Мухарем Баздуљ: Иванчић, Бурсаћ и уролагнизација стила

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Снимак екрана/Јутјуб/N1

Прије два-три дана, тачније седамнаестог септембра, објавио је Виктор Иванчић у оквиру своје редовне рубрике у загребачким Новостима, гласилу тамошњег Српског народног вијећа, колумну под насловом „Оклопно православље“. Тема је, наравно, устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу. Кад год се у посљедњих годину и по дана Виктор Иванчић, омиљени новинар Мила Ђукановића, који га је у интервјуу са Тамаром Никчевић за Време број 1122 од 5. јула 2012. године прозвао „водећим колумнистом некадашњег српско-хрватског језика“, оглашавао на црногорске теме, био је то сигнал да је враг однио шалу. Кад кукавни нискокалибарски минобацачи на линији Љубо Филиповић – Сенад Пећанин – Тамара Никчевић оману, стиже Иванчићева тешка артиљерија. Овај пут, међутим, и од Иванчића – мућак.

Овако завршава свој текст: „Театрално запишавање духовног територија и владајућег апарата у Црној Гори, осим свега, показује и геополитичке домете дволичности: аспирација српско-православне вјерске институције није да утврди нераскидиви савез између цркве и државе, него између цркве и двију држава. С вјером да ће те двије опет постати једна.“

Тужно је, заиста, кад један Виктор Иванчић заличи на – Драгана Бурсаћа. А ово „запишавање територије“ је чист бурсаћизам. Толико карактеристичан за поменутог аутора да, кад је ријеч о његовој употреби, Иванчић може бити само Жуга. Позиција Пишоње одавно је резервисана.

Има можда и годину дана откад ми је један пријатељ, психолог, полушаљиво рекао да би Бурсаћеви текстови могли послужити као библиографија за семинарски рад који би се бавио уролагнијом. Кратка енциклопедијска дефиниција уролагније каже да је ријеч о „сексуалном фетишу или парафилији у којој сексуално узбуђење изазива мокраћа или мокрење“. Тврдио је да овај пречесто у својим текстовима помиње мокраћу да би то било случајно. Мислио сам да претјерује. Он је тврдио да не претјерује. Била је то неважна кафанска расправа, па смо убрзо прешли на другу тему. Усадио ми је, међутим, бубицу у главу па сам убудуће, читајући Бурсаћеве текстове, почео да обраћам пажњу на такву врсту метафорике и заиста је била фреквентна. Ипак, нисам водио никакву евиденцију. Тек кад ми је Иванчић заличио на Бурсаћа, одлучим да се експериментално позабавим – истраживачким новинарством.

И послије буквално петнаест секунди откријем да је поремећај много старијег датума него што сам испрва мислио.

Још 14. октобра 2015, прије скоро пуних шест година, Бурсаћ пише да се Драган Мектић испишао по новинарима.

У рано прољеће наредне године, 4. априла 2016, Бурсаћ вели да Харис Захирагић „запишава образовно-научну институцију“.

Мање од мјесец дана касније, 3. маја, 2016, слиједи текст о онима који „запишавају табуте или партизанске споменике“.

У мају 2018, стиже оптужба на рачун међународне заједнице да се ова углавном бави „запишавањем великих шумских пожара“.

Већ у јануару 2019. иде текст у којем се потенцира „пишање по академијама и професорима“.

И добро, неко би рекао, човјек пуно пише (pun not intended), сви имамо своје стилске маниризме, али некако са доласком пандемије вируса COVID-19, поремећај почиње озбиљно да ескалира.

Одмах у јануару 2020. ево текста у којем се „национално запишава територија“.

У мају исте године, Бурсаћ се бави „запишавањем Вјечне ватре“.

У децембру исте године вели како је Владимиру Путину стало до „запишавања туђе територије“.

А затим, с почетком текуће (pun intended) године, креће хардкор.

У марту Бурсаћ искрено признаје да га топлота морске воде асоцира на мокраћу.

Па, онда са љетним врућинама, у августу, стиже и овај хит: „Па логично, ако питате идеологе српског света, све горе побројане ће претворити у српске топониме и српска лична имена или макар ће то покушати. А покушаће извести паклени план све заједно са Порфиријем, Јоаникијем и осталом кликом. Покушаће запишати најсветије црнгорске симболе, црногорску нацију, вјеру и државу, која бјеше стара преко десет вијекова. И то запишати тако да тај урин пече што жешће. Како? Рецимо довођењем СПЦ-овог намјесника и прокуратора на Цетиње.“

Онда, само десетак дана касније: „Како се приближава дан (покушаја) запишавања црногорске територије на Цетињу од стране цркве Србије, тако тензије, посебно у Београду, расту.“

Па двије недјеље касније, ако уролагнија неком још није до краја јасна, да је туримо у наслов: „Дан српског запишавања територије“.

Да не буде забуне, читаво ово „истраживање“ није трајало ни пола сата. Ако би неком ова тема била занимљива, има ту, сигуран сам, још много више материјала, нарочито јер се уопште нисам бавио објавама на друштвеним мрежама гдје услијед мањка стилске аутоцензуре подсвијест несумњиво јаче „пробија“.

Извињавам се читаоцима ако им је избор цитата у носницама асоцијативно призвао воњ амонијака. Нисам ни ја мислио да ћу икада имати потребу да пишем овај текст, али ми се послије наведеног Иванчићевог бурсаћизма учинило да није незанимљиво илустровати каквим се стилским бравурама данас осваја (да баш не кажем – запишава) репутација водећих тобоже грађанских колумниста.

standard.rs, preokret.info

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.