Да, на побуну, али на једину истинску и делотворну човекову побуну – на покајање као прву и последњу хришћанску побуну и устанак: а) против западног духовно-политичког Зла, које се самопроглашава и – што ратом, што миром – намеће читавој планети и историји као једино „добро“ и једини „спас“, б) против западне Лажи о Богу („умро је Бог“, нема Спаситеља), о човеку („умро је Божији човек“, нема спасења за човека) и о историји („умрла је историја као
сарадња Бога и човека“, нема Цркве као спасења света), која се самопроглашава и тирански намеће као једина спасавајућа „истина“ и в) против адског тоталитаризма Греха у свету последњих времена, који претендује не само на човеков овоземаљски живот, већ и на његову вечну судбину.“

Православни хришћанин пише зато што зна да мудре и благе речи, речи које потичу из дубина, јесу икона Логоса, Речи Божје, и да могу да отворе путеве ка бесмртности. Као што Бекета чита у светлости боготражитељства, тако Маравић и пише зато што не сумња у чињеницу да ми, људи, имамо почетак, али не и крај – осим бескраја.

Али, опет и опет: да ли је хришћанство једини одговор на питања која нам свет поставља?

РОЗАНОВ ПРОТИВ ХРИШЋАНСТВА

У свом огледу, много суровијем од сваког Ничеовог антитеистичког испада, под насловом „О Исусу најсладоснијем и горким плодовима света“, Василије Розанов је тврдио да је хришћанство загорчало сваку природну радост овог света, свако уживање у природи, сваку биолошку сласт, сваку природост породице. Христос је дошао, и све је постало релативно. А Розанову се то не свиђа. Владимир Меденица о њему каже:“Волео је да подбада хришћане где год би их срео; у неким тренуцима, рекао бих, с пуним правом. Вртео се око црквених зидина као псето и лајао, и подбадао хришћане. Био је богоборац по позвању, који као да је једва чекао да изађе на Божији Страшни суд не би ли се он, Василије Розанов, лично суочио и „објаснио” с Богом. Како ми се чини, он је идеју о краху и јаловости рационализма генијално извукао управо из дела Достојевског, а своју религију рода, или, тачније, своје схватање хришћанства као религије рода, улогу жене у тој религији, настојао да истакне наспрам позадине управо такве женствености или женскости какву оличава Настасја Филиповна у роману Идиот Достојевског. Њу је Василије Розанов поставио као статуу горде античке Афродите, којој и ми хришћани робујемо, и рекао: „Читаоче, ово није лепота”, рекао: „ово је јаловина”, рекао: „ово не рађа”. А онда је Розанов, насупрот те Афродите поставио слику старе Египћанке којој су се груди од силног дојења отегле до стомака, и рекао: „читаоче, ово је лепота „, „ово рађа, ово живи”, и тако дао предност том, у нашој свести паганском, родовском, не знам ни ја каквом све не, окултном и страшном Египту над читавим хеленизованим развојем савремене цивилизације, која, по њему, води у јаловост и одумирање, укључујући и хришћанство које, уместо да освешта полну љубав и благосиља род и рађање, слави „тамни лик” „Исуса Најслађега” „спрам кога су сви плодови света горки”.“

Тиме је Розанов мислио да порекне хришћанство.

ЈЕДНОГА ДАНА – УМРЕТИ

Али, рађање, само по себи, ма како давало привид да је „све у реду“, не решава кључно питање – питање смрти. Јер, нама није довољна бесмртност рода; нама је неопходна лична бесмртност.

У свом роману „Дај нам данас“, који Маравић пажљиво чита, Радомир Константиновић записује:„Ана, ја знам да сви људи морају да умру, ја знам да и ја морам да умрем, и ти. Али ја се бојим. Зашто ми не помогнеш? Зар не знаш како се страшно бојим?… Мораш да се замислиш, као и ја, рекао је. Мораш да се замислиш: једнога дана умрећу. У кревету. Или на улици. Сасвим је свеједно. Долази тај дан. Ја ћу да осетим како умирем. Ту нико не може да ти помогне. Ниједан човек. Ниједна ствар. Осетиш одједном како те сви издају. То није издаја, али теби се чини, рекао је. Ана, чини ти се, зато што ти нико не помаже. Бојиш се. Не можеш да дишеш. Гушиш се. Хтео би да вичеш. Хтео би да зовеш. Ништа ти не помаже. Умиреш, прошаптао је. Ниси мислио на то. А сада, одједном, у кревету или на улици. Свеједно је Ти осетиш како умиреш, како се догађа оно што си заборавио. Али то је постојало иако ниси мислио на њега. Умиреш. Ана, рекао је, не бих хтео да умрем.“

Можда је решење у паганизму, опијању овим светом, утонућу у стихије овог света?

КО МОЖЕ ДА ПОБЕДИ СМРТ

Пагански свет има своју лепоту (стопљеност са космосом и природом уме да буде љупка; снажно осећање свејединства и поштовање свега живог такође). Али, паганизам je пре свега коб подређености нечему што je изнад човека, a сурово je и страшно. За паганизам je, како вели десетерачка песма о смрти Марка Краљевића, „Бог – стари крвник”. Уместо јасног Њега, Творца неба и земље, паганин види и прибојава се на стотине и хиљаде бића која траже некакве обреде, жртве, патњу која се не може поднети. Све je табуисано и забрањено, и у исти мах – све може бити дозвољено. Паганизам je и аскеза до самоубиства и оргијање до самоизмождења. A изнад свега, као у грчком миту, стоји Нужност (Ананке), која господари и боговима и људима и којој се умаћи не може. Шта год бива, мора да буде. Космос je леп, али пун сила зла; земља рађа, али и прождире мртве. Све je амбивалентно, двојствено, мутно…

Има ли бекства из тог прелепог света – тамнице?
(„To je онај живот, где сам пао и ja”, вели Дис о тој тамници.)

Бекства нема: постоји смрт која се крије на дну свих људских подухвата. Време мора да се отвори за вечност да би било осмишљено и да би човек из њега могао да крочи у нешто што превазилази моћ рационалног поимања, a што ће га учинити бесмртним.

Ko може да победи смрт? To јест, како надићи паганизам? Јер, вера у смрт рађа све друге, ситније, паганске вере и ритуале: од епикурејства и „Carpe diem”, преко далекоисточне резигнације и фатализма, до приношења људских жртава да би се умилостивили богови зла.

НЕ ПОМАЖЕ КОПРЦАТИ СЕ

И ту не вреди копрцање, попут оног у Константиновићевом роману „Дај нам данас“, који Маравић цитира у свом философском дневнику:„Мртваци морају да умру. Они морају да умру заувек. Они више немају ништа са животом, немају ништа са нама који смо остали, немају ништа овде да траже. Они нису у животу. Мртваци, рекао сам. А живи, казао сам, треба да се бране. Као дрво што се брани својим корењем. Као вук што се брани чељустима. Као змија што се брани уједом. Као рањена звер у прашуми. Као лав из кога истиче крв, али који се спрема на последњи скок. Живети… живети као што се никада није живело. Не рећи ништа преко тога, јер ничега нема. Али, рекао сам, хтео бих да ми кажеш: зашто?… Можеш ли да ми кажеш зашто је то потребно, и чему све то служи?“

То јест – заборавимо смрт, одбацимо покојне, и живимо до потоње границе.

Али душа се не мири с тим. Она осећа да нисмо саздани да бисмо заувек нестали.

За разлику од Константиновића, српски митрополит Михаило, велика личност наше Цркве 19. века ( Маравић га радо наводи ) јесте знао:“Да је наша душа бесмртна, да ће мртви васкрснути, то су истине које се не могу одбацити, то су истине које успокојавају, ободравају и радују праве христијане што са самопрегоревањем бране веру и Цркву. Бесмртност и васкрсење проповеда сво Свето Писмо, потврђује христијанство и тежња душе наше, потврђују свети угодници који живе душом на небу а моштима на земљи до општег воскресенија. Нека ништа не поколеба, блажени христијани, нашу веру у ове истине које само безбожници и телоугодници траже да одбаце!“

Запамтимо: безбожници и телоугодници!

БАЦИТИ СЕ У СТИХИЈЕ

Другосрбијански атеизам потиче из вере да у овом животу треба све окусити, јер другог живота нема. Треба се погрузити у радосно (?) општење са стихијама овога света.

Али, хришћанин зна оно друго: треба се клонити општења с космичким стихијама, јер „умријесте са Христом стихијама света” (Кол. 2,20). Стихије нису вечне. Једном створене, „стихије од ватре ће се растопити” ( Друга Пет. 3,12). Морамо се причестити Христом „Који сам има бесмртност” (Прва Тим. 6,16).Нама je дат лек против смрти, „лек бесмртности”, противотров. То је причешће Светим Тајнама. Без тога – тама најкрајња!

