Милош Ковић: Не дамо светиње

ИСКРА на Фејсбуку

(Милош Ковић) фото: С. Гарић

Константин Леонтјев, руски писац, историософ и дипломата, у делу Византинизам и словенство (1875) описивао је како је, у време пољске најезде и освајања Москве (1610), Русија тонула у раздоре и издају, да би устанак и ослобођење отпочели тек пошто су освајачи оскрнавили православне цркве и светиње. Слична повест поновила се, како Леонтјев примећује, и два века касније, у добу француске најезде (1812). Тек када су Наполеонове војске почеле да уништавају иконе и у цркве уводе коње, руски народ дигао се у одбрану светиња и отаџбине. Идентитет Руса настао је и добио смисао у крилу православне цркве. Зато је, по Леонтјеву, само одбрана светиња могла да их покрене на одсудна прегнућа, на уједињен, одлучан отпор, који ће им, на крају, донети победу и слободу.

Масовне литије у Црној Гори као да потврђују оваква запажања. На први поглед, историјски контекст потпуно је другачији. Па ипак, српски народ у Црној Гори деценијама је подносио понижења и насиље да би, тек после напада на цркве и светиње, коначно устао у отпору и самоодбрани.

Био сам на литијама у Никшићу, Бару и Будви. Тамо се, уз духовне, понајвише певају косовске песме. Јер, и на Косову и Метохији гоне хришћане и њихову цркву. И тамо обесвећују и разарају светиње. Улог је ту још већи и одсуднији, јер су у питању и животи преко 130.000 наших сународника и распарчавање Србије. Историја Албаније и најновији догађаји на Косову и Метохији не остављају никакву сумњу у то каква ће бити судбина наших светиња и људи уколико се са њима «разграничимо» и препустимо их Великој Албанији. Наше власти то, изгледа, не разумеју. Потенцијал отпора и овде је огроман. Поруке Светог архијерејског сабора о Косову и Метохији јасне су и недвосмислене. Такви су и сви резултати истраживања јавног мњења, као и реакције јавности на узнемирујуће колебање српских власти у извршавању својих уставних обавеза.

Насртај на светиње у Црној Гори и на Косову и Метохији део је процеса убрзане дехристијанизације, који је одавно захватила европску цивилизацију. Прави почетак онога што се догађа у Црној Гори ипак би требало тражити у убиству митрополита црногорско-приморског Јоаникија и истребљењу црногорског свештенства 1945. године. Из данашње перспективе јасно се види да је кључно било обесвећење и рушење Његошеве капеле на Ловћену и подизању, на њеном месту, Мештровићевог маузолеја. Слика Његошеве капеле не појављује се случајно на данашњим литијама, међу иконама и црквеним барјацима. Обесвећење ове светиње починили су, не заборавимо, они у којима данашње црногорске власти виде своје узоре – Тито и црногорски комунисти. И они су, не заборавимо, у свом обрачуну са Србима, нарочито од 1948, имали подршку НАТО земаља. Заплашена и ућуткана српска јавност и тада је била дубоко потресена уништењем светиње. Српска православна црква пружала је отворен отпор; београдски дисиденти нагло су живнули. Узнемиреност и незадовољство Срба, тада пробуђени, неће престати све до пропасти југословенске државе. Истовремена побуна на Косову, хрватски Маспок и устав из 1974. само су их додатно пробудили и освестили.

Масовно учешће младих на црногорским литијама могло би да значи да ће се идентитет Срба у будућности све више заснивати на припадности Српској православној цркви. Српска национална свест је, наиме, кроз векове почивала, пре свега, на вери и језику. У различитим епохама истицано је једно од та два мерила. Слично руском, грчком или јерменском моделу, почевши од доба Светог Саве, традицијска српска припадност настала је у цркви, која је, у исто време, била и универзална и помесна, национална. У српским средњовековним државама језичке везе ипак нису биле безначајне, судећи по одсуству сукоба између њихових православних и римокатоличких поданика. Турска најезда, исламизација, контрареформација, унијаћење и верских ратови нагласили су пресудну важност религијске припадности. Од Доситејевог доба идентитет Срба све је више засниван на српском језику, којим су говорили православци, римокатолици и муслимани на широком простору од Дунава до Јадрана. На традицијама просветитељског секуларизма и језичког национализма заснивала се и југословенска идеја.

Од уништења Југославије и пропасти југословенске идеје уочљиво је, међутим, идентитетско лутање Срба између српства и југословенства, православља и секуларизма, српског и «БХС» језика, ћирилице и латинице, слободе и диктатуре. Млади људи са литија у Црној Гори као да нам јављају да је пут коначно пронађен и јасно означен.

У литијама корача и много оних који нису нужно православни Срби. Истински муслимани осећају светињу. Овде је, међутим, реч и о грађанском супротстављању безакоњу и изазивању унутрашњих подела, о одбрани основних људских права на слободно исповедање вере и имовину. Коначно, хришћански смисао литија даје им много шири значај.

Занима вас будућност? Идите у Црну Гору и покушајте да пребројите младе у литијама. Свиће зора, што би рекли момци из Београдског синдиката.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 24. 2. 2020)

1 коментар

  1. Filip каже:

    СПЦ је пред великим искушењима које треба да преброди. Оснивање ЦПЦ је само дио сценарија који је скован на Западу, који је ових дана врло јаван на тлу УСА, гдје су већ неке Владике благонаклоне у настојањима оснивања АПЦ. Надати се јединству.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.