Миша Ђурковић: Истанбулска конвенција, десет година после

ИСКРА на Фејсбуку

Детаљ са геј параде у Стразбуру (Фото: Margaux Bellott on Unsplash)

Мој народ је преко својих изабраних представника у парламенту одлучио да сам себи укине право на слободу говора. Због тога више нећу писати и говорити о дешавањима у овој земљи

Након двадесет година на овим страницама, дугујем објашњење читаоцима за извесне промене. Мој народ је недавно преко својих изабраних представника у парламенту одлучио да сам себи укине право на слободу говора и изражавања у великом броју области. (Узгред, ускоро ће себи одузети право и да васпитава сопствену децу). Ову одлуку морам да поштујем и због тога више нећу писати и говорити о дешавањима у овој земљи.

Такозвана Истанбулска конвенција, односно Конвенција Савета Европе о спречавању и сузбијању насиља над женама и кућног насиља, донета је пре тачно десет година. Но расправе о њој и ономе шта она представља тек сада су се разгореле у пуној мери. Турска је у марту ове године донела одлуку о повлачењу из конвенције, а Пољска такође увелико ради на тражењу начина да то уради са што мање политичке штете.

Две земље чланице Савета Европе конвенцију, иначе, никада нису потписале. То су Русија и Азербејџан. Но чак једанаест држава су је потписале, а никада је нису ратификовале. То су Уједињено Краљевство, Лихтенштајн, Јерменија, Бугарска, Чешка, Литванија, Летонија, Мађарска, Молдавија, Словачка и Украјина. Сем прве две све остале државе су из источне Европе, односно спадају у такозване бивше комунистичке.

На предавању о питању регулације истополних партнерстава у Хрватској, које је загребачка колегиница Александра Кораћ Граовац одржала пре пар дана, повела се и дебата о томе зашто еволуција породичног права и друштвених и правних ставова о питањима ЛГБТ права и „рода“ све више иде у дијаметрално различитим правцима у Западној и Источној Европи.

Док је у Западној Европи то обавезујући систем вредности и поглед на свет који доминира и на универзитетима, а у друштвеним наукама има статус какав је марксизам имао некада на истоку, у Источној Европи и код политичара и код обичног света све више расте скептицизам према таквој теорији и пракси која се извози са Запада. Мађарска је слично као и Турска одустала и од учешћа на Евровизији управо због прерастања ове некада породичне манифестације у фестивал дугиних боја, неку врсту паневропског „прајда“.

У истој тој Мађарској пре неколико година је формирана посебна комисија која је јасно изашла са ставом да све повезано са родношћу нема никакве везе са науком и да такве идеологије треба елиминисати из наставних програма. Заједно са Пољском, Орбан је у последњих шест месеци зауставио две важне иницијативе Брисела на том пољу. Недавно је стављен вето на идеју да родна једнакост буде укључена у Декларацију о подизању социјалне кохезије у ЕУ, а у децембру су зауставили покушај да се промовисање ЛГБТ, родних и сличних права стави у основе заједничке спољне политике.

Државни секретар САД Ентони Блинкен недавно је издао наредбу да се на свим амбасадама у свету истакне и застава дугиних боја, оживљавајући доктрину која је донета 2010. у време док је Хилари Клинтон била на истој позицији. Мађари и Пољаци су спречили да Брисел формално крене у истом правцу, али на терену, као што је познато, службеници се понашају као да је то већ увелико инструкција.

У великом броју источноевропских земаља цркве су почеле све озбиљније да дижу глас против Конвенције и њених решења. У Бугарској и Летонији су врло јасно водиле кампању против ратификације и успеле у томе. У Летонији су се око тога заједно бориле римокатоличка, лутеранска и православна црква.

Овај талас побуне против западноевропске џендеризације и сличних тенденција одвија се на различите начине и на различитим пољима. Румунија већ три године одбија да примени пресуду Европског суда правде у случају Коман, на основу које би супротно свом уставу морала да признаје правне последице истополних бракова склопљених у другим земљама.

Велика борба води се и око такозваног џендер мејнстриминга у образовању и популарној култури. Основни аргумент тврди да се под видом борбе против насиља у породици кроз образовне програме гурају и намећу идеје које немају никакве везе са тиме, већ промовишу тезе да је природни биолошки пол небитна категорија у односу на социјално конструисани род. Дакле да свако може да буде шта год хоће и да се осећа и изјашњава како год хоће, без обзира на оно што му је природа дала.

Занимљиво је свакако уочити да су све бивше републике Југославије без икакве задршке ратификовале Конвенцију и да на основу ње доносе адекватне законе и решења. Једино озбиљно противљење било је у Хрватској која је упркос протестима у јуну 2018. ратификовала Конвенцију. Некада веома јак пропородични покрет зауставља се преко неколико фактора. ХДЗ је све мање демохришћански и доноси законе потпуно на линији Брисела, једнако као и левица кад је на власти. У судским споровима судије такође прате бриселске тенденције усмерене ка џендеризацији и ка све радикалнијем смањењу слободе говора.

Коначно ту је и радикализација антидискриминационе регулативе чији циљ је управо забрана критике таквих решења.

 

Текст је првобитно објављен у штампаном издању Политике од 03. јуна 2021.

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.