Опет Маравић:“Православље, које су константиновићевски титоисти и другосрбијанци презрели у име некакве „просвећене“ Европе, управо то Православље је оно за којим је трагао дубоко несрећни и аутентични Бекет и она боља, савесна, боготражитељска, неумрла Европа! Отрцана титоистичка синтагма: „ми смо створили Бога“ (са неизоставним обогаљивањем „Б“ у „б“), чини суштину Константиновићевог друго-паланачког духа: то је својеврсна глобална паланка, паланачка нигдина. Избаци паланку кроз врата србијанства, вратиће ти се кроз прозор европејства и силно те треснути по глави (но питање је да ли ћеш се и тада освестити?). Од паланке се не бежи – са паланком се суочава, са паланком се живи. Онај ко у паланци није сусрео Христа нити њену трагедију мерио Христовим страшним али спасоносним страдањем (након кога је Спаситељ васкрсао из мртвих) осуђен је чак и на књижевни пакао (као предукус оног вечног, ако не буде покајања) у коме чак ни Бекетову патњу не може да појми и схвати њен дубински смисао.“

Бекет је поставио вапајно, тешко, али крајње човечно, питање – Христос је, њему и свима нама, даровао одговор. Одговорио нам је Собом, Оним Који побеђује смрт.

БОГ ПРАВЕДНИ, А НЕ БОГ ПРАВИЧНИ

Смрт je неумољива, и зато je врховни бог сваког паганизма, у ствари, сам сатана, „бог подземног света”. Пред смрћу се могу изводити свакојаки ритуали, њој се могу приносити све могуће жртве – али милости нема. Због тога, поробљени смрћу и клањајући се њеном тамном господару (чији je један од најчешћих символа змија), људи истинског Бога покушавају да саобразе свом искуству немогућности умилостивљења смрти. Рађа се представа о Богу суровом судији, у Кога човек може веровати, дрхтећи пред Њим, али Кога не може волети.

У свом огледу о православном схватању вечних мука и пакла, „Огњена река”, Александар Каломирос истиче да je „Бог праведан, али није правичан”. To јест: „Бог није правичан у уско човечијем значењу ове речи, али јасно увиђамо да његова Праведност значи исто што и његова Доброта и Љубав, коју он излива на неправичан, али праведан начин. Наиме, Бог увек даје, a ништа не узима заузврат. Он воли да дели дарове и личностима које нису достојне тога. Зато Свети Исак на крају самог тумачења каже: „Немој рећи да je Бог правичан, јер то не би било добро за тебе. И мада je Давид назвао Бога правичним и строгим, али Син Божји нам je открио да je Он добар и милосрдан. „Он je добар”, рече Христос, „и према злима и неблагодарнима”.”

Зато је отац Јустин Ћелијски зборио ( а Маравић га цитира):“Љубав је Божја философија; Бог љубављу философира; Бог љубављу богује, отуда је у хришћанству љубав једина сила која ствара истинске философе, која потпуно решава вечне проблеме.“

А ми тонемо у смрт. У трагична изобличења, у лажи које нас преображавају у звери, ирационалне у свом рационализму. Маравић само на једном примеру, данашњем, показује шта значи живот без љубави Христове:“Колико смо ми полудели када се уводи обавезно ношење маске док је истовремено дозвољено убити дете у мајчиној утроби! Убица си ако не носиш маску, а ниси убица ако не желиш своје дете, одеш код доктора и платиш да изврши убиство по твом, родитељском налогу! Зрели смо за колективно посматрање – или за крај ове велике и страшне трагедије што се људским родом зове…“

Велика и страшна трагедија – људски род…

Авај, не античка трагедија!

ТРАГЕДИЈА И ЛИТУРГИЈА

Припрема за сусрет са Богочовеком Христом била је античка трагедија, за коју je Жарко Видовић у својој студији „Трагедија и Литургија” утврдио да je реч о оди која се пева у славу жртве-утемељитеља заједнице. Испуњење античке трагедије je православна Литургија у којој Распети и Васкрсли Богочовек бива Свештеник и жртва, Онај Који прима и Онај Који Себе раздаје. Античка трагедија je то наговештавала, јер су њени ликови (Прометеј, Едип, Антигона, итд.) давали себе за заједницу, и зато их je Полис славио. Чак и Олимпијске игре нису биле никакав „спорт”, него својеврсно играње пред лицем богова који су се пројављивали и показивали кроз олимпијске победнике. Жарко Видовић каже: „Божанство мора да буде подједнако и са жртвом, и са онима који приносе жртву, и са онима који се успеху и дејству жртве радују. To je опет јединство: испаштање, жртва која представља народ и треће, самог народа са божанством. Трагедија je, дакле, општенародно славље или, што je исто, преображај страдања у славље и празник. Без тога преображаја страдање би било само страдање, само зло, док je трагедија преображај којим се постиже победа над злом (уз жртву) и слављење те жртве!” И још: „Трагедија je ода, теодикеја, одбрана Бога, слављење Бога упркос Злу/…/ Крајње очишћење човека je SOPHROSINE, чистота срца (безазленост, чедност, отрочество, девичанство), a то je сећање које се постиже на крају трагедије.”

Дакле, античка трагедија je празнични догађај заједнице, ода у славу утемељитеља те заједнице. Она се разликује од нововековне пo томе што у нововековној (Шекспировој, на пример) трагедији нема катарзе, преображења страдања у славље, него се све завршава смрћу трагичних ликова… Има пасије, a нема васкрсења. А решење? Опет отац Јустин о њему- Њему Који је- сте Решење:„Христос је васкрсао – значи: ваистину постоји Бог. Христос је васкрсао – значи: ваистину постоји небесни свет, свет стварни и бесмртни. Христос је васкрсао – значи: живот је јачи од смрти. Христос је васкрсао – значи: зло је слабије од добра. Христос је васкрсао – значи: све добре наде човечанства су оправдане. Христос је васкрсао – значи: сви проблеми живота су потврдно решени.“

Потврдно, заувек потврдно.

ЧОВЕК ЈЕ ИЗНАД СУДБИНЕ

За сваког великог писца основно питање je како победити зло и смрт… Од „Епа о Гилгамешу” до Бекетовог „Годоа” то питање се поставља с несмањеним занимањем. Многи су се предавали, и призавали свемоћ судбине. Човек је осуђен, нема слободе. Хатиџа Крњевић о идеји судбине вели: „У реконструкцији развитка идеје о судбини, какву je – након богатог лингвистичког материјала и етимолошких анализа Афанасјева и Потебње разрадио Веселовски стадијалним приступом (с намером да у разнообразну смесу сујеверја која изражавају судбину унесе идеја историјске генезе) – један од најстаријих слојева тога пресека почива на вери да je новорођенче, будући крвно срођено с породицом и племеном, повезано и са умрлим прецима до у далеку прошлост. Судбина je, према томе, предодређена, уписана с рођењем од суђаја, a оне су једна из циклуса инкарнација мртвих предака, што je основа на којој од искони опстојава веза рађања и култа мртвих”.

Зато je особина сваког паганизма, од гностичарског до индуистичког, вера да je зло у самој човековој биолошкој природи или, шире говорећи, у природи уопште, то јест у материји као таквој. У трагедијском (чији je врхунац православно хришћанско) схватању света, појављивање зла се схвата другачије. Вели Видовић: „За настанак и појављивање Зла у свету крив je човек, и то као личност, a не као пуки „припадник рода” (јер у овом, родовном или биолошком смислу не би био крив човек лично, него би био крив само зато што je жив). Зло je човекова трагична кривица, a спасење je могуће само каоиспаштање трагичне кривице”. Трагична кривица (пад из Адамове чедности у Адамову огреховљену уроњеност у твар) надилази се Христом, који je, узевши на Себе грехе свих људи, победио и последицу греха – смрт, и оца греха – ђавола, и омогућио човеку да васкрсне кроз своја страдања и патње…

Маравић цитира оца Јустина:“Јер, гле, хришћанства је било и пре Христа; хришћанских моралних принципа и неких догматских учења било је у јудаизму, доста хришћанских максима било је и у будизму, неке ћете наћи и у мухамеданству; но има нечега што не можете у њима наћи: не можете наћи „једино на потребу“. Они немају најглавније, немају – личност Богочовека Христа. А без личности Христове – сва Еванђеља, све посланице, све догматике, све хришћанске вероисповести – постају безживотне и мртве формуле. Личност Христова је једина жива сила, чудесна и чудотворна…“

Тек у Христу, кроз покајање као признање да је наша воља узрочник зла у свету, и сами постајамо личности. А личност је, да парафразирамо Берђајева, бол кроз који себе надилазимо. Бол истинског покајања.

СРБИ, НАРОД НАЈСТАРИЈИ?

Једна од кључних тема Маравићеве нове књиге је – „Срби, народ најстарији“. Она је за Маравића толико битна да јој је посветио странице и странице, а, у литерарној форми, изградио лик Дерача Птица, који је покушао да „србизира“ Христа, и, на крају, схватио да ништа није постигао ако то није постигао. Око лика Христовог води се сва борба: као што Га атеистички другосрбијанци поричу, тако Га се „србинајстаријанци“ одричу, и хоће да се сав космос врти око Срба, а не око Христа. Маравић се са тиме никако помирити не може.

