МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ: Сељаци, сељаци

ИСКРА на Фејсбуку

фото: standard.rs

Сељаци су неутралан, аполитичан чинилац. Према схватању уредника политички коректне ТВ мреже, они су, на своју руку, године 1944. повели једну чисто хуманитарну акцију, изван свих војних или политичких структура

Чух, у Дневнику Првог канала наше телевизије, да је у Прањанима обележена седамдесет шеста годишњица акције спасавања савезничких пилота, и да су храбар подвиг, године 1944, извели тамошњи сељаци. Деценијама, то се није помињало, а сада амерички и наши званичници славе и успутне јубилеје. Свакога дана се неки датум заокружује, те се може, ако имамо времена и воље, уприличити славље.

Дошло је време за поправљање наших лоших односа са највећом силом света, па је добродошао сваки повод за то. Сељаци су неутралан, аполитичан чинилац, са њима се може свашта започети. Према проницљивом схватању уредника политички коректне ТВ мреже, они су, на своју руку, године 1944. повели једну чисто хуманитарну акцију, изван било каквих војних или политичких структура. Притекли су у помоћ странцима-невољницима онако како би њих, да су залутали негде у Вермонту или Монтани, дочекали, угостили и на пут испратили тамошњи домороци. Дирљив пример међуљудске солидарности.

Непријатно изненађење

Са мало маште, а без помоћи историографије која се предаје у нашим школама, можемо замислити како су ствари текле. Од краја 1943. по шумарцима и испашама наше земље почели су искрсавати необични излетници. Корачали су несигурним ходом, под пазухом су носили згужване падобране. Први су их приметили чобани и, служећи се рудименталним енглеским језиком наученим у четворазредној основној школи, чули исповести залуталих туђинаца. Били су то амерички пилоти, упућени из база у јужној Италији са задатком да руше нафтна постројења у Румунији, и неке фабрике у Аустрији, од кључног значаја за борбено деловање Трећег рајха.

По обављеном послу, при надлетању балканског простора, немачка противваздушна одбрана је обарала њихове апарате и они су искакали из авиона, да сачувају живу главу. Имали су срећу да се обру међу гостопримљивим Србима; они су их смештали по гостинским собама, амбарима и вајатима, хранили их оним најбољим што им се у кући затекло, пазили их као род рођени. Пошто је њихов број из дана у дан растао, сеоски кмет, неки Михаиловић, одлучио је да о ситуацији у свом атару обавести Команду савезничких снага у Фођију и Барију. То је извео помоћу голубова-писмоноша. Порука је непријатно изненадила политичко вођство Англоамериканаца; оно је, од јесени 1943, имало другог изабраника у нашем региону, и пилоти су добијали наглашена упутства да се, у случају незгоде, обраћају присталицама свога штићеника, акредитованог савезника у Москви и у Лондону.

Између Кладова и Вишеграда таквих, у оним месецима, није било. Авијатичари су наилазили једино на сељаке те су, nolens-volens, пристајали на њихову помоћ. Затим су се и њихови команданти морали помирити са нежељеним стањем ствари и успоставити сарадњу са српском сељачијом, назадном, политички неосвешћеном, оданом Монархији, неспособном да општи са културним светом, дакле суштински друкчијом од Светског Човека који је уживао њихово политичко поверење.

У неспоразумима између политике и истине, кад је у питању очување голог живота, последњу реч, ипак, има нагон опстанка. Ослободиоци јужне Италије су, за часак, одустали од тврдих идејних убеђења и ушли у посао са незаобилазним сеоским Кметом, упркос гласинама да он одржава тесне пријатељске везе са немачким окупатором. Све парадокс до парадокса, али таква је природа рата: он баца људе куд желе и не желе.

Рашчишћавање простора

Сеоском Кмету у таковском округу стиже, крајем 1943, у повратном лету голубова-писмоноша, порука да има приступити утврђивању ваздушног моста између Сувобора и Барија, за пребацивање оборених пилота. За то је изабрано Галовића поље, зараван поврх села Прањана. Стотине пољопривредника-мештана, са механизацијом из времена књаза Милоша (воловска запрега, будаци, лопате, мотике и ашови), дало се на крчење шибља и рашчишћавање простора.

Радове је надгледао сеоски одборник Вучковић: он је, пре рата, неколико пута ишао у Београд, па је знао како изгледа аеродром. Радови су напредовали. Одатле ће – као и са импровизованих узлетишта у Бољевцу и на Озрену – током 1944. до почетка 1945. бити евакуисано преко 500 савезничких авијатичара. У први авион ће ући комплетна енглеска војна мисија; она је имала врло лоше односе са сељацима и њиховим Кметом, а он је, кад би попио коју више, говорио да се Енглези на Балкану понашају како су научили у прекоморским колонијама и да су спремни да гину до последњег Србина. Генерал Армстронг, вођа мисије, није имао непосредног увида у сарадњу сељака са Немцима, али су његови претпостављени у Лондону и Каиру то свакако боље знали, па је са олакшањем дочекао тренутак да се извуче из сељачког брлога.

