Постројавање српске војске пред Милошем – Дарко Младић и слобода да памтимо
Када је у почецима српског ослобађања, тачније 1805, султан Селим III својим ферманом наредио да се Срби из Сарајева и околине више не вјешају и не набијају на колац у порти и на капији Старе цркве у Сарајеву, то није била посљедица тога што је шеријатско правосуђе Османског царства Србима хришћанима обезбиједило законску заштиту већ директна посљедица Првог српског устанка из 1804. године.
Педесетак година касније, 1858. године, током Посавско-требавске буне, више од 600 српских устаника и хероја положило је живот током борби у Обудовцу против бројно и оружано надмоћнијег турског окупатора. Турски агресор, поред тога што је спалио цркву, школу, домаћинства и протјерао народ, није дозволио да се тијела хришћанских мученика за слободу своје земље и народа сахране. Њихове мученичке кости остале су дијелом расуте по ужем и ширем центру овог мјеста и до данас се откривају и проналазе.
Како тада, тако и данас, непријатељи, окупатори и њихове слуге из нашег рода покушавају без скрупула да нам забране чак и да сахранимо своје ближње који су дали живот за свој народ и слободу, а нарочито да посвједочимо да су нас бранили и одбранили.
Ко не именује своју истину, осуђен је да живи у туђинском и непријатељском тумачењу реалности. Слобода у историји није дар. Она је резултат личног и националног подвига и одговорности. Слобода једног народа проистиче из његове способности да именује оно што му се десило, да институционално памти оно што је преживио и да то преточи у националне политике.
Наше вјековно искуство ропства под политичким исламом и шеријатским законом, као и деценијско страдање под радикално љевичарским, то јест комунистичким, а потом и глобалистичким терором и те како захтијева личну и институционалну неопходност памћења – да ова искуства освијестимо и именујемо како бисмо живјели у слободи, а не у рајетинском, кметском или неком новом, савременом облику ропства.
Памтимо да смо прије почетка Одбрамбено-отаџбинског рата системски криминализовани и дехуманизовани у кључним медијима политичког запада и исламског свијета. Затим, издијељени на више државица, па нам отимана конститутивност, па смо доведени у положај грађана изван закона, проглашавани колективно непријатељима државе, терористима и агресорима на својим огњиштима и у мјестима у којима смо вијековима живјели. Потом, логично, протјеривани и убијани, уништавани, а затим су нас те исте непријатељске структуре у иностранству и окружењу окривљивале и за наше страдање и уништење.
Инструментализација правосуђа је кроз ад хок трибунал у Хагу доживјела до тада невиђене облике и ефекте. Међутим, изгледа да је за душмане највећи злочин управо то када Срби себи дозволе слободу да своје историјско искуство јасно искажу и именују у јавности, мимо тумачења историје и садашњости која им намећу директни непријатељи.
Памтимо да у „Исламској декларацијиˮ Алије Изетбеговића, пар екселанс панисламистичком манифесту у потпуној или значајној сагласности са Ел Баном, Саитом Кутбом и Маудидијем између осталог, јасно стоји да средства масовног утицаја треба да буду у рукама лица са неспорним исламским (читај панисламистичким) ауторитетом, јер шта се може очекивати ако из џамије и телевизијског торња долазе супротне поруке?! Ако је, како стоји у Алијиној „Исламској декларацијиˮ остварење исламског поретка неповредив циљ, који не може бити предмет никаквог надгласавања, онда је потпуно јасно зашто у таквој држави и поретку нема консоцијативне демократије и конститутивности за друге или немуслиманске народе. Али то је у Изетбеговићевој „Исламској декларацијиˮ ријешено тако да немуслиманске мањине у исламском поретку уживају заштиту уз услов лојалности.
Памтимо и да је свођење српског конститутивног народа у БиХ на положај лојалне мањине, кроз поништавање његове конститутивности преваром у Скупштини СР БиХ 15. 10. 1991. године и проглашавање српских политичких представника и оних који су их подржавали терористичком структуром, довело до ситуације у којој су Срби фактички постали грађани изван закона. Посљедица тога јесте да је само у муслиманском дијелу Сарајева до сада на основу изјава жртава документовано преко 211 мјеста притварања, затвора и логора за грађане српске националности који су остали у том дијелу града (https://incomfis-sarajevo.org/mapping/). Хиљаде и хиљаде тих несрећника преживјеле су у овим мјестима страве и терора несхватљиве тортуре, понижења, силовања и убиства. Масовни систем уништења под директном контролом панисламистичких структура СДА и њиховог војног крила тзв. АР БиХ никада није био предмет тужилаштва ад хок трибунала у Хагу. Памтимо!
