Миломир Степић: Конвертитски синдром

© FOTO TANJUG/ MILOŠ MILIVOJEVIĆ

Балкан, то „буре барута“, не смирује се. Нарочито његов (пост)југословенски фрагмент који не престаје да посрће под теретом раније и новије прошлости. Упокојење, а потом комеморација и сахрана генерала Ратка Младића поново су покренули талас антисрпске кампање, која, у ствари, никада није ни престајала.

Прилику су једва дочекали званичници ЕУ шаљући претње Србији да ће је све то удаљити од чланства.

При томе су у „плашењу мечке решетом“ предњачили функционери делегирани из Словеније и Хрватске – некадашњих чланица југословенске федерације. А највише су, наравно, застранили несрпски елементи из састава некадашње СФРЈ – хрватски, муслимански/бошњачки, албански, монтенегрински.

Тачније: некадашњи православни Срби који су стицајем даљих и ближих историјских догађања подлегли верском и националном конвертитству, односно етно-инжењерингу.

„Заробио себе у туђина“
                             Његош

Етно-инжењеринг је специфичан облик готово тренутне, често октроисане етногенезе и управљаног развоја вештачки установљене нације. Обично започиње неком идеолошком, политичком, окупационом, административном и другом интервенцијом, одлуком или налогом. Њоме се од једног историјски утемељеног етничког корпуса део „ампутира“ и проглашава новом нацијом или се, пак, делу или читавом етничком колективитету мења неко суштинско својство – верски се преобраћа, добија ново име и сл.

Тако се не природним, дуготрајним, логичним током, већ за кратко време, отвореном или прикривеном принудом, једном врстом „декрет-етногенезе“ производи нова, „синтетичка“, „инстант-нација“ (М. Екмечић). Њено стварање врши се на основу селективне употребе неколико различитих псеудо-принципа: регионалногеографског (хоронимског), историјског, идеолошко-политичког, верског, културног, језичко-дијалекатског…

Следствено, „инстант нација“ добија и „припадајући простор“, било да је у прво време аморфан, тј. административно-политички неомеђен, било да је претходно или накнадно конституисан у политичко-територијалну јединицу различитог статуса. Тако овај етно-дивергентни (центрифугални) продукт добија геополитичку „специфичну тежину“ (употребљивост).

Етно-конвертитству посебно је био изложен „Руски свет“, а на Балкану оно је било карактеристично за „другу“ Југославију у склопу титоизма као специфичног, екстремно антисрпског мутанта комунизма, односно систематског популационо-просторног редуковања српског чиниоца. Последице су остале до данас и у различитим облицима се манифестују често на све екстремније начине.

Кратак осврт на конвертитски „механизам“

У конвертитском поступку („механизму“) на српском примеру могу се идентификовати по три двосмерне фазе:

– У једном смеру, почетна фаза наступа верским ренегатством православних Срба и њиховим конфесионалним конвертитством – унијаћењем и покатоличавањем, исламизацијом, чак на неки начин и атеизацијом – често уз задржавање српске националне припадности. У следећој фази одвија се етничка флотантност и национално преобраћање (преливање) у другу, несрпску, обично суседну нацију – мађаризација, кроатизација, бугаризација, арнауташење/албанизација…).

Окончава се трећом фазом у којој може, али не мора, да се успостави посебна политичко-територијална јединица мање-више у етничким границама новоуспостављене вештачке нације.

– У обрнутом смеру, конвертитски механизам почиње најпре формирањем политичко-територијалне јединице, и то некада у складу са историјском, али не и етничком основом (Црна Гора), а некада на апсурдним, измишљеним и на фалсификатима заснованим (псеудо)аргументима (Македонија, БиХ).

У другој фази, унутар тих граница, одмах или са извесним закашњењем, следи „декрет-етногенеза“ – проглашавање нове, „накнадне нације“ одвајањем од српског корпуса (Црногорци, Македонци, м/Муслимани).

Њихова „изградња нације“ крунише се трећом фазом у којој се „производи“ расколничка црква, измишљени (политички) језик, пиратеријом преузета историја, трагикомични културни конструкти, разна преименовања…

У неким случајевима конвертитски механизам може бити непотпун, тј. без све три, већ са задржавањем на једној или две фазе. Стога он не исходи потпуно нову нацију, него се задржава на нивоу етно-верске групе, те географске и историјско-архаичне самоидентификације. Штавише, може се задржати рудиментарно појединачно, породично или колективно сећање на национално порекло (у српском случају Горанци, Мијаци, Брсјаци, Торбеши, Шопови… или на примеру других балканских народа Помаци, Власи, Цинцари…).