Старомодни патриота

Авиони су одлетали пуни, а враћали се празни; у журби, нису стизали да понесу штогод санитетског материјала или, не дај Боже, оружја. Касније се сазнало да су паковања те врсте избацивана, претходно, у Црној Гори и Херцеговини као помоћ политички исправно опредељеним савезницима. Сељаци такву пажњу нису заслуживали. Од њих је требало узети оно што су сами бесплатно нудили, па их избрисати из памћења као глуп сусрет у шумској дивљини. Онамо, енглески племићи, овамо, непросвећене мутиводе које ни са собом нису начисто: немогућа комуникација. Лакше су се споразумевали са агентом Коминтерне, он је био светски човек, у обмањивању често и од њих вештији…

Тим смућеним несрећницима, отписаним од средишњег тока Историје, у једном тренутку ће и њихов љубљени Краљ, по наређењу Енглеза, окренути леђа. Све им је ишло наопако. Одборник Вучковић, развијеног војничког слуха, распоредио је 8.000 сељака по брдским висовима и чукама око Прањана, да обезбеди извођење операције, али то није задивило моћнике. Под надирањем њихових миљеника, којима су крчили пут бомбардовањем Београда о Ускрсу 1944, и Лесковца у част рођендана краља Петра, прањанске сеље су се повукле према Мачви и Босни.

При последњем полетању за Италију Американци су предложили сеоском Кмету да уђе у авион, што је он, као старомодни патриота, одбио. Две године ће се потуцати по Босни, док га Черчилови савезници не ухвате и не изведу на суд. Спасени пилоти су понудили своје сведочење: предлог је одбијен као неумесан. Сарадник Немаца, који помаже немачке непријатеље – то уноси непотребну збрку у испране мозгове. Осудиће га као издајника и ратног злочинца, стрељати и покопати на непознатом месту. Пилоти, у Америци, нису одустајали од својих тврдоглавих напора. Успели су да од председника Трумана за свог ратног спасиоца изнуде орден, али одликовање није имао ко да прими. Чак су и деца угледног сељака прешла на страну изасланика Коминтерне. Кмет је доживео епохалну историјску катастрофу: издао га је и главни савезник, и Краљ и рођена деца.

Генетичар Михаиловић?

Корисно, за разумевање нашег положаја у свету, онда као и данас. Запад како кад хоће, а ми, како се мора. На првом обележавању прањанске ратне епопеје, пре десетак година, појавио се, са венцем, и представник енглеске амбасаде. Није га било стид да се поклони сенима изданог савезника… А ономад, на Галовића пољу, смотрих камену спомен-плочу на којој је уписан и некакав ген. Михаиловић. Остаде нејасно да ли је то скраћеница за геније, генетичар или генгало. Генсек свакако није, то је звање носио његов ратни противник, веома вешт у општењу са Међународном заједницом: њега ће, годинама, капиталисти плаћати за изградњу социјализма!

Заостала сељачка маса свог Кмета је осећала као блиског рођака, па га је звала Чичом. Све до чега је она држала – краљ, вера, језик, писмо, часни крст, славна прошлост – отишло је дођавола. Име њеног драгог стрица стајало је, па и даље стоји, на црној листи поражених снага, те га, ево, београдска телевизија представља седамдесет шест година касније под колективним називом сељаци. Владислав Петковић Дис, чији ће се син јединац Мутимир Петковић, дипломирани правник, за време рата посељачити, добиће, од ослободилаца, метак у потиљак. Песник Дис је, поводом балканских ратова, оставио стихове натопљене дивљењем према сељаштву, које је, почетком 20. века, оличавало државу, нацију, културу и веру у будућност, да би од тог друштвеног слоја остала жалосна рушевина. Ево последње строфе Дисове песме:

Кроз моју душу, преко страха, рана,
Прође победа, вера, нови зраци,
Осмех и лице зоре доброг дана,
И просто име: сељаци, сељаци.
Тако онда. У модерном добу, нема места за простоту.

 

Насловна фотографија: U.S. Air Force photo by Tech. Sgt. Ryan Crane

 

Извор Печат

Милован Данојлић

1 коментар

  1. Aleksandar Florian каже:

    Hvala g. Danojliću na ovom jetkom a dirljivom tekstu. Moralo se ovo reći a svi politički korektno ćute. Hvala, što ste dali ime svim našim seljacima koji su učestvovali u tom poduhvatu bez presedana.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.