Миломир Степић: Геополитичка перспектива реконфигурације постјугословенског простора (2)

ИСКРА на Фејсбуку

фотографија: Wikimedia/The Cartographic Section of the United Nations (CSUN)/Vladimir Bessarabov

Будући да је Запад захватила вишедимензионална криза, промена геополитичких односа на Балкану није више питање да ли предстоји, већ када и на који начин ће се остварити

Први део текста можете прочитати овде.

Конкретизација нове политичко-територијалне „архитектуре“

Реструктурисање постјугословенског дела Балкана требало би да резултира не само логичнијим и трајнијим границама (карта 3), него географски складнијом и геополитички адекватнијом организацијом простора (карта 4). Из тога би проистекли рационалнији, прикладнији и стабилнији регионални односи, проистекли из мултиполаризације света, водеће улоге Евроазије и еманципације Европе.

Словенија

Словенија би имала улогу геополитичког посредника за германски приступ Јадрану и индиректно Средоземљу, а о(п)стала би у готово непромењенoj површини и морфографским обрисима, раније већ усклађеним са њеном националном хомогеношћу и природним склопом. Сходно томе, а и због релативно мале популационо-територијалне величине и оптималне комуникацијско-економске интегрисаности, нема потребе за њеном федерализацијом. Такође, излишно би било и евентуално формирање етно-територијалних аутономних јединица, будући да у међувремену имиграцијом незнатно промењена етничка структура није резултирала концентрацијом, већ дисперзним распоредом становништва које је махом пореклом из осталог постјугословенског простора (углавном српско и муслиманско из БиХ и арбанашко из косовско-метохијског дела Србије). Њене историјско-географске покрајине – Приморско, Горењско, Нотрањско, Горишко, Долењско, Штајерско, Савињско, Корошко и Помурје – добро су уклопљене у државну целину и мање-више уравнотежено развијене, те не испољавају центрифугалне амбиције, али могу у одређеним околностима да покажу вољу за неким посебним овлашћењима, али и да постану предмет аустријских и италијанских аспирација.

До кванитативно незнатне, али квалитативно значајне корекције тзв. АВНОЈ-ске границе могло би доћи ради превазилажења хрватско-словеначког спора у Пиранском заливу (Савудријској вали), који има шире импликације: на блокаду приступа Словеније отвореном мору, експлоатацију ексклузивне економске зоне, пловидбу војних бродова и ваздухоплова, приступ луци Копар (која је у конкурентском односу са Ријеком!), полагање каблова, рибарење итд. Како би се тај проблем решио на рационалан, па и „праведан“ начин, граничну линију узводно од ушћа Драгоње (тј. Нове Драгоње или канала Св. Одорика) требало би померити у корист Словеније како би на обалу изашла код рта Салворе. На тај начин би не само читав залив и припадајући делић екслузивне економске зоне припали Словенији, већ би јој био омогућен и слободан приступ међународним водама.

Као компензација, Словенија би у хрватску корист могла да се одрекне свог дела територије узводније, тамо где граница код националног парка прелази на леву страну Драгоње (Брич), и/или у појасу високог степена развијености границе у Жумберку, односно у Помурју и Прекомурју.

Далмација

Далмација би била сасвим нова, мала држава – латинско геополитичко и геокултурно „сидро“ на Балкану, са потенцијалом трансјадранског посредника за ширење утицаја дубље у његову унутрашњост. Формирала би се на псеудоантичким историјским темељима и маритимном, таласократком идентитету. Њен етнички састав је сада компактан хрватски, са изразитим римокатоличким обележјима и снажном антисрпском оријентацијом (нарочито у залеђу услед конвертитског синдрома „бивших Срба“), али са изградњом државности могуће је да се трансформише у далматински у смислу државне нације.