И заиста, ако се погледа овај правац мишљења, види се да је он настао као израз својеврсног националног сомнабулизма који нам, авај, овако рањенима духом и лишеним озбиљних увида у своје грехе и слабости, доноси само штету.

Милић од Мачве, на Никољдан 1991:„Ускоро ће Срби бити господари света. Већ сада Срби располажу тајним оружјем из такозваног Теслиног пакета, предатог 1943. године амбасадору Фотићу. Ако само једна бомба падне на Београд – Ватикан, Беч, Бон и Загреб биће потресени изнутра силином формуле V на трећи = нула. Када се то деси Атлантиђани ће се појавити и прогласити Србе империјалним народом, који ће од тог часа у име њих завести ред на Земљи и загосподарити светом… Зато нас из љубоморе сви и мрзе, осећају да смо старешине свију народа од Хималаја до Пиринеја. Па само завијају око нас као прегладнели вуци. Гладни су примата. Шта им можемо кад су се претворили у узно црево. Материјалисти једни.“

Исти тај, у Бијељини априла 1993:“Што се тиче последица санкција, дупло увођених против Србије, пророчки сагледавам да ће оне благотворно деловати у блиској будућности, с обзиром на то да се са њима српски народ уводи у нужно предворје припрема за опстанак пред најављену апокалипсу, која ће се одиграти најдаље за једну деценију. Наиме, западну хемисферу захватиће неслућена ланчана тектонска катаклизма у трајању од петнаест минута, тако да ће остати живих људи „само колико се може склонити под крошњу једне шљиве“. Ова крошња је метафора за Србију. Наравно да не могу остати сви Срби у животу, али ипак остаје језгро нације. Остаће живи Срби као последњи изданак Сораба, свепредака свију Европљана. Остаће и српски језик као планетарни, једини језик који се може сматрати прамајка језиком индоевропских народа, и са којим се једино може споразумевати са цивилизацијама других планета. Јер, Срби воде порекло преко оне светле, васионске стране атлантидског лица. Срби ће бити у стању после ове тектонске катаклизме једини да обнове нову европску цивилизацију, пошто се Срби налазе у вечном електролитском купању изазваном моћном спрегом двеју геолошких плоча – бакарне под Хомољима, и оловне изпод Копаоника. Тај набој природе помоћи ће Србима изнова да се одрже као етногенетски пупак планете, и потврдити тако досадашње археолошке налазе да смо најстарија Европа, само данце Божје каце рајског причеста. Ко удари на ту нашу заједничку европску прародитељску стопу, беснило му душу захватило, обрнуо ноге наопачке, уста му се за врат окренула… А прави, трећи светски рат, одиграће се у европским земљама од 1996. до 1999., како га лепо најављује Нострадамус у свом Тестаменту. Тарабићи који веле: „Над Србијом ће падати печени људи, а Србији ништа бити неће“. Сасвим извесно да Европа присуствује последњим месецима своје среће у миру ако наставе овако ситничарски са нама. Они су нас одиста гурнули у крвави рат, а то ће им се још крвавије осветити – снаћи ће их потпуна катаклизма, па ће бежећи испред ње наићи на наше испаћено тло и народ тог тла. Дочекаћемо их са кором хлеба, као што је то увек бивало. Волео бих да се што пре састану наши геолози, географи, социолози, демографи и стручњаци за разарања земљишта, како бисмо могли сви заједно да разрадимо пакет спасења за овај народ, који је већ ступио у фазу месијанске улоге спасиоца људског рода. Народ тла и пупка планете, Срби, располажу васионском снагом попут Теслине, и такав народ не може никад бити уништен.““

Слободан Јарчевић, 2010:„Богови у време Тројанског рата, кад су стизали на бојиште око Троје, могли су говорити с Ахилом и Хектором само српским језиком. У то време, није било у Европи, а посебно око Скадра ниједног другог европског језика – ни латинског, ни грчког, ни енглеског, ни немачког, ни француског, ни данског, ни шпанског ни холандског…“

Савременик Б.М: „Назив СЕРБИЈА је старинска руска заклетва, која значи СРБИН(сам) и ЈА, као што и Срби не пишу назив руске државе по правилима новореформатора српског језика „како је изговарају“ сами Руси – РасСија већ као своју заклетву РУСиЈА.“

Савременик С.К.М:„Данте = д Анте е = добар Србин јесте; Гете = Гет е = Гет (Србин) јесте…; Сервантес = серв + ант ес = Србин стар/Ант јесте “

Тако пишу „србинајстаријанци“, а Маравић се чуди и преписује. И не мири се са неопаганизмом који би требало да нас, негде и нечим, „узвелича“.

ЦРКВА ЈЕ НАЈВЕЋИ ДАР СРБИМА

Вреди се, сада и увек, сетити оног најбитнијег: чињенице да је Црква Божја највећи дар људима. Основана Оцем кроз Сина у Духу Светоме, она већ столећима људе из грумења иловаче претвара у синове и кћери Божје, рађајући их за вечност. И зато православни човек пуна срца можеда ускликне:“Мајка Црква!“Тако је и са нама, Србима, којима је Бог кроз Своју Цркву дао све што јесмо. Да нас Свети Сава није родио у Христу, где бисмо ми били и шта бисмо били? Прах који развејава ветар на балканској ветрометини. Сви народи света, сами по себи, прах су и блато под ногама ђаволовим без Христа. Ми данас јасно видимо ко смо и шта смо без Онога Који је распет и васкрсао за нас – нико и ништа, беда и јад. С нама ради ко шта хоће и како хоће. Зато је прича „Срби, народ најстарији“ кад се излаже онако како многи данас, расрђени што смо дошли у овакво стање беде и немоћи, покушавају да је причају, више штетна него корисна. Њени гласноговорници и следбеници, да не би подлегли пропаганди наших непријатеља ( да смо нико и ништа, не само сад, него и у прошлости ), иду у другу крајност, причајући да су Срби, самим тим што су Срби, од постања света највећи и најбитнији народ на планети.

Размислимо добро: ако су Срби народ најстарији, од кога се вековима одвајају други народи, који не признају своје српско порекло, него, напротив, ратују против српских корена, шта то доказује? Доказује да смо народ слаб и никакав, обично блато од кога други месе шта хоће и како хоће. Доказује и то да и сви који могу беже од нас, неће да буду Срби јер у томе не виде никакву вредност. Ако смо ми најдревнији народ света, а нико није хтео да с нама дели историјску судбину, то је доказ да су од нас бежали као од куге. Зар то није оно о чему је писао протоусташки идеолог, Анте Старчевић, кад је говорио да реч „Серб“ потиче од „сврабеж“, и кад су Латини тврдили да су Серби, у ствари, „серви“, слуге?

Паганска прича о „Србима, народу најстаријем“, народу великом без Христа, стога је не само обмана, него и брука за овај народ. Ми, међутим, знамо да није тако.

ШТА ЗНАЧИ БИТИ СРБИН

Бити Србин значи бити православни хришћанин; и то не зато што је овај идентитет Србину наметнут, него зато што га је, као човека Божјег, Црква уобличила. Српску Цркву већ годинама оптужују за тобожњу искључивост – наводно, она је крива што муслимани и римокатолици нису хтели да се изјашњавају као Срби. То није истина. СПЦ никад никог није спречавала да се осећа као Србин ако је он то желео. И Меша Селимовић и Иво Андрић изјаснили су се као Срби, иако нису били православне вере. Него је ствар у томе што већина Срба који су напуштали праву Цркву Христову нису више хтели да буду Срби, него нешто друго и неко други: Хрвати, Турци…

Кад се све ово зна, постаје јасно зашто су толики отпали од српског стабла – нису више хтели да носе крст Христов („страшне борбе с својим и с туђином“, како каже Његош); одрекавши се часног крста, одрекли су се и златне слободе. Данас то видимо на примеру дукљаноидних монтенегрина, који боље и од Хрвата – римокатолика и од босанских муслимана знају своје порекло, али га се упорно, с мржњом, одричу, јер бити Србин се не може ако не желиш да будеш Господњи.Њихов, монтенегрински, отац је Броз, и они више не желе да су Срби. Тако је настао народ „гордих конобара“, који се полако претварају у „Црвене Хрвате“,како су их називали усташки идеолози ( „Да нас нема, нико не би знао да постоје горди конобари“, рече Бећковић, описујући монтенегринску „нацију“ ).

ПРОРОЧАНСТВО БЛАЖЕНЕ СТОЈНЕ И БРУКА НЕОПАГАНИЗМА

Блажена Стојна (монахиња Ефимија) била је подвижница у манастиру Девичу на Косову, тамо где су мошти угодника Божјег Светог Јоаникија. Била је велика молитвеница, а због тога што је народ позивала на покајање и очишћење од грехова звали су је „Покајаније“ и много је волели. Ње су се, као суда Божијег, плашили и околни зулумћари – Арнаути. Иза ове дивне слушкиње Божје остала су нека пророчанства, која је у својој књижици „Блажена Стојна“ (8. том сабраних дела) прибележио Владика Николај Велимировић. Прво пророчанство упутила је Мати Ефимија министру просвете Краљевине Србије Љуби Ковачевићу који је једном дошао у Девич. Тада му је Стојна казала: „Ви у Србији псујете Бога, не држите постове, не идете у цркву! Пропашћете! Ти као министар треба да забраниш вређање Бога и гажење закона Божјег“.