Памтимо и да је Први корпус тзв. АР БиХ у муслиманском дијелу Сарајева бројао између 50 и 80 хиљада припадника, док је Сарајевско-романијски корпус ВРС имао између 12.000 и 16.000 припадника, при чему су му се на другим правцима налазили и 2. и 3. корпус војног крила СДА. Међутим, као и у случају Хамаса и Хезболаха, те 28. дивизије тзв. АР БиХ у средњем Подрињу и оружане формације у Горажду и Бихаћу, њихово присуство скривало се иза цивилног становништва, укључујући и приказивање војних жртава као цивилних.
Памтимо и да је Република Српска већ у јуну 1992. године предала међународни аеродром у Сарајеву, који је пресијецао територију под контролом Првог корпуса војног крила СДА, Уједињеним нацијама. Током трагичног и крвавог грађанског рата само преко тог аеродрома под контролом Уједињених нација допремљено је најмање 160.677 тона хуманитарног терета. Од тога је најмање 144.827 тона отпадало на храну. Најмање 20% ове хуманитарне помоћи завршавало је у снабдијевању Првог корпуса тзв. АР БиХ, а неупоредиво мањи проценат је ишао српском становништву. Муслимански дио подијељеног Сарајева су од 1992. до 1995. године посјећивале бројне међународне делегације високог нивоа и све су стизале преко Сарајевског аеродрома. Међу њима су били: 11 предсједника држава, 8 предсједника влада, 31 министар, 29 амбасадора, 11 високих представника Уједињених нација, укључујући генералног секретара УН.
Памтимо да стотине ових међународних дипломата, хуманитараца и новинара нису видјеле у подијељеном, муслиманском дијелу Сарајева десетине хиљада војника војног крила СДА нити стотине затвора и логора за Србе. Видјели су само СРК ВРС, који је држао у блокади петоструко бројнију непријатељску војску, а приказивали то као терорисање муслиманских цивила од стране српске војске и њеног руководства, које су управо СДА и тзв. АР БиХ држали блокиране у дијелу Сарајева под својом контролом. Данас више нема ни 10% предратних Срба у муслиманском дијелу Сарајева. Но, ти Срби данас су „агресори и фашистиˮ, а њихово политичко и војно руководство „касапини, чудовишта, ратни злочинци и геноцидашиˮ.
Ми смо свјесни правне чињенице постојања пресуда ад хок трибунала у Хагу, који у својим пресудама на одређен начин негира Геноцид над Србима у НДХ, а о осталим чињеницама да и не говоримо. Истовремено, не негирамо злочине које су починили припадници са српске стране, укључујући и оне над припадницима активног и резервног састава 28. дивизије тзв. АР БиХ, но инсистирамо на томе да именујемо ствари сходно нашем искуству и научно утврђеним чињеницама. Памтимо да само у тоталитарним друштвима судске пресуде пишу историју и да је све што не може бити предмет научно-стручног истраживања углавном пропаганда, а не историјска истина.
Наше историјско искуство и научно утврђене чињенице показују да панисламистичке, ултраљевичарске и ултралибералне идеологије имају подударности у обрасцима отимања власти и уништавања демократског плурализма. Ово се огледа, између осталог, и у сљедећем обрасцу: покрет посједује вишу истину, његова авангарда једина тумачи истину, противљење тој авангарди постаје противљење Богу или прогресу, противнику те авангарде се уништава морални легитимитет, а репресија и терор се представљају као одбрана заједнице и будућег праведног панисламистичког или ултраљевичарског поретка.
Стога не чуди деценијско партнерство панисламистичких и ултраљевичарских идеологија и структура. Ми који памтимо Тита и Јасера Арафата можда боље разумијемо зашто и како и данас, како их неки зову, Титови идеолошки насљедници и панисламистичке структуре тако добро сарађују у главном граду покојне Југославије. Међутим, занимљиво да у овом партнерству нема мјеста за припаднике традиционалне муслиманске заједнице. То су осјетили традиционални муслимани, укључујући и сљедбенике Фикрета Абдића у АП Западна Босна, који нису прихватали панисламизам СДА и Алије Изетбеговића. Тада је ИЗ РБиХ 1993. издала фетву којом су они проглашени невјерницима, уз забрану џеназе, пошто се, како је констатовано у фетви, борбом против војног крила СДА тј. АР БиХ боре против ислама! Та фетва, укинута тек 2013. године, страшна је опомена и порука свим муслиманима у БиХ и региону који можда желе да буду Срби, Црногорци, Македонци, а не Бошњаци.