Представљала би рудиментарни остатак „доње вилице великохрватске геополитичке чељусти“ (опширније Степић 2001, 338-343), скршене ради онемогућавања њене  експанзивне и за западне српске земље и народ доказано деструктивне улоге. Простирала би се у данашњој средњој Далмацији и западној Херцеговини, излазећи на јадранску обалу од ушћа Крке код Шибеника закључно са полуострвом Пељешац, подразумевајући припадајућу акваторију и острва Зларин, Шолту, Брач, Хвар, Корчулу, Вис, Ластово, Мљет… Главни и највећи град био би Сплит, улогу важног урбаног центра задржао би Шибеник, мада би стагнирао због пограничног положаја и смањене гравитационе зоне, док би Западни Мостар имао значајну улогу првенствено за западнохерцеговачку област државе. Места на острвима и дуж обале наставила би да се оријентишу на туризам и пратеће услуге, док би она у унутрашњости у великој мери остала зависна од финансијских и политичких уплива емиграције.

Најважнија саобраћајница била би постојећа Аутоцеста А1, тј. деоница недовршеног Јадранско-јонског ауто-пута, паралелна са јадранском обалом, али прилично удаљена од ње, те будући Коридор 5ц долином Неретве, са исходиштем у луци Плоче. Стара Јадранска магистрала и даље би функционисала махом у међумесном и туристичком саобраћају дуж приобаља, а за везу са унутрашњошћу значајан би требало да буде планирани ауто-пут Сплит – Купрес – (Бањалука – Градишка).

Карта 3: Редефинисане границе постјугословенског простора на етничкој карти СФРЈ (по насељима) (Обрада аутора. Kартографска основа: Đurić i dr. 1993)

Граница нове државе Далмације била би трасирана потопљеним доњим током Крке, тј. морским каналом Св. Анте (уз слободну пловидбу и приступ шибенској луци), потом би као сувоземна скретала на смер исток-североисток и углавном пратила некадашњу југоисточну границу Републике Српске Крајине, пресецајући планине Мосеч и Свилају, те вештачко језеро Перуча и успињући се на Троглав, највиши врх Динаре (1.913 мнв). Са Динаре би се спуштала и попреко пролазила кроз Ливањско поље дуж српско-хрватске етничке границе, да би даље гребеном Старетине заобилазила југоисточни део Гламочког поља, пела се на планину Цинцар, пресецала Купрешко поље тако да град Купрес припадне држави Далмацији и затим мењала смер у југоисточни. Даље би пратила развође између Црноморског и Јадранског слива, прелазећи преко превоја Велика (Купрешка) врата, укрштајући се са друмским правцем Бугојно-Купрес и пењући се на планину Радушу.

Заобилазећи Прозор са североисточне стране, пресецајући реку Раму и низ североисточне падине Чврснице, спуштала би се на Неретву низводно од моста код Доње Јабланице и ушћа леве притоке Раванчице. Граница би се, затим, протезала Неретвом, делећи Мостар на западни са хрватским (можда будућим далматинским?) и источни са муслиманским/бошњачким становништвом. Речног тока би се држала све до тачке где га пресеца садашња граница Хрватске и БиХ код Габеле, узводно од Метковића. Од тог места би скретала на југоисток поклапајући се са актуелном границом Хрватске и БиХ, пресецала „врат“ неумског panhandle-а, излазила на морску обалу код места Доли и морем настављала између острва Олипа и Јакљан. Тако би Далмацији остао Пељешац (укључујући његову стонску везу са копном), читав Малостонски канал/залив, доњи ток и ушће Неретве, те залив Неум-Клек, што би актуелни спор учинило беспредметним.

Хрватска Федерација

Хрватска Федерација би, такође, заједно са Словенијом, представљала посредника за приступ германске сфере Јадрану и заокруживање хегемоније Немачке у средњој Европи. Била би територијално знатно смањена у односу на садашњу Хрватску у наслеђеним тзв. АВНОЈ-ским границама, којима је обухватила компактне српске области и „титоистичком лимологијом“ de facto награђена за учињени усташки геноцид. То је, потом, и бадинтеровски потврђено независношћу у истим границама у име намењене улоге атлантистичког геополитичког експонента.