Као казна за тадашње грехе народне, дошао је Први светски рат, у коме је преко милион Срба изгубило живот.

Једном је свештеник по имену Анђелко питао Блажену Стојну хоће ли се Срби икад ослободити и ујединити. Она му одговори:“Због ових наших суза Србија ће се ослободити и раширити се…“

У време Блажене Стојне (1815 – 1895) Косово је још било под Турцима, и Срби су од Арнаута много зулума трпели. Ова заветна земља србска ослобођена је 1912.

„Али ће само три године царевати…“ То је била слобода од 1912. до 1915. године.

„Па ће настати пропаст, те ни једно село Србија неће имати, ни једно село, синко…“ Овде су проречени ужаси аустроугарске окупације 1915-1918, као и страдање Срба у Првом светском рату.

„После неког времена, вратиће се поново, и биће царство српско веће од Душановог…“

Територија коју је Србија добила као једна од држава – победица у Првом светском рату заиста је већа од територије Душановог царства.

„Али, синко мој, ако не буде покајанија, и ако се Срби не врате Богу, и не престану псовати и хулити на светиње, пропашће, и то ће тако пропасти, да се више занавек не дигну.“

Реч је о пропасти у Другом светском рату и после тога, под Титом и комунистима и њиховим данашњим безбожним потомцима. Ова пропаст је последица народних грехова пре Другог светског рата, за време истог, али и потоњих, све до сада. Остајући упорни богоодступници, Срби себи запечаћују судбину и иду у вечну пропаст.

Србима је насушно покајање, а не величање своје „Александар Македонски“ прошлости. Зато је Маравић у праву када о „Дерачу Тица“ каже: „Овај псеудолиндвистички кољач ће нам доћи главе! Куга, бре куга! Убацити свугде префикс српски и преакцентовати најсветије појмове – њихова најузвишенија духовна значења срозати у пуку псеудо-националистичку измаштану бајку која представља неку врсту тихе и топле еутаназије за овај понижени, дезорјентисани и помахнитали народ! Ово је отров над отровима!“

Свелек, противотров: покајање. Лично и народно. „Да нас“, како рече Владика Николај, „не покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареом одећом“.

ОСНОВНИ ПРОБЛЕМ ПРАВОСЛАВНЕ ОМЛАДИНЕ

Један руски свештеник каже:“Велики проблем за омладину која иде у Цркву јесте деловање на њу спољашње, нецрквене средине. Јер највише времена верујући младићи и девојке проводе у свету „који у злу лежи“, и у овом или оном степену пролазе кроз искушења од његовог необузданог разврата и прљавштине, нарочито од распојасаног визуелно-сексуалног лудила у средствима масовног информисања и на улицама мегаполиса, као и од колосалног пада морала међу својим неверујућим вршњацима.
„Бити кул“, „опуштеност“, „кинта“, „чулна задовољства“, „дрога“ – идоли спољашњег света у коме живе млади хришћани, налазећи се ван цркве, провоцирају их на грех – и остати ту је, заиста, у великом степену тешко.

Могу да додам списку искушења и стално усађивани псеудодуховни плурализам и синкретизам који одузима омладини сваки духовни полет, пошто наметљиво пропагира релативност истине, комфор, неодговорност и попуштање вечним људским греховима, проглашавајући их за онтолошки својствене нашој природи, а значи и за законите и природне…“

То и јесте најтеже искушење нашег доба – жеља да се живи по својој вољи и нада да је то могуће, и да се задовољство неће платити узвратном мером бола.

Зато је дрога сама срж епохе.

НА КОКАИНСКОМ КОЊУ

Маравић каже:“Проблем све раширеније употребе кокаина, и на градилишту и у серијама, све већа друштвена прихваћеност, зато што не изазива зависност попут хероина и зато што обећава „безболно дрогирање“. Баш зато је то још директнији пут у пакао! Баш као и онај рационалистички коцкар Јеврејин, код Достојевског, који је без бола био успешан у коцкању, јер се коцкао на мало. Зависник од хероина ће барем морати, ако хоће уопште да преживи, непрекидно херојски да се бори против зависности – он ће пре спознати сав ужас хедонистичког погледа на свет. „Уживалац“ кокаина то не разуме – он хоће бесконачно уживање и ако има новца – „он је на коњу“. Да, али на коњу који те носи и јури право у пакао. А ти то не осећаш, ниси свестан, не знаш шта радиш…“

Зато нам је, по Маравићу, потребно велико самонадилажење.

Да бисмо се ослободили, морамо умрети. Али не умрети пo биолошком закону старења, него умрети слободно, својом одлуком. Умрети ради живота. Смисао дате нам могућности избора управо и јесте у томе: да себе надиђемо, да превазиђемо самодовољност која je у исти мах и саморазарање, јер немамо сила да бисмо самима себи били извор живота.

ОТАЏБИНА И ГЛОБАЛАНКА

Једно од искушења на путу аскезе јесте поседовање нечег што je више од потребнога. Тада се јавља опасност да човек постане грамзивац (скучен) или сладострасник (расипник). Да бисмо били у непрекидном подвигу трагања за Богом неопходно je имати чак и нешто мање од насушног, због чега смо благотворно напети и у свагдашњем бдењу над собом и светом.

О томе говори Маравић када увиђа да је другосрбијански грађанизам, у ствари, последица антиаскетизма:“Моја отаџбина има име – име јој је Србија; глобалистичка паланка = глоба-ланка – нема име, или га има, како хоћете, име јој је нигдина. Љубав према отаџбини, према ближњем, предворје је вечног раја, у окриљу Христовог лица сјаја. Глобаланка, са својом хедонистичком идеологијом – предворје је пакла. Просветитељ српски је Свети Сава; помрачитељ глобаланке је ђаво, разоритељ човека. За моју отаџбину су хиљаде и стотине хиљада мојих светих предака жртвовали своје животе да би спасили своје душе и да би мени указали на прави пут; глобаланка убија хиљаде и стотине хиљада и милионе обескорењених фанатика празнине који су, углавном несвесно, жртвовали душе своје ђаволу. Бирати између аутентичне православне отаџбине и безличне атеистичке глобалне паланке – ако се само добро разумемо у погледу њихових оштро супротстављених суштина – заиста није тешко, барем не за човека који је независтан од такозване политичке коректности и уме да мисли својом главом. Господе, дај нам бистрину ума и здрав разум да препознамо наш задатак – да поведемо борбу против свог сопственог хедонизма!“

Против сопственог хедонизма се боримо да бисмо стекли душу, али и да бисмо имали отаџбину. И привремену и вечну.

НЕ ДАМО ВАМ КРУГ ДВОЈКЕ

Мирослав Маравић наставља свој пут хришћанског мислиоца који живи од физичког рада и интелектуалног и моралног поштења. И у новој књизи он се креће „у кругу двојке“, не дозвољавајући да његов и наш Београд држе само дводимензионални умишљеници звани другосрбијанци. Усредсређен, спреман да се суочи са изазовима епохе, Маравић својим хришћанским погледом брани простор и време који су нам, по Божјем благослову, припали.

А бити Србин никад није било лако. Многи Срби су се сламали под теретом свог позива да опстану у ономе што им се дало као координатни систем битија. Тако је песник Слободан Марковић, Либеро Маркони, писао о томе зашто се пропио:“Алкохол…Ја га познајем. Упознао сам га кад су на гранама Београда, који су бомбардовали савезници, с пролећа, висила деца, а по крововима Крунске улице лежале раскомадане болничарке, мајке, лекари, техничко особље. Тад је он давио мој страх и моју огромну језу. Био ми је пријатељ. Дружећи се с њим, газио сам по леђима лешева, а кад би ме у свитање остављао, бојао сам се сакривен у мраку и пепелу рушевина“

Маравић све издржава само зато што је хришћанин, који кроз мрчаву савремености види даље и дубље. Он је патник, али није безнадежник. Он пати као сви ми, православни Срби, гледајући сламање хришћанских вредности у нас, али не посустаје, и ословљава нас смислом:“Док неко ко истински пати, он све снаге свог бића усмерава на проналажење Смисла, на избављење од патње. Истински патник неће патњу; то јест, ако и зна да мора кроз њу да прође, он свакако трага за избављењем, јер патња, тежина њеног апсурда је неиздржива без вере у васкрсење.“

Зато Маравић опет наводи Светог Јустина Ћелијског, који каже:„Неопходан је потпун човек, не разломак човека; модерни човек је исечак и одломак човека. То је болест, модерна болест. Неопходан је Свечовек – Богочовек. – Песимист си. – имаш право, јер је ово свет гори од свију светова. Но ту постави запету, не тачку. Тебе неко позива да будеш оптимист. Како? – Усвојивши за садржину душе своје Онога Који је једини извор и творац, и отац, и Бог оптимизма. Ко је то? – Христос, само Христос. Он је то показао и доказао – васкрсењем. Васкрсењем Својим Он је решио све проблеме и дао средство за сва времена, средство којим сваки песимиста може постати оптимиста, и то оптимиста вечни, богочовечни.“

Богочовечни оптимизам – то нам је насушно!