„Потурица гори од Турчина“

Колективно етно-психолошко својство „инстант нација“ које су обично настале из манипулативних геополитичких разлога одвајањем од српског националног корпуса јесте конвертитски синдром. „Симптоми“ у виду којих се манифестује су многобројни:

– покушај прикривања српског порекла и етничке флотантности екстремном, често шовинистичком мржњом према некадашњим сународницима који су остали верни свом српском националном и православном идентитету, а као „незгодним сведоцима“ њиховог преобраћања (веома изражено код албанизованих, кроатизованих и већине муслиманизованих Срба, а у последње време и код оних монтенегринизованих);

– агресивно истицање „прекида са српским прецима“ и историјског дисконтинуитета како у породичним оквирима, тако и у оквирима шире заједнице, које у неким приликама досеже чак до поистовећивања са поробљивачима и страним виновницима насилног преобраћања;

– потпуно супротан однос и понашање у случајевима реверзибилности, тј. „враћања себи“ и васкрса свести о припадности Српству после периода конверзије, што може бити масовно (у црногорском случају), породично и појединачно (у муслиманском случају) и у виду јавно изражене, масовне србофилије (у македонском случају);

– прикривено очување сећања на српско порекло у најдубљим слојевима личне и фамилијарне интиме, најчешће кроз рудиментарне српске обичаје, предачке славске иконе, гробнице, кућне предмете и усмено наслеђе;

– оштро негирање било какве везе са Српством у спољашњој комуникацији у временима окупације и туђинске власти, штавише колаборационистичко стављање на страну српских непријатеља и сурово обрачунавање са српском православном популацијом, неретко у виду масовних злочина, протеривања и насилног преверавања, да би проласком тешких времена порицали своју улогу и чак се делимично враћали испољавању српског идентитета;

– тежња да се промењеној верској припадности обезбеди нова, сопствена црквена организација махом на политичкој основи, те да се временом проблем раскола и јереси реши канонским озваничењем као прихваћена тековина („реалност“);

– манифестовање радикалног антисрпства у свакој прилици и у сваком домену – економском, дипломатском, културном, научно-просветном, медијском, спортском…, уз масовно фалсификовање чињеница, пропагандно манипулисање, индоктринацију младих генерација помоћу уџбеничке и друге „нове литературе“, те нарочито фаворизовањем на друштвеној лествици оних који су већ успешно преумили;

– доказивање несрпске припадности преузимањем неког регионалногеографског, топографског или конфесионалног појма за национално име, његово конфузно тумачење и поимање, те вишекратно мењање у кратком временском периоду;

– настојање да се одвајањем и узурпацијом дела српских земаља на октроисан начин створи сопствени национални простор и то „цементира“ заокруживањем политичке нације и стварањем државе, штавише и великодржавног пројекта;

– систематско уклањање са те територије доказа српског идентитета простора променама топонима и назива улица, затирањем гробаља и забраном коришћења ћирилице на споменицима, укидањем изворне намене, рушењем или пиратеријом српског градитељског  наслеђа (нарочито старих споменика и православних цркава);

– обавезна пројектована виктимизација, односно стварање страдалничког оснивачког националног мита заснованог на наводној српској агресији, окупацији, анексији, геноциду, наметању српске историје, језика, обичаја, православне вере и црквене организације.

– генерисање и неговање у службеним и јавним наративима жестоке антисрпске мржње и деловања против српских интереса у свакој прилици како би се спрам Срба који су остали да припадају изворном етничком идентитету створио што дубљи, непремостив јаз, те онемогућило конвертованом становништву да се евентуално делимично или потпуно врати предачким коренима.

Трагика „бивших Срба“

Не заостајући за уобичајеним реаговањем аутошовинистичких кругова у Србији и за пословичном антисрпском хистеријом у Хрватској, данас се у томе посебно истиче муслимански/бошњачки популациони чинилац у Федерацији БиХ, укључујући и „политичко Сарајево“ које то пропагандно артикулише.

Разлоге није тешко уочити: стварање слике о православним Србима као трајном „реметилачком фактору“ и непријатељу који угрожава како „међународно признату државу Босну и Херцеговину“, него и „бошњачки (босански) национални идентитет“.

У ствари, прави циљ никад није долазио у питање – амбиција да се у границама авнојске БиХ формира унитарна држава са муслиманском/бошњачком хегемонијом. То значи укидање Републике Српске и територијално преуређење БиХ у виду административне поделе на 4-10 привидно мултиетничких области, те свођење српског народа на трећеразредан статус подређене и развлашћене раје. Све до нестанка Срба брзим или, пак, сукцесивним, перфидним етничким чишћењем.

Зависно од прилика, разним методама – од ратног „другог полувремена“ и тенденциозних „пресуда Уставног суда БиХ“, до тужби за политичке лидере и више десетина хиљада других особа за „негирање геноцида“ и „величање правомоћно осуђеног ратног злочинаца“.

Поступак је смислио и истрајно спроводи званични Загреб, а до детаља разрађују и примењују Сарајево и Приштина, а не заостаје ни Подгорица.

Трагика „инстант-нација“ уопште је разумљива и за жаљење. То се посебно односи на муслиманску конвертитску трагику, коју је савршено је разумео и сажео Меша Селимовић:

„Најзамршенији људи на свијету. Ни са ким историја није направила такву шалу као са нама. До јуче смо били оно што данас хоћемо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.“

rt.rs / Миломир Степић