Стога би њена вештачки, у виду кљешта, састављена морфографија – захваљујући којој обухвата знатне српске области, из које у великој мери проистиче концепт наводно логичне, вишедимензионално оправдане „геополитичке слагалице“ потковичасте Хрватске и троугласте БиХ (Klemenčić 1993/1994, 55-60), те на основу које је као самонаметнута датост изведена антисрпска великодржавна идеја о „граници на Дрини“ – нужно требало да буде промењена. То би се првенствено односило на фрагментирање њене  јадранске „фасаде“ и лишавање већег дела огромне копнене дужине обале од 1.777 км (уз додатних 4.058 км острвских) (www.enciklopedija.hr) која јој је великодушно додељена после Другог светског рата и захваљујући којима је баражиран приступ мору оближњег, махом српског и веома пространог hinterland-а. То не значи да би она остала без излаза на море, већ би се он свео на сразмеран појас. Тако би њена државна територија добила много мање неправилну форму тупоуглог изгледа са теменом у Загребу, а већом дужином крака исток-запад (панонског) од оног североисток-југозапад (покупско-кварнерског).

Таква, иако на оптималне просторне габарите сведена и одстрањивањем претеће геополитичке „каписле“ деактивирана Хрватска Федерација, и даље би могла да се позива на идентитет самопрокламованог „предзиђа кршћанства“ (“antemurale christianitatis”) и „бедема Запада према барбарском Истоку“, укључујући истрајне ревандикацијске намере и неговање сентимента према непрежаљеној НДХ-овској или АВНОЈ-ској величини. И у новим границама, она би остала географски разноврсна, али етнички компактнија и политички-територијално сложена (савезна) држава, са добрим економским предиспозицијама и респектабилним посредничким и чворним положајем.

Једним већим делом простирала би се у Панонској и Перипанонској области на северу, махом природно омеђена Сутлом, Муром, Дравом, Дунавом и Савом, од раније регулисаних граница у потпуности са Мађарском и готово са Словенијом. Дугачким сектором излазила би на десну обалу Дунава – најважније трансевропске пловне трансверзале (Коридор 7), геостратегијске осе и интеграционе „кичме“. На југозападу би имала територијално сужење осетљиво на пресецање, на најужем месту дуж замишљене ваздушне линије Ладешићи („лакат“ Купе на словеначко-хрватској граници) – Дуга Реса – Церовац Вукманићки (код Тушиловића) широко око 17 км.

Тим територијалним „вратом“ су трасирани ауто-пут А1, железничка пруга Будимпешта – Загреб – Ријека паневропског Коридора 5б и важан геостратегијски правац, а даље се надовезује и друга, мања, планинско-приморска област. Њу би чинили Горски Котар и Лика, чијим посредством би имала широк приступ Јадранском басену. Излаз на море релативно дугачком и разуђеном обалом од рта Салворе на северозападу Истре до Барић Драге на југоистоку морског Велебитског канала имао би круцијалан значај за геоекономски и геполитички положај земље.

Карта 4: Редефинисане границе постјугословенског простора на општој географској карти СФРЈ (Обрада аутора. Kартографска основа: Прегледно топографска карта СФРЈ 1:1000000)

Хрватска Федерација би се састојала од три историјски и физичко-географски јасно индивидуалисане провинције – (1) Истре и Кварнера, (2) Хрватске (праве) и (3) Славоније.