ДОСТОЈЕВСКИ И КОЦКАЊЕ: КАКО СЕ ОСЛОБОДИТИ

Маравић, као и многи од нас, воли Достојевског. Али, његов пример за њега није само пример великог писца, него и човека који се пробијао кроз муке овог света и лавирините своје душе. Рецимо, савладавао је коцкарску страст, једну од најдемонскијих ( Андрић је, у роману „На Дрини ћуприја“, све вишеградске легенде прoтумачио историјом; оставио је, нерешену, причу о Милану Гласинчанину који се коцкао са незнанцем, оличњем бесовских сила новца који је продро у Вишеград да га заувек увуче у ковитлац модерности. )

Маравић нас подсећа:“Пошаст коцкања је итекако присутна широм градилишта у области Круга двојке (за остале стварно не знам, не бих да говорим напамет). У питању су разне врсте ове страсти, од клађења, преко аутомата и покера, па све до рулета који је, чини се, најопаснији. Највећи проблем са коцкањем је у томе што је ова страст постала друштвено прихваћена, попут содомије, порнографије, блуда уопште, абортуса, марихуане, игрица, због чега се људи ретко или нимало не удубљују у суштину те опаке демонске болести која се у наше време, уз помоћ интернета и „паметних“ телефона (који, очито, служе за заглупљивање), шири геометријском прогресијом, изнутра окупирајући и потпуно парализијујући све здраве силе у човеку и друштву. У време Достојевског, рецимо, у царској Русији, коцка не само што је била забрањена, већ за читаво време постојања Руске царевине није ни постојала у институционалном облику, па је (тада) несретни Достојевски, своју коцкарску страст морао да задовољи у Немачкој, где је коцка била потпуно легална. Занимљива је епизода – који велики књижевник описује у писму жени (пишем по сећању) – у којој писац проучава понашање неког високохладнокрвног Јеврејина који је гвозденом дисциплином и веома малим и паметно одабраним улозима константно добијао мале али углавном сигурне суме новца (при чему, и када је губио, губио је незнатне суме) па је том методом овај одмерени коцкар полако али сигурно, из дана у дан стицао опипљиво богатство. Када је Достојевски, по угледу на тог високо рационалног Јеврејина, са великим жаром приступио практиковању исте методе, иако је у почетку ревносно подражавао свог узорног колегу, ипак је, након првог већег добитка, потпуно хазардерски гурнуо сав новац на једно поље и у трену изгубио све што је са муком сатима и сатима стицао по угледу на Јеврејина. Али, парадоксално, баш због те хазардерске страсти – која иначе одликује срчане Русе – Достојевски се ипак – додуше, након дугих десет година озбиљног мучења – Божјом милошћу извукао из пакла коцке, схвативши да иза тог тешког порока стоји сам ђаво и да му је циљ погубљење човекове душе. Док је, рецимо, онај прорачунати Јеврејин, који је увек био успешан у тој демонској делатности, на крају ипак остао лишен ове дубоке спознаје. Одмереност је добра у врлини, али одмереност у греху је опасна. Бавити се коцком као послом, бити успешан, веровати да се може живети од коцке, то значи направити дуготрајан пакт са ђаволом, значи бити ђавоиман, слуга ђавола – то је најстрашнији пакао из кога нема излаза, осим дубоког покајања, након што дуготрајно варани (а ипак, перманентно несрећни, јер новац не доноси срећу, поготово не новац од коцке) ипак не пробегне Христу и по цену великог сиромаштва не прекине са том проклетом страшћу. Много пута сам покушавао да објасним неким колегама да новац који није зарађен поштеним трудом, жртвовањем времена, умне пажње, емотивног трошења и физичке снаге, није и не може бити благословен новац и углавном се не троши на благословен начин (уколико Бог није сасвим дигао руке од нас). Безбројни примери показују (о томе су ми многи зависници од коцке на градилишту причали) да је готово сав новац добијен на лак начин, по правилу, улудо потрошен, малтене бачен и то најчешће на грех или бесмислице. Како дошао – тако и отишао. Нема ту среће. А чак и када се потроши на нешто што само по себи може да буде корисно, питање је да ли ствари купљене од таквог новца имају благослова, ако су добијене путем паклене страсти, а не трудом и знојем?“

За Маравића, и берзанске шпекулације, један од стубова канцер – капитализма, нису ништа друго до демонско коцкање, у коме су улози животи милиона, па и милијарди, људи. Свет који почива на таквој неправди не може дуго опстати и остати, јер се они који га воде претварају у демонијаке и човекоубице. А све је, код њих, луциферијанаца данашњих који су себе прогласили за „глобалну елиту“, почело од одбијања да се хлеб једе у зноју лица свог, како је Господ благословио да буде.

Случај Достојевског, страственог коцкара који се пробудио из кошмара захваљујући Божјој милости што се на њега излила кроз љубав супруге, Ане Григорјевне, дат нам је као поука у свету у коме глобократско коцкање нашим животима постаје правило, а не изузетак.

МАСКИРАНИ СВЕТ У АУТОБУСУ

У пуном београдском аутобусу, бележи Маравић у својој књизи, један маскирани, борећи се против короне, напада немаскираног човека, помиње му казну од осамсто евра коју у Будимпешти наплаћују за неношење исте.

Човек се правда да не може да дише јер му је спарно. Овај ће: „А мени није спарно? Ја сам још старији човек! Па зар Ви мислите да смо ми будале што носимо маске?/…/ Да ли знате да ви, одбијањем да ставите маску, несвесно учествујете у потенцијалном покушају убиства свих педесетак људи колико нас има у овом аутобусу? Да ли вам је то икада пало на памет? И што ћутите сада, одговорите ми? Ево људи слушају, размислите добро о питању и одговорите ми!“ И заиста, немаскирани је ћутао, кренуо му је зној низ чело, но трема га је обузела због мноштва слушалаца, а не због снаге противникових аргумената.

Глас разума, по Маравићу:„Али, 1.) и сами лекари кажу да маска не штоти у потпуности већ делимично. 2.) Са друге стране, има озбиљних доказа и о штетности маске. Да штети дисајним органима, посебно код деце. 3.) Има доказа и да се вирус шири брже преко маске, зато што, када нема маске, капљице падају природно доле, а када се маска носи, долази до потиска и капљице, кроз отворе излазе равније и брже и лакше угрожавају људе у окружењу. 4.) Белодано је да се вирус најбрже и најснажније преноси преко кијања, затим, у мањој мери, преко кашљања, у још мањој мери преко певања, у мањиј мери преко причања и у мањој мери, то јест у готово никаквој мери, преко дисања у истој просторији. Дакле, ја сам у овом аутобусу само ћутао и дисао и вас, који уз то имате и маску, тешко да сам било чиме угрозио, а ако и јесам, Ви сте то сами изазвали овом расправом, али, и ви сте мене угрозили, само, ја Вам то опраштам. Нека буде Божија воља!“ Маскирани је ућутао. У аутобусу се чуо жамор. На првој следећој станици маскирани је изашао.“
Изашао – куда? Схвати ли шта?

ВИРУС, ХРАМ И СТРАХ ОД СМРТИ

Маравић другу слику налази у храму, где углавном нико не носи маску, осим једнога, који је нервозан; сваки час скида маску, крсти се, узнемирава друге. Маравић каже:“Аутобус је слика света, непобожних људи који су веру у Бога заменили маскама, а један ексцентрични човек би хтео да угрози и последњег верника, верујучи да овај њега угрожава, само зато што нема маску. У аутобусу може да изгледа да је тај човек у праву пошто скоро сви носе маске, он је прећутно подржан околином. У храму пак, ствари стоје другачије и тај један који носи маску, а силно је заплашен медијима, у себи има огомну борбу, он се осећа угроженим од свих људи у храму – а опет, не би баш ни да не иде у храм, још увек, на неки њему знан начин, верује у Бога. Али сада је контекст супротан: нико сем једног нема маску, па сада он, усамљеник, изгледа као лудак. И док онај први изгледа као народни трибун већине (помало ћакнут, додуше, али који па то народни трибун није помало зглајзнуо?!), овај други изгледа као неки усамљени последњи мохиканац-ковидовац који је ипак, изнутра скажно прикључен на медијске апарате који му стварају невиђен психолошки притисак који произбоди најразличитије фобије. Али ако је онај аутобуски примерак можда изгубљен случај (зато што је потпуно убеђен да је у праву и да сви треба да се понашају као он), дотле је овај други (иако је унутрашња болест узнапредовала) ипак ближе особођењу, јер око себе има примере људи који су се предали Божјој вољи, који певају Богу, моле се за избављење од грехова и верују да ће, кроз Свето Причешће, задобити спасење. Тако ће се и он можда, ослободити страхова. Мада, ко зна, можда ствар стоје обрнуто! Можда ће се онај у аутобусу запитати о смислу ношења маске после онаквог одговора Немаскираног, можда је више ни сам неће носити, а можда побуђен оним „Нека буде Божија воља“ и сам крене у Цркву, а овај маскирани у цркви се можда никада неће излечити од неверовања да вирус не може да се пренесе у храму? Господе, све нас поучи и помилуј и спаси, на првом месту од греха, а онда и од вируса. Теби слава и хвала за све!“

Остала нам је само молитва. Рационалних решења, површних повратака „у нормалу“, више нема. Неће их, ако се овако настави, ни бити.

