Мухарем Баздуљ: Новак против остатка света

Новак Ђоковић (фото: James Ross/AAP/AP)

We fought for justice
And not for gain
But the magistrate
Sent me away

На албуму „Rattle And Hum“ из 1988, то је друга по реду песма, а прва која није обрада. Најпре иде „Хелтер Скелтер“ уз ону незаборавну најаву да се песма том изведбом од Чарлса Менсона „краде назад“ Битлсима, а чим тај луди крешендо заврши, чује се само тихи меланхолични гитарски интро и одмах затим глас, неочекиван и непознат глас, глас који не припада певачу бенда и стихови у којима се лирски субјект жали на политичку и историјску неправду.

Он се опрашта са ближњима које никад више неће видети, пред депортацију на други крај планете, на њену најдаљу могућу тачку, најокрутнију и најнепријатнију, у шупак света, па у мање од две минуте сумира свој живот који га је довео до те тачке, борбу за правду, а не пробитак због којег га је судија осудио, а затим се размишљање из сопствене перспективе поопштава па се каже:

„Краљеви ће и даље да владају, а сиротиња ће да се мучи, и дере своје дланове, баш онако како они деру земљу коју обрађују, али доћи ће дан, у времену које свиће, кад ће поштен човек од поштеног рада моћи достојно да живи“.

Човек коме је песма посвећана звао се Џон Бојл О’Рајли. Био је ирски револуционар који је преводио једну од побуна након сурове енглеске власти, а непосредно после периода „Велике глади“. Имао је двадесет две године кад је ухваћен и осуђен на смрт, а онда је у последњем тренутку казна преиначена у двадесет година присилног рада у Западној Аустралији.

У једном од најчувенијих редова енглеске и светске књижевности, Хамлет каже да је Данска затвор. То је метафора. Неко ко би рекао да је Аустралија затвор кроз највећи део историје у којем се тај континент назива тим именом, био би сасвим у праву, односно само би изговарао баналну чињеницу, као кад се каже да је Малта острво или да Швајцарска нема море.

Као што и у класичним великим затворима постоје нарочито окрутна крила или блокови, тако се и у овој песми Тасманија (старим именом Ван Дименова земља) користи као синегдоха за целу Аустралију. Уосталом, историјски Џон Бојл О’Рајли и није послан да робија баш на Тасманију. У ирској фолк традицији, међутим, постоји стара народна песма која се зове „Van Diemen’s Land“ и уз њен симболички пртљаг је било лакше испричати ову причу.

Дневнополитичка трагикомедија

Откад је почела сага са иживљавањем аустралијских власти над Новаком Ђоковићем, одмах су кренуле тезе како је све то као створено за телевизијску серију или филм. Можда мало и под утицајем те идеје, све време док сам пратио вести из Аустралије, у позадини, као филмску музику, чуо сам како Еџ пева „Van Diemen’s Land“.

Јер то је суштина овог случаја. Овде се носиоци политичке моћи обрачунавају са појединцем, а право, правда, брига за јавно здравље и остале трице и кучине служе им само као изговор.

И одмах да се осврнем на оне намножене будалетине по дигиталним бусијама и буџацима спремне да у сваком тренутку подсете колико Ђоковић има пара, где је пријављен са сталном адресом и тако даље, и томе слично. Да су њихови преци по глупости имали глас и моћ какву они данас имају, не би било никакве уметности, никаквих бајки, никаквих трагедија, никаквих светих књига, ничега, јер би они постављали питање зашто народни певач стално пева о царевићима и краљевићима, ставља их пред муке и прави од њих трагичне јунаке, а они су свакако пуни ко бродови.

Као и сваки други туриста, Ђоковић се о условима уласка у Аустралију распитао пре него што је пошао на пут. Добио је визу и кренуо. Све што се дешава од момента кад се он спустио на аустралијско тло је с једне стране дневнополитичка трагикомедија, а с друге иживљавање над једним човеком који није крив низашта, осим што је најбољи и што долази одакле долази, односно због комбинације те две ствари. Да је Ђоковић Енглез, Француз или Немац, ово се не би десило; да је ово неки други Србин, програмер, фризер или новинар, ово се не би десило.