(1) Истра и Кварнер би била провинција амфитеатралног облика, захваљујући коме би обухватала највећи јадрански залив. Чинили би је планинско залеђе, са масивом Велике Капеле, Горским Котаром, северозападном половином Лике, неколицином високих крашких поља и већим делом венца Велебита, те готово читаво полуострво Истра и Кварнерски залив са острвима Крком, Цресом, Лошињом, Рабом, већим делом Пага… Веома разуђена обала је идеално предиспонирана за туризам (Опатија, Пореч, Ровињ, Умаг, острва), нафтно-гасне терминале (Омишаљ на Крку), рафинерије (Бакарски залив), војне (Пула) и путничко-теретне луке (Ријека). Већинско становништво у провинцији је хрватско, али постоји снажно изражен регионални идентитет, па чак и већ испољене тежње за аутономијом истарског становништва (Истријани). Има и неколико ретко насељених, али пространих планинских српских крајева са духовним средиштем у манастиру Гомирје. На апроксимативној средокраћи између Врбовског и саобраћајног чворишта Босиљево налазила би се административна граница са федералном јединицом Хрватском.

(2) Хрватска (права) представљала би геополитичко језгро (централну територију) Хрватске Федерације и обухватала би већи број мањих области, махом долинско-равничарских и брдско-нископланинских – Загорје, средњу Подравину, Међимурје, Лоњско-мославачки крај, Туропоље, Жумберак, средње и доње Покупље, загребачку агломерацију… Изразито је етнички хомогена и чини савремено хрватско национално, културно-историјско и економско средиште, са Загребом као највећим и главним градом читаве државе. Остали већи урбани и мултифункционални центри су Вараждин, Бјеловар и Сисак. Читава провинција има резерви нафте, развијену пољопривреду и добар положај на југозападном ободу Панонског басена и у контакту са Динарском облашћу, те игра посредничку улогу између централне Европе и Јадранског мора. Саобраћајно је веома добро повезана ауто-путевима и железницом са свим осталим областима земље, те са Словенијом и Мађарском. На истоку границу са федералном јединицом Славонијом чинила би незнатно промењена граница географске области Славоније (у ширем смислу) и почињала би на Драви и мађарској граници код Староградачког Марофа, потом управно пресецала Подравину и Билогору, те се кроз равницу, пратећи атарске међе без уочљивијих оријентира, спушта на Саву код Новске.

(3) Славонија би се, осим на историјско-географску област Славонију, простирала још на Барању и Западни Срем. У западном делу је брдско-планинска, котлинска и шумовита, а у осталим крајевима валовито-равничарска, са маркантним речним долинама Дунава, Саве и Драве дуж којих су трасиране најважније саобраћајнице. С обзиром на природне предиспозиције, махом се одликује аграрном производњом и прерадом, али има и неколико значајних градских насеља – Осијек, Вуковар, Винковци, Славонски Брод. У националној структури доминирају Хрвати, док су у знатној мери у појединачним и групама насеља широм те федералне јединице и сада заступљени Срби, упркос дугом, систематском расрбљавању, геноцидном страдању у време НДХ и прогону 1991-1995. године.

Будући да је њихова просторна концентрација наглашена у Подунављу (ПО) и Западној Славонији (ЗС), због чега се она некада називала Мала Рашка (Мала Влашка), те две области добиле би статус аутономних округа (жупанија). Налазе се у саставу Хрватске Федерације ради очувања њене територијалне компактности, функцијско-комуникацијске повезаности и тзв. природних граница на Дунаву, односно на Сави, иако постоји њихов етно-просторни додир са српским крајевима са друге стране тих река – Бачком и Бањалучком Крајином. Границе Подунавља, уз незнатне изузетке, одговарале би границама источног дела бивше Републике Српске Крајине, док би границе Западне Славоније углавном следиле српско-хрватски етнички контакт, тј. обухватале би знатно већу територију од некадашњег крајишког фрагмента (простирао се од Саве до Пакраца), па и од зоне која је 1992-1995. године стављена под заштиту снага УН (сектор Запад УНПА[1]).