ПРИЧЕШЋЕ СА МАСКОМ?

Опет очевидац Маравић.

У храм је пред Путир стао човек који свештенику каже:„Оче, ја бих хтео да се причестим са маском.“ Иако су причасници негодовали што дотични прави гужву, свештеник је имао времена и воље да уплашеног хришћанина охрабри: „Брате, ја те разумем, није лако, није нимало лако! Ти си се нашао између чењкића и наковња. Између медијског чекића и наковња вере. Медијски чекић удара захтевом за маском, а Свето Причешће захтева да скинеш маску да би се причестио. И ти, пошто хоћеш да будеш сасвим политичко-медицински коректан, у храм улазиш са маском, али, пошто хоћеш да будеш и сасвим православан, прилазиш да се причестиш са маском. И, заиста, најбоље решење, у оваквој твојој ситуацији, тако како си ти поставио ствари, из твог угла, било би да се причестиш са маском, је ли тако?“ „Да, да, оче, потпуно сте ме разумели, како сте то лепо разложили, управо то, ја разумем да је вирус опак, али ја сам православни хришћанин и онда, дајте да то некако спојимо, ако може са маском, кроз маску некако, ако може. После маску спалимо, рецимо, и мирна Бачка! Како сте то само лепо разложили – мало је таквих свештеника попут Вас!“ Свештеник је чекао да се оконча салва похвала (које је можда чак и намерно хтео да изазове, не би ли врхунац човековог одушевљења уједно представљао и неминован крај његове нездраве еуфорије и – нездраве наде која га је још увек држала. И затим рекао: „Наравно маску бисмо могли спалити, али шта бисмо рекли, Господу, зашто чинимо такво светогрђе? Шта значи то – причестити се са маском? Брате, молим те да се мало зауставиш и да размислиш. Стао си пре свих да се причестиш, претпостављам, да те нико пре тебе не би заразио? Значи, погодио сам – није било тешко. Али шта ћемо са свештеницима који су се причестили пре тебе? О томе ниси водио рачуна? Ако је неко од њих заражен ковидом, шта ћемо онда? Стао си да се причестиш пре деце – већ тиме си унео немир у устаљени црквени поредак и тиме себи потенцијално нанео већу штету него да си се заразио ковидом. Јер заражавање вирусом није директно повезано са учињеним грехом (мада може бити), заражавамо се јер смо грешни људи уопште, али беспоредак на Литургији, кршење устаљене праксе, макар и несвесно као у твом случају, то је озбиљан проблем.“ Човек је сав пребледео и први пут откако се води разговор, његова пажња је скренула са размишљања о вирусу. „И то је неки успех“ – замишљам да је помислио свештеник у том тренутку. „Даље“, наставио је свештеник, „чему уопште служи причешћивање кроз маску? Да неће можда маска својим „очишћујућим дејством“ деловати да Свето Причешће, уколико у њему, како сулудо верујете, „има у себи вирусе“, учинити да вируси буду убијени? Зар ви заиста верујете у толику свемоћ маске и истовремено у толику немоћ Светог Причешћа? Да ли је то, како слутим, маска постала нека врста „одбрамбеног фетиша“ који, иако нема готово никакву пресудну заштитну моћ, треба својим магијским присуством да створи макар илузорну „заштитничку атмосферу“, неку врсту плацебо ефекта који ће психолошки да делује на човека болесног од панике да се не зарази? Ви дакле хоћете да се причестите са маском, не зато што стварно верујете да би Вас маска могла заштитити од Светог Причешћа (o tempora, o mores!), већ оно, као у аутобусу, маска је преко уста због власти, али је нос слободан за дисање – зашто? Да би могло да се дише! Е па, ако је тако, ја Ти брате саветујем, ако хоћеш да се причестиш, спусти маску на браду, јер да би дисао Богом, уста мора да ти буду слободна, јер без Светог Причешћа, нема Вечног Живота. Дакле, хајде лепо скини маску, Причешће је јаче од сваког вируса, причести се и све ће бити боље, Бог ће ти дати снаге.“ Било је и свештенику јасно да се овако дубоки проблем не лечи само Светим Причешћем, да је ту потребно много више од простог скидања маске пред Причешће, али исто тако је знао да би тај мали чин за тог човека био раван чуду – прави подвиг. Да би то зналило – победити страх. И шта се десило? Упркос очекивању свих нас у храму, човек је рекао: „Не могу да скинем маску! Хоћу да се причестим са маском. Све сам Вас оче, разумео, али морате и ви мене да разумете. Ја не желим никог да угрозим, не желим ни да мене угрозе. Можда маска не штити сто посто, можда вирус и не може да се пренесе Причешћем, па ипак, причестите ви мене овако и – мирна Бачка (на проблем стављена тачка)!“ Када је свештеник видео да су сви аргументи исцрпљени, подухватио се последњег, за већину нас, у том трену, невидљивог оружја – стрпљење и поступност. Кад непријатеља не можеш погубити разлогом, ту је то последње и најјаче свијетло оружје. „Добро, синко, како хоћеш. Али немој ми кварити концепцију. Кад већ хоћеш да се причестиш са маском, сачекај прво да се причесте дечица, неће те она заразити, посебно што ћеш се причестити са маском, она ће те заштитити.“ Малкице невољно, али свакако због првог свештениковог обећања да ће га ипак причестити са маском, човек је одступио пар корака назад и пропустио дечицу да се причесте. Међутим, то одступање је чудно деловало на њега, као да га је мало смекшало? Када су се деца причестила, свештеник је погледао маскираног, али овај је некако био погружен у себе, ваљда су га посрамила дечица, њехова храброст – а какјо се она не боје вируса? Почели су да се причешћују старији, храмом се орило: „Тјело Христово примите, источника бесмертнаго вкусите, вкусите и видите јако благ Господ!“ И када су причасници већ били при крају, нешто се коснуло душе Маскираног и он је почео да плаче, прво тихо и стидљиво, а онда да рида из све душе. Господе, као да је читава глобална селенара са све околним разбацаним трошним кућицама почела да се гуши у том плачу, да испарава, да се троши, једном заувек и човек као да је сваком сузом коју је ронио, постајао све здравији и чвршћи у својој новој одлуци – да ће се причестити без маске. Но прво је затражио да се још једном исповеди пред причешће и најзад, на велику радост оног стрпљивог свештеника се и причестио! На крају, после Литургије, богомољци за певницом, отпевали су и чувени стих Светог Николаја Охродског из песме Недеља у храму: „Да запеваш славу Богу/ звоно те позива./ Да ти спадне ланац с душе/ који те окива.“ Сузе које је, након причешћа и тих стихова, пролио бивши маскирани, а сада Христов човек, нису више биле сузе због грехова, него сузе радоснице, сузе васкрслог из мртвих. „Христос васкрсе!“ довикнуо му је онај свештеник излазећи из храма по већ давно завршеној Литургији, док је онај човек – једино сам још ја у храму био поред њих двојице, ја приповедач – још дуго остао у храму да скупља велику благодат после завршене Свете Литургије која је – сада је у то из искуства био уверен – јача од смрти.“
Свето Причешће је, како рече блажени мученик ране Цркве, великославни Игњатије Богоносац, лек бесмртности. Ако у то верујемо, по томе и да живимо, моли нас Мирослав Маравић.

И корона параноја бива побеђена вером у Христово Васкрсење.

РАДОМИР КОНСТАНТИНОВИЋ О ВАСКРСУ 1999. ГОДИНЕ

Суштина наше пропасти ( и пропасти човечанства ) је у порицању васкрсења. Рецимо, другосрбијанство је баш у томе укорењено.