Шта му је све то требало?

Не занима ме овде хронологија случаја, не занимају ме правни аргументи једне или друге стране, писало се о томе свакако и писаће се још више, занима ме одговор на питање које су у јавности већ поставили Александар Мандић и Радмило Арменулић, а то је: шта је Новаку уопште требало да се суди са Аустралијом, да допушта тамошњем државном апарату да га малтретира, кад већ није морао? Могао је сам да се врати. Више он треба Аустралијан опен-у, него што Аустралијан опен треба њему. Па он је тај турнир освојио девет пута, а први његови пратиоци – на тој вечној листи – Рој Емерсон и Роџер Федерер имају по шест титула. Да се игра Аустралијан опен до Судњег дана, нико никад неће престићи Ђоковића.

И ту се враћам на песму. Хтео је да игра, хтео је да победи и хтео је правду. Уосталом, ако се заиста плаши вакцине као такве, односно штете коју би му евентуално могла нанети, он је, пре него ико други, могао удесити да му се убризга физиолошки раствор, а да на сертификату пише шта он пожели да пише.

Отуд ово није питање „за или против вакцине“, него нечијег права да се не вакцинише ако то не жели. То право још увек постоји. Као што постоји право сваке земље да неког страног држављанина не пусти на своју територију. Аустралија је то своје право искористила. Али то се не ради на овакав начин.

Јер има судова и судова. Неки признају само суд своје партије, неки суд историје, а неки се уздају у есхатолошке судове. Британски судија који је осудио Џона Бојла О’Рајлија на двадесет година присилног рада у Западној Аустралији мислио је да тиме докида његов слободан живот, да је то иста она првобитна смртна казна, само мало спорије администрирана.

Џон Бојл О’Рајли је после две године робије успео да побегне. Дочепао се Америке, тачније Бостона. Оженио се и добио четири ћерке. Прославио се као песник и новинар. Био је један од најпопуларнијих песника свог времена. Историчари америчке књижевности његове стихове ће у двадесетом веку прогласити превише естрадним, но они се и даље читају. Познат је податак да је Џон Бојл О’Рајли био омиљени песник Џона Фицџералда Кенедија.

Умро је у понешто контроверзним околностима, а на вест о смрти стигли су телеграми саучешћа од водећих политичких, верских и културних фигура тог времена. Сахрана му је била велика и незаборавна.

За све ово време, за званичне британске власти он је остао тек одбегли робијаш. Године 1999, Тони Блер је одбио званични предлог да га се постхумно амнестира.

Сви који су тврдили да је третман Ђоковића различит у односу на третман других шампиона његовог кова сада имају и службену потврду тога. Сада кад имају преседан, судије Федералног суда Аустралије могли би поћи и корак даље, могли би донети одлуку да ретроактивно одузимају Ђоковићу оних девет титула Аустралијан опен-а.

А кад последње јануарске недеље неко ко се не зове Новак Ђоковић подигне трофеј, сви ће знати да га тај неко, из њихове перспективе достојнији, подиже само зато јер су отерали најбољег. То неће бити титула за завист. Као што нико никад не помене да је Данска 1992. била фудбалски првак Европе, без подсећања да је на турнир дошла само зато јер је Југославија дисквалификована, тако ће и тај човек бити шампион у години кад Ђоковићу нису допустили да игра.

Кажу да су у Маовој Кини од породица политичких затвореника осуђених на смрт наплаћивали цену метка којим је овај погубљен. Ђоковић ће аустралијским властима платити око пола милиона долара за понижење којем су га подвргли. Добро ће им то доћи као 0,0007 посто рачуна за оних осам нуклеарних подморница које купују од Енглеза и Американаца.

standard.rs, oko.rts.rs