Српска Федерација

Српска Федерација била би највећа држава у политички-територијално редизајнираном постјугословенском простору, будући да и данас важи чињеница како од Срба „од Беча до Цариграда нема већег народа“ (Цвијић 1987, 66). Она не би постала нити нека неојугословенска хибридна творевина, нити пропагандно анатемисана „Велика Србија“, већ адекватна национална  српска  држава. Проистекла би из правог просторног размештаја српског народа и његових етничких „рукаваца“, супротно од антисрпски успостављених „државица-титоида“ и њихових октроисаних граница. Тако би, барем делимично, надокнадила вишедеценијске последице „обуздавања“ српског чиниоца – од сваковрсних уступака на сопствену штету, наметнуте фрагментације националног простора и ампутације великих етно-просторних делова, до вишекратних масовних прогона, ликвидација геноцидних размера, систематског расрбљивања и геополитичко-цивилизацијске ненаклоњености Запада.

То не значи да ће нове територијалне размере и границе стећи на рачун суседа Хрвата, него ће сажимање АВНОЈ-ске Хрватске и формирање засебне државе Далмације бити резултат објективнијег приступа у изградњи држава. Штавише, чињеница је да би веће српске области остале у саставу Хрватске Федерације него што би се хрватске области нашле у Српској Федерацији. Као што ће посредством аутономног округа са хрватским становништвом Српска Федерација у једном сектору изаћи на Јадран, тако ће Хрватска Федерација захваљујући једном српском аутономном округу (жупанији) обезбедити компактност и саобраћајну повезаност државне територије, а захваљујући другом приступ Дунаву.

У геополитичком смислу, Српска Федерација би представљала балканског експонента и симбол постамеричког поретка у коме ће доминирати евроазијске силе, те кључни чинилац праве, а не лажне стабилизације Балкана. Такође, њена улога биће да задржава немачке експанзионистичке амбиције даље према југоистоку, продор неоосманизма посредством балканских „пега“ исламизованог становништва и прозелитске римокатоличке „пипке“ са апенинске стране Јадрана. Истовремено, трпеће сталне притиске и претње са тих страна, којима ће, хтела не хтела, имати задатак и капацитет да се супротстави само у новом глобалном и евроазијском геополитичком контексту, тј. уз конкретну руско-кинеску подршку.

Дакле, не само настанак, већ одрживост и  функционалност Српске Федерације, као сложене, савезне државе, у великој мери ће зависити од међународних околности, што на Балкану није ништа ново. Њена евентуална трансформација, на једну страну, у асиметричну федерацију, или на другу страну, у чвршће интегрисану регионалну, па и унитарну државу – свакако ће бити резултат и унутрашњих политичких, економских, етно-демографских, културних и других односа, а нарочито (не)склада међу федералним јединицама. Сходно томе, изградња интегралне српске државе (state-building) и враћање самој себи југословенством раслабљене српске нације (nation-building) биће мукотрпан, дуготрајан и ометан процес који ће неминовно уследити после њеног формирања.

Српска Федерација била би физичко-географски разноврсна, али складна земља са оптималним склопом низијских, долинских, котлинских и брдско-планинских области. Простирала би се у животно и привредно погодном умереном појасу, са одликама од континенталне (Бачка, Банат, Тимочка Крајина…), до високопланинске (Шара, Дурмитор, Јахорина…) и медитеранске (Дуги оток, Дубровник, Бар…) климе. Имала би природне услове и ресурсе расположиве како за самодовољност (хидро, прехрамбену, енергетску и другу „безбедност“), тако и за значајно место у међународној економији (прехрамбени производи, електрична струја, обојени и ретки метали, туризам…). Њен транзитни и чворни саобраћајни положај надилазио би балканске оквире и био важан у (транс)континенталним, евроазијским размерама, будући да ће партиципирати на значајним друмско-желеничким, пловним, ваздушним и цевоводним трасама – паневропским коридорима 5ц, 7, 8 и 10, Јадранско-јонском ауто-путу, тзв. Коридору 11, гасоводима