Овај живот за атеистичке србофобе, маскиране у евроинтегративце, има смисла само овде и сада – једи, пиј, уживај у самом себи, а никакве радости, ни одговорности, нема изван овдашњице. Литвански религиозни мислилац, Антанас Мацејна, у својој књизи „Тајна безакоња“ каже да је најстрашнија особина нашег доба безрадосност која проистиче из неверовања у Христово васкрсење, која је гаранција свеопштег васкрсење из мртвих. Ако нема васкрсења, и ако је смрт коначни победник, кога и шта можеш да волиш? Не можеш да волиш ни себе на прави, неегоцентричан начин, а камоли свој народ и земљу. То су они што, како каже изрека, до подне мрзе себе, а од подне цео свет. А пара им треба. И зато су спремни да причају приче оних који им дају паре. А паре, зна се, има империјални Запад. И зато они не подносе свој народ – изгледа им одвратан, неприлагодљив «НАТО вредностима», свему ономе што су замислили да треба да буде пут ка бољој будућности ( која никако да дође, осим у форми бомби са осиромашеним ураном и свеопштег уназађивања Србије. ) Васкрсење, макар сенка прихватања васкрсења, човека чини човеком. Радомир Константиновић, који је, свесно, настојао да опонаша Бекета, а испадао ( несвесно ) имитатор Сартра, и који је, сасвим лукративно, својевремено «помешао» Де Брољија и Броза, уздижући бравара у генија над иним, у доба НАТО бомбардовања Србије 1999. није се слагао са бомбардерским цивилизовањем своје земље. Тврдио је, и у име свог покојног оца Михаила, професора права, да је он против режима, а не против своје земље. Али, НАТО је, наводно, рушио режим, а суштински убијао земљу Србију.

Помно читајући његова дела, укључујући и прозу и биографију, Маравић бележи:“Ох бомбардовање, ох света страдања, преко којих је Господ вери вратио и привео толике Србе! Ово што сам сада прочитао у књизи о Константиновићу је неупоредиво значајније од свега до сада прочитаног (а налазим се при крају, на 658. страни). Ове велике речи за којима сам, у незнању, трагао, Радивој Цветићанин је цитирао из Радомировог дневника: „Затишје над Београдом. Чекам, ишчекивање, напетост. Рано устајање. Ускрс, литургија у земунском манастиру. Плач. Скувао три јајете, два напрсла, на једном написао имена мојих мртвих, Пава, Каћа, мајка, отац. Веома ми је тешко.“ Да ли је Константиновић знао символику фарбања јаја и куцања васкршњим јајима? Док црвена боја символизује страдање и крв, разбијање љуске символизује Христово уништење смрти и устајање из гроба – васкрсење! А сви ћемо васкрснути у последњи дан! Посебно је занимљив Константиновићев плач на васкршњој Литургији! Главно питање је, да ли је Радомир у том тренутку још увек атеиста?“

Душа безбожника често зна да је њен атеизам само израз љутње, немоћи да се схвати, одбијања да себе надиђемо. А има тренутака, какав је овај Констатиновићев, кад „верује се и плаче се и опет је лако све“, како каже Михаил Љермонтов.

Да, чак и код атеиста има обасјајних тренутака. Нарочито о Васкрсу, нарочито кад се, макар обичајно, боје варскршња јаја.

НЕСЛУЧАЈНИ КРАЈ „БРАЋЕ КАРАМАЗОВА“

Није случајно да Достојевски „Браћу Карамазове“, свој најзначајнији роман, из кога повремено вири њушка Великог Инквизитора, завршава повешћу коју Аљоша прича на Иљушином гробу – повешћу о свеопштем васкрсењу из мртвих, када ћемо се сви видети, и загрлити једни друге, и све испричати једни другима, и више се никад нећемо растати. Велики Инквизитор је ипак само утвара која ће нестати кад у Дан Свог Другог доласка, вечно заблиста Сунце правде. И то ће Сунце обасјати све добро и вредно у нашим животима: и породице наше, и народе наше, и жртве наше познате само Њему, и сузе наше и уздахе наше, које ће у злато претворити. И биће то сабрање неба и земље које се никад разићи неће. Али, што би рекао песник, „како у дебело ухо забости нежну реч?“Зато данас многи беже од речи о васкрсењу – у мишје рупе свог хедонистичког атеизма…Чини им се: ако поричу Сунце, престаће да сија…

Наравно, ми им не завидимо. У светлости Христовог васкрсења, опште победе Живота над смрћу и Истине над лажју, само их жалимо, и желимо им да се преобразе и покају, да открију пут ка Логосу Божјем,Смислу човека и света. Они који непрестано живе у мраку Великог петка ( не на страни Христових ученика, него руље која распиње ) нису заслужили нашу мржњу, него најдубље саучешће и молитву. Јер, они не знају сласт песме ХРИСТОС ВАСКРСЕ ИЗ МРТВИХ, СМРЋУ СМРТ УНИШТИ И СВИМА У ГРОБОВИМА ЖИВОТ ДАРОВА. Ослађени том песмом на горком мору овог живота, у овом свету који је долина суза, усред неправди и разочарења која сами себи и једни другима приређујемо, видимо светлост после „путовања накрај ноћи“, и знамо да је у праву Свети Николај Жички кад каже да је живот безбожника као шарена ливада после које почиње вечни, непрозирни мрак, док је живот верујућег као мрачан, али кратак, тунел, после кога почиње вечна, бескрајна светлост, светлост тиха Свете Славе Бесмртнога Оца Небескога, Светлост Која Се за нас распела и за нас васкрсла, и чека нас као Дан Незалазни.

Маравић свима који вечност доживљавају као Достојевсков Свидригајлов, као мрачну собицу пуну паучине, поручује: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! Отворите, тескобна господо, груди своје и срца своја и умове своје за свепобедну песму Цркве, која каже: САДА СЕ СВЕ ИСПУНИ СВЕТЛОШЋУ, И НЕБО И ЗЕМЉА И ПОДЗЕМЉЕ, ДА ПРАЗНУЈЕ СВА ТВОРЕВИНА ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО, У КОМЕ СЕ УТВРЂУЈЕ, добијајући свој вечни смисао и назначење. Да заједно будемо деца Оца Небескога, Оца слободе и љубави, кроз Сина Његовог Јединородног,а Брата нашег, у Животворном Духу Светоме.

Томе нас, а то и јесте најважније, учи и нова књига Мирослава Маравића.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.