Памтимо да је сахрана генерала војног крила СДА Расима Делића, осуђеног због злочина муџахедина, којима је био командант, над хришћанима Србима, организована уз највише државне почасти. У априлу те 2010. године у Дому Оружаних снага БиХ одржана је комеморација и одата посљедња почаст, а том приликом отворена је и књига жалости. Делић је сахрањен на централном војном/шехидском мезарју Ковачи уз Алију Изетбеговића и Мушана Топаловића Цацу, те је испраћен уз највише војне почасти. Џеназу је предводио реис Мустафа Церић, а присуствовао је и тадашњи предсједавајући Предсједништвом БиХ Харис Силајџић. Од тада се редовно одржавају годишњице његове смрти на високом државном нивоу.
Памтимо да никада није било никакве реакције ОЕБС-а, Европске уније или Савјета Европе!
Памтимо да је све ово било прихватљиво одређеним медијима у Србији, који су, међутим, одмах покренули систематску кампању криминализације господина Дарка Младића, сина генерала Ратка Младића. Разлог је сасвим очигледан. Туђински интерес осјећа да ипак нисмо поражени већ да смо, гле чуда, побиједили. Шта је то узнемирило оне који сматрају да Срби морају промијенити свијест или нестати? Прво, то је метаисторијски призор у којем, у рано јутро пред црквом Светог Луке, и са десетинама хиљада Срба генерал Младић постројава пред Милошем своје војнике и ратнике, див-јунаке са којима је спасио српски народ од новог геноцида и стварања исламистичке државе. Други, ништа мање потресан, али и величанствен призор јесте обраћање господина Дарка Младића оцу и команданту приликом самог чина сахране. Трећи призор чини српски народ који је, као захвални свједок невјероватног подвига Војске Републике Српске, на челу са генералом Младићем, у очувању прије рата основане Републике Српске у готово немогућим условима посвједочио и аминовао оно што је син саопштио своме оцу и команданту.
Из перспективе удружених туђинских интереса, српске хероје који су били постројени испред цркве Светог Луке и широм Републике Српске и српских земаља тешко је ућуткати, али зато је лакше и суштински важно криминализовати и дехуманизовати Дарка Младића као онога који се усудио да памти, именује и јавно констатује шта нам се заиста десило, те да своме оцу врати људско лице, које му је годинама одузимано. Пошто непријатељи не смију дозволити да било ко стварност види другачије од наметнуте слике и тумачења, логично је да Дарко Младић и породица постају озбиљна опасност за њихове планове и циљеве. Као и увијек до сада, најсигурније и најефикасније је од њега медијски створити криминалца и тако обесветити све што он представља. Није прошло ни пет дана од сахране, а већ је из ултралијевих кругова кренула лавина зла на њега и његову породицу, што су и панисламистичке структуре злурадо дочекале и претвориле у нови лов на вјештице. Један од главних метода ових структура је и одузимање економске основе постојања како појединцу тако и Републици Српској и српском народу.
Дарка Младића познајем лично више од 15 година и довољно смо блиски да бар дјелимично знам кроз какве невоље, неправде и тортуре су он и његова породица пролазили и у самој Србији, тако да не сумњам да ће и ово преживјети. Међутим, није овдје ријеч само о Дарку Младићу и његовој породици. Овдје се ради о Србима и нашој слободи да памтимо и ствари назовемо правим именом, те да бар једним дијелом сачувамо лични и народни образ тако што ћемо иступити и бранити не само Дарка Младића већ слободу своје дјеце да смију и могу именовати ствари онаквима какве јесу и сходно томе водити националне политике.
Лично знам колико је Дарко Младић све ове године и деценије пазио да ни на који начин не окрњи углед породице, Републике Српске и њене војске, него је, управо супротно, настојао да гдје год може помогне општем добру. Знам да сам само један од многих свједока ових чињеница.
Многи у народу сматрају да је ово изузетно важна прилика да сачувамо достојанство које је пројављено пред црквом Светог Луке и током обраћања Дарка Младића на сахрани и да га чувамо као најсветију чињеницу у историјском ходу нашег народа.
Памтимо! Онај ко не именује своју истину осуђен је да живи у туђинском и непријатељском тумачењу историјске и политичке стварности. Слобода у историји није дар. Она је резултат личног и националног подвига и одговорности. Слобода једног народа проистиче из његове способности да именује оно што му се десило, да институционално памти оно што је преживио и да то преточи у националне политике.
