Милош Ковић: Више од ништа

ИСКРА на Фејсбуку

Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)

По председниковом мишљењу разграничење на Косову и Метохији нема алтернативу. Оно је – „више од ништа“

Ако сте помислили да је наслов овог текста позајмљен из неке народне питалице или загонетке, преварили сте се. Реч је о основном, руководећем начелу политике наше државе на Косову и Метохији.

Ево шта о томе каже председник Републике Србије, Александар Вучић: „Борићемо се да добијемо више од тог ништа, а свакако да ћемо да се боримо да добијемо више од тог ништа и много више од тог ништа“ („Ћирилица“, Телевизија Хепи, 11.1.2020). Он је то изговорио у осврту на став председника САНУ, Владимира Костића, према коме би требало „са елементима достојанства, напустити Косово које de facto и de iure више није у нашим рукама“ („Седмица“, Радио Београд, 18.10.2015, поновљено, са варијацијама, у емисији „Преглед дана“, ТВ Нова С, 7.1.2021). Председник САНУ се, ако смо добро разумели председника републике, на Косову и Метохији залаже за „то ништа“. Председник републике се, опет, „бори“ за „више од тог ништа“.

Поводом буре незадовољства која се у јавности подигла због изјава председника САНУ, председник републике је, у истој емисији, рекао да су „тако и на мене кренуле салве кад сам говорио да је потребно разграничење, а никад ми нико није понудио алтернативу“. По председниковом мишљењу, дакле, разграничење нема алтернативу. Оно је – „више од ништа“. Испоставило се, међутим, да неке алтернативе ипак постоје, јер се он у даљем разговору више пута вратио на идеју „замрзнутог конфликта“. Она, по његовом мишљењу, води ка страдањима наше деце и пропадању наше привреде. Када га је водитељ емисије упитао „можемо ли, после свега, да сазнамо шта је то идеја разграничења, поделе“, Александар Вучић се вратио језику загонетки: „Идеја је да ја знам да не можемо да добијемо све, али да будемо једнако задовољни колико и Албанци, и да они буду једнако незадовољни колико и ми.“ Толико о званичном ставу наших власти према најважнијем изазову са којим се суочава Србија.

Почетком 2018. године до наше јавности стигле су прве поуздане вести о председниковој намери да, како је тада Марко Ђурић рекао дописнику лондонског Економиста, „Србија добије север Косова, насељен Србима, док би Косово добило области Србије насељене албанском већином“. На то сам и тада упозоравао (Политика, 26.2.2018). До дана данашњег, како се види, Александар Вучић од „разграничења“ није одустао. Изгледа, међутим, да је, закључивши да неће моћи да добије ни север, са Хашимом Тачијем преговарао о „корекцији границе“ између Србије и „Косова“.

Да подсетимо, Александар Вучић је у председничкој заклетви, над Јеванђељем и Уставом, дао реч да ће „све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део“. Најновије изјаве дао је непосредно по повратку из Хиландара, где је, судећи по интернет страници најугледнијег српског манастира, пред Игуманом и братством рекао да ће „дати све од себе да све што имамо на Косову и Метохији чувамо“.

Александар Вучић је, у међувремену, у Вашингтону и Бриселу пронашао саговорнике за тему „разграничења“. Преокрет је, међутим, почео хапшењем Хашима Тачија, да би био потврђен падом Доналда Трампа. На делу су, сада, Џо Бајден, Ангела Меркел, Албин Курти и остали заговорници идеје да Србија добије – „ништа“. Зато смо, како каже сам Александар Вучић, доспели у стање „замрзнутог конфликта“.

Да ли ће председник републике пристати на захтеве Бајдена и Меркелове? Чини се да, за сада, идемо ка таквом исходу. Они неће ни „разграничење“ ни „замрзнути конфликт“. Уместо тога, они га подсећају да је његова влада још 2014. потписала обавезу да са Приштином постигне „споразум о свеобухватној нормализацији односа“. Неће, дакле, бити спектакуларног потписивања капитулације; реч је о, како би то у Бриселу рекли, „процесу“ или, народским језиком, „кувању (српске) жабе“. Ћутање наше јавности на предају електроенергетског система Србије на Косову и Метохији „Косову“, у децембру 2020, показало је да сада можемо само да нагађамо шта ће следеће: здравство, просвета, или нешто треће.

Они који верују да је то што Вучић говори намењено ушима западних непријатеља и да он у ствари свесно одржава „замрзнути конфликт“ да би добио у времену, требало би да посете Косово и Метохију. Јужно од Ибра, Србија је напустила преко 70.000 својих грађана. Они то знају и зато се земља данас продаје брже него икада. По том, кључном питању власништва над земљом, Србија која се хвали својим финансијским успесима и уплаћује милионе за катедралу Нотр Дам и Сребреницу, не чини ништа. Београд као да жели да Срби јужно од Ибра напусте своја огњишта. Чак и у општинама северно од Ибра, за које се Србија тобоже бори, Бриселским споразумом из 2013. укинути су српско судство, полиција и друге институције.

Подсетимо, на крају, шта би нам донели „разграничење“ („више од ништа“) и „свеобухватна нормализација односа“ („ништа“). Један од аксиома међународних односа је да држава која суседима преда део своје територије постаје плен великих сила и бива распарчана. Не морамо да се враћамо на поделу Пољске (1772-1795) или Чехословачке (1938-1939). Верујмо само сопственом искуству. Разбијање Југославије гледали смо својим очима. Јесмо ли издајом Крајине добили мир за своју децу и успон економије? Зар нисмо после тога нападнути на кућном прагу, у Београду и Приштини?

Је ли посао председника републике да уместо нас брине о нашој деци, или о испуњавању заклетве? Напуштање Косова коначно ће предати нашу децу из Грачанице, Ранилуга и Ораховца на милост и немилост Харадинаја, Раме и Бајдена. То ће нас натерати да своју децу сутра бранимо у Новом Пазару, Нишу, Новом Саду, Бањој Луци и Требињу. Она ће се стидети нас, сопствених очева жигосаних, пред прецима и потомцима, издајом Косова. Ко ће нама, који смо се одрекли сопствених сународника и светиња, икада више веровати на реч? Какву економију може да има држава у константном стању распадања, која се одрекла рудних и природних богатстава Косова и Метохије?

Они читаоци који су били на Кипру видели су „замрзнути конфликт“. У нашем случају, то није ишчекивање да нас, голоруке, непријатељ нападне, него свеобухватна дипломатска, војна, економска, правна припрема за одбрану, у погодном моменту, сопствених грађана и државе. Циљ није вечити живот у „замрзнутом конфликту“, који нико не жели, него мирна и постепена реинтеграција Косова и Метохије у састав Републике Србије.

(Политика/Покрет за одбрану КиМ, 18. 1. 2021)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.