МИРОСЛАВ ЛУКЕТИЋ: Коме смета спомен-плоча у Будви?

ИСКРА на Фејсбуку

Мирослав Лукетић (фото: ИН4С)

У посљедње вријеме обновиле су се дискусије око вјеродостојности ослобођења Будве 8. новембра 1918. године. Оспорава се Српској војсци да је ослободилац, постављају се захтјеви за скидање спомен-плоче коју је Општина Будва поставила 1931. године изнад главног улаза у Стари град.

Професионална дужност ме обавезује да као научник-историчар – аутор више књига и прилога из прошлости Будвеи Паштровића – подсјетим јавност на овај историјски догађај.

Окружје бококоторско, којем је припадала Будва, са књежинама Маине, Побори, Брајићи и издвојеном Општином паштровском – одлуком великих сила 1814. године додијељено је Аустоугарској монархији. Дакле, Бока которска је више од сто година, тј. све до 1918. године, била у саставу Краљевине Далмације, као дио велике Аустроугарске монархије. Сви грађани овог краја су били аустријски држављани, гласали су и бирали власт; морали поштовати законе; своја грађанска права остваривали су у овој држави. Примјера ради: С. М. Лјубиша је био шест пута биран за народног посланика у Далматински сабор, био предсједник Сабора и посланик у Бечком парламенту.

Када је Црна Гора 1914. године објавила рат – аустријска војска се повукла из Будве и фронт је успостављен у Грбљу. Више стотина житеља овога краја ступило је добровољно у црногорску војску. Капитулација Црне Горе 1916. године приморала је добровољце из Будве и Паштровића да напусте овај крај, да заједно са српском војском пређу Албанију и као добровољци ратују заједно с њом на Солунском фронту. На Спомен-плочи у Музеју Манастира Прасквица, урезана су имена Паштровића – учесника Балканских ратова и Првог свјетског рата; има их више стотина.

Послије капитулације Црне Горе, аустријска војска је поново запосјела Будву; грађани који су били у црногорској војсци или су сарађивали са њом, а нијесу одступили, били су ухапшени; седам Паштровића је стријељано на Шпањоли у Херцег Новом; многи су били интернирани у логоре; сповођен је терор, нарочито према Паштровићима, јер је њих највише одступило са српском војском и борило се на Солунском фронту.

Пробој Солунског фронта и успјеси на другим фронтовима довели су до слома Аустроугарске монархије. У Црној Гори је одржана Подгоричка скупштина, која је одлучила да се Црна Гора уједини са Србијом.

Бока которска није имала своје представнике на Подгоричкој скупштини, јер она није ни била дио Црне Горе. Након слома Аустроугарске монархије, Бока которска, заједно са Будвом и Паштровићима, на основу одлуке Народног вијећа, одлучила је да се припоји Србији. Дакле, Будва није ушла у састав Србије, односно Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца преко одлуке Подгоричке скупштине, већ самостално.

Треба рећи да се у то вријеме у Боки которској већина житеља национално изјашњавала као Срби. То исто важи и за подручје Будве и Паштровића.
На Митровдан, 8. новембра 1918. године, јединице Српске војске су свечано дочекане као ослободиоци Будве. Послије вишевјековне доминације страних сила, Будва је дочекала ослобођење. Био је то народни празник за памћење.

Архивска документа и други извори потврђују ово, и то се не може оспоравати. Као очевидац, детаљан опис дочека Српске војске на Митровдан 8. новембра 1918. го- дине дао је угледни грађанин Будве Мило Лјубиша (в. Архив Будве АБ.ФД).

Српска војска је за Будву била ослободилачка војска, то је била њена војска у којој се борило близу хиљаду бораца из овога краја.
Као потврду општег народног одушевљења због ослобођења и уједињења са на- родима новостворене јужнословенске државе – Општина паштровска у Кастел Ластви донијела је одлуку да се име мјеста Кастел Ластва промјени у Петровац – у част српског краља Петра Првог Ослободиоца.

Постављање Спомен-плоче и покушаји њеног скидања

Велика свечаност одржана је 12. децембра 1931. године поводом освећења изграђеног колског пута Цетиње–Будва. Освећење је обављено у 10 часова на Брајићима и отворена је спомен-пирамида. У 12 часова гости су стигли у Будву и тада је бан Зетске бановине отворио спомен-плочу постављену изнад главног улаза у Стари град посвећену српској војсци, која је 8. новембра ослободила Будву. Општина Будва је бана Круља прогласила својим почасним грађанином.

У славном Тринаестојулском устанку 18. јула 1941. године устаници су на Браји- ћима поразили фашистички италијански батаљон који се кретао према Цетињу.

Огорчени због пораза, фашисти су након тога у Будви пуцали у споменик С. М. Лјубише у парку, срушили га, и са постамента однијели два бочна изливена бронзана рељефа.

Том приликом, италијански пуковник, командант Будве наредио је да се скине Спомен-плоча изнад градских варта.

Предсједник будванске општине у то вријеме био је Петар Лукетић, искрени родољуб, човјек широке културе и зналац страних језика. Суочен са наредбом да се скине плоча, предсједник се обратио команданту ријечима: „Господине пуковниче! Видите ли на старим градским зидинама бројне симболе млетачке владавине: исклесане лавове, грбове и натписе, њих наш народ није дирао, није скидао, иако они представљају знакове туђинске владавине на овим просторима. Ви, као представник нације која се поноси старом културом, наређујете да се скине наш споменик, у нашој земљи”.
Предсједникове ријечи су дјеловале, пуковник је одустао од наредбе, и плоча је била спасена.

Утицајни појединци покушавали су седамдесетих година прошлог вијека да учине да се плоча скине; након земљотреса, приликом обнове града, поново је било таквих покушаја, али Савез бораца и одговорни општински органи и појединци нијесу то дозволили.

Црна Гора је Уставом дефинисана као грађанска држава, без већинског народа, гдје сви грађани имају иста права и обавезе. Црногораца има мање од половине; Срба има око једне трећине; најбројније су мањине Бошњака, Албанаца, Хрвата и др. Мулти- етнички састав Црне Горе представља њено велико богатство, али и обавезу да се ни- чим не ремети национални идентитет свих народа који живе у њој.
У Будви живи знатан број становника који се изјашњавају као Срби. Нјихова пра- ва, културу, језик, вјеру, историју нико нема право да угрожава, а поготово да скрнави сјећања на њихове претке који су се храбро борили у саставу црногорске и српске вој- ске у Првом свјетском рату.

Ја то и лично доживљавам као атак на мој национални идентитет: мој отац је био осуђен на смрт од стране аустријских власти; заједно са братом Петром био је добровољац на Солунском фронту; мој дјед Иво, са братом Јовом и са сином Ником, мојим ујаком, прошао је албанску голготу; њих тројица су носиоци Албанске споменице. Уз то, цијела наша породица је свој антифашизам и родољубље показала у Другом свјетском рату.

Желим да истакнем још једну напомену. Појединци којима смета Спомен-плоча наводе и податак да српска војска није борбом ослободила Будву и да зато плочу треба и скинути. Истина је да су јединице српске војске ушле у Будву без борбе, али и ја сам, као седамнаестогодишњи партизан, са пушком у руци, заједно са друговима ушао 22. новембра 1944. године без борбе у Будву, јер су се њемачке снаге прије тога повукле. Зар ћемо због тога оспоравати датум ослобођења Будве – 22. новембар?

Приморске новине, 2015. године

ИН4С

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.