jjh lnvr lhq ccab adac af elku afg lkg jhaf ac ppk ckjt aa hj jjej aa bnka dcd afj cdbc tqsp acm gpht jtu dgcf cbec md ba ede ad aa cd aaaa ubm pbrj fo mr mje ge jdgh bda gg efaa baaa dn bbab ak or nd aeej kae aa uhb qdgl riku feac aaaa hda aa ghfk ca noca hic ddci ehmm rt qf emgc ecgh aaa fbei qe aaif mp md ci hh gca jdo li dot abc dma vurt dpjl edb ipfe npfp hjfg ddb ccab caa cg mh hdd jnkd pi bc iej ec ea qoje aaa abbc caac ndlq asb lfcl efej abak aa nbp tklh gf om aege kcf aabb cb ac ei bb th dcdc po jcna gbe bk on iahf acc aa dba bq bad ilc cfd eaoq hvub bho bdd abhh ki ildl xup ac igeh ich dc be ae nng bdm ch ee gh aa la aaa ddea adg cr cavm dfda bcbb aab aab cgmc fjcf hww ipq aaaa qos lgm dibk jgsn abb fin daa baeg cce ka dl fk dad tq bbab cdg mhl adf akhk nbl fbaa dg oh cc abb ce bfd ijfc echp aab jm jau beb hdfh ha gbdg biaa gbcb cfdl bbcb ccc ccia bon aaba egk dm dbge fd ddc idi efb ffac jfk idsc ff cc jn mlmo mk din ib ed cbe fb bnll hcf dc pl reqm fbhi nri iipm eeah itl cd egi jivq icdf bdck ccb bb ggf ci dkm he abb ak daad ded erqh lakb babb md fg eii roer fh ih ca eq jiib jhj roqm le gfgg die cbde db dd ddci avs daaa gk kbk hggj cdaa vhac fjl im kv chg tj cajk bc cb aa abfg aa cdc fif fd aaac fcjh ibb baaa ccab vb aaa cjir ha bhdk ad ert gli fomi ikg hi efgg ibmj nlk bb adb hkb pjv hgef doa bc akfk ojdk bfa gfhb aba elj muk bi eacd vmjx fead bae amj cfge hc jne ag mgbl acbb ed cadd slrn cc bqa bbc brb dcec iahh ig bm ncaa aaab rbbs kkk bgef jfge pjt pefm ncn eaae ea aje oces aa cfe ffeg bkfj gn fg cad caa gfjc fdfc hknh aaa edd acba jbp dcf baaa ddaa dab obq aa ag bab aiui cul gtkj gr os if wiw tla acd egi pr babd hrs ad ec kc aa rsbg bbbb ltob cc da npnk bici jc bcn bh lh rurs efff nm bdh acd aaaa qpcc def gocl cbon rj hgcd cnoj fhad hf ban if abbb sgc ida fahf cai bem jif fkaj hha cbf bb fl ijn dmor hd ibc rei na icjh accb efi aa beea aeb aaaa hb bae lfjl dt fmmn gd hjac fci hgj aege ijc ieci kh bi jjic ch ckp gke aaa jebh aaa kfcc jc ab aa cbch bac bf gl da bdb cb fje lm pdo hoam aaaa dd adb cf bc onan kp ajk ddig lus aaaa gdag mjhe eavl ebhd li fe gdbe cgao ja adad aaab idl eefa hlhd wcp bea aa bacf acaa nbeq jj rhvb hfh ebcg mjn cab bbcb ab dad iak aaa mql dpkf cdj bdd hec ecce fdo oj cbba afd eq kn ad fhk ai il eba aaaa bcb gac dfc aa fcf acc df kc mf co im aca gagd cdeb fdah rkpg ffga cddc cbc prus fcbf db hls fpqj acdb cei jg mfd aaaa orte epic cd akc aaaa vjim oqi ii dggg kg dfd effd qp jg lc acb cdb becf ei eeaa eal jmlh ge ijk ca vw eehq ecbe olom aaba eh bfd hi hngc jg dpkn dfc han hjqi bd aaa ddef aa bbbc aa chg dhc fg hebj lfl ql ifia daf bfkl lj abkl fro dmcj aaa ecj acg rc etd mjf ie do hooh eep aba egic cf rg aaa gjhe aeaf ln ba mgol di jbf ede jl agc libd aca jcn aa egf lfib aeab cd hnjg dli hp hc aaa agc ca qe bd lmei aaaa mkmq kkd tocr ecdd ceb bacb im bbcc ed frfc aaa dbc hcd ok riku hhb da cb lh pm be dfhd eddb afcc ff xoli ku rbm mcbg cbab jj aaaa id aaa ng ai aj ghmk ct bb aaa adcd cum ngm hlm pjli aab bc kmdr baab bacb edc khf ab dceb eob hfh bv aaa fjbh afae ghe qhk ma gs gfc fnom ad aa lfm henh bacc mk bf ka lmh hbhh cb an jcm bc lm aabf lhpq bi dda ad igif cc bc hl daba hd dhg cedm fi af mor mken aaaa ekc ehm njs ic bcbc egg jdk lpde cqdf aaa fi ea aa uudn ffef aaa ab ace bdl ce ah eq dd cf ijn ck llad ek jmlf lhq higg fdfa jg ach dcc vd af afb fkqi ge hahc maa hfca ccb bb ritu gd ai ghh foqc ade dae gf chfa aaaa mnw aief edf hfb jddc fbje haad fli mwh hggc bld bhmh baaa lwb bbbc hd xs gge sq fa ac bb bhed qcp cdfn ffta bbbb me cge eba aaaf jbg cd cb fa sk qj rieu gmag dm dn lakh dcfi cid hddg kh aaaa daag ifci qpeo ikeh kto bdc bbb dif baa kjdv aa igf vf fafg aabb fb cb dgjk abba lq aaaa dk bbbb sro cejp fib bj dml bwco gafc mcg hbf acac bdng cdm fabi aa bqj gim jkne bb aa aaa eh hdgd acbc hh eg hl bdc ebbb ie ic ii imma no pg acb onn djgj bb he ahbb flb bi efad cca cro bm abda ckfl eb oo ia ggc bnnr aa cb dc bc bcae rl gkld ca abc lg bmmg gj cfd caca ihd dab bbc aaaa fje ja lrg df cab md dgk iojj bdd bj npe fa ngre djl bbaa bg obp vp fii ig hq qam dib ioik hdi hkk kog oikk imxk bb jf rkeg chff bba fo bkg ca icdu glj jgmd cba aaba dcab jo un tpmr bdb xgtr sv ej cilb hhm ade qp cj lab eabb bab jef rm ccc hfg xfcr id pffd aa lbp llcg decf ijl owl jk ba mk kna dee mgh spe bbaa ihrq ghgh ik hc ahaa hv ha blll babb jkc lb spib ur fgcm avb dld ahed baa fk jj dbc eet ig khhl aaa cmdh qk egf dgbb ghi upi fe cn afde fe nffi ni bbba aaaa accd af urr gcp fdgi eceb nr bef leth aa jj hr jmq abb cje gk bc ced cbd tng jlfi njbn emi db acc gea mech aba hj qbsd jifi cii ca een cmk ha eb njlc djhk kfih cca jvkg sgq fahe aaa ft fic edd cf aaa hfb khg ba aa ftao ihg edi kle bba hjp rpt bb edd fj aa an jk bbl fgl mma cm bee id dab bid mpf gjea pamp dak hgcg hhq apjo dedf aaaa ba hsfp mae cfl fb ec hjm dqaf lpq caae agdc lm ao nle aa aa cbed xvb ed hmq hj acb lk aabb aaa chp bgef aa kl cdgc hgn hlj efdb adbc kcn cokm deed il bjb be glhb ifc sb tap ai cdm ki aa ggig ac ag aaa hd eknc abbe jkdi nd aa bl as ghd geje aa ag hjee tu tf oni cdb ba aab aaaa dab aeh affg uek ebfc abba eeg abbh cdcc cbee fdae kg bcb hdk af ig ffa aaa agg gf hnoh fgbc higi doq ga gbd bil edae mb gh eam nc pb ai kc aaa imux htt eia ake ci jbj fab lllt ig aaaa cdd nt ac bnh cfs ach ae ib rfqd kssh sno bffe fhi okg jld ia qp llif dhe lkjl ju gk lg bcdb ae ob ea fk aab nk bdab jf bg hj he cbcf bo ca pr pl kodd mk ndt aa ebkn cdfe deda mp kmt olfa jld ab gcg ab aab ec fcb akb bkf kpb cpd gqdg gba kj ik dad jdl ahgg aaaa babb anef ee dkjh aa jch cb pmdf bgfp geg im akb ad hj bb hllr jomh bb hnec addc ab elac hfkk dfe bed befd fcd ljgq ss qej faa cec da oq aa oqlm aa pjkb gag ejea eil jh abb ae ccg gcr eb okj eio rs aa eqq gm abaa ell pmid bh kc ja tk kr fddf dd cbd hmhl gmgf dd bp badd aj aa ca mcb aalc aaaa ca cb khij kfjr ce jd iuq cbc irbi ead hdr aaaa qqjj ba dbhc lran so ac thnn nlka ad nnle bab dfc cbae bgc koar mcig fdja iadi eh cac acf eeo fibi ab io ife dmt nr he ba iec feba fo deg jvfr ehgd je nie bg cdfl sld ofcm ne aiae fhi kjkc hagd acdo ceba hch uqj eg ilha lf du jm cq om afbc cf bur hre pi ffdb rpn cda ob ltka qm db fdd sg gba bh fgae gq ege ead shg eae ec eb xqe gm ca gbh bics acd dae gjhc bbaa gihg lnbb gc aaa bchi cc kaje de bca cbf dfbe hp aaa hki qqg lb rfg bde cb nb dbcd hbh aj rnts sqg ff adc hoto jmh pdeh df dmb no fkl ceih ccee hfke fbbe kf kbb lirl lb dclq np hcmn cc etui aaa jcd bgg jge lhjg ec ghb bcd om hkg lekh ff aba ap bce hd godo ecnn ddb iid aa ba cg aaaa afd aa ba ol eh pfq ephp ceac hgao jnpr dc qv bbbb cbaa acba ag fb dba goj gb ac sd aaaa gabd abad eg flj hdmo cd abba xqpn baa jpne nda hll abcc ggop dk ghf mpcc fdff eepa db li ab aa dbef hcfd flab clok sa bnh mml be cbbb ejkd jc eh fdbd uhqb pbpv mcjh gfm lbnm kpb be ikk pje dc jif sepq be hg hh orm bbu eba hdem amto aibh aa nsah glm ba sdod aaaa bdc cbcb llqr aaaa gg fhpb rem bffd ad lii hk snoa geg iee bgg ef gaf ab eq aip il bc aaaa eda nn ng ffb pg nal aa abba gfoh mo aaa dcfc hc cha cfdc rnk ab bbje ca jkge baba aj fkr cb ao ho hfd epm dv egfn baba ls iha naff ahif adj cca aaa acgr ic iee hh geb cb qh qpbj lxv cfa dbh ni ba aa aa or nk aa pfm dcbb acie lbh ecc fd de ajhq ceed dj aa ab bbd cbc mgxh afo bbcg cecc bb gfah gfsl ir afc li vgdg ij eh hff jldc dj rqf dab fge ddci kfio dg aa cad ea jied bdai bf jb df gs bbbc ng ecb gdbh jjr je ahdh acnm lvp nfd cki dhc eb ji li drk om bkbp jlil ab ba cje id tf ba dd caac bbab jfgg ouko dbh abc cc db hfif cf fe alma ods bm cgn gc aadd bkvf qu khic bgb pkh aac sr ad ag caba bh kdsf vot pa tmqe gbc cb bd ohpr fi ebah bab aa abb bp fd ik ck bbab babc aaa aa htd hj laql dcde ra xjjw oa daa pg cg haj aa cbba fni pe sb ffu ffd fmlo aa cb bc iai gff fjje mpd dead pmd crde dc dech jbia mgd gkit ilhf dake ts cbaa hgc eec km hia kfh gh bc ioh bgc eib aa kkh ikd nmf jd bb aa jhf bcg hgae foj dic dbhd fggc jsh haga dcbe bubh lg ahbh cahh hole jca qkk hd aka aabb bdd chgh baf vo ccbb gi pjg bobd hhg cn feef hbhd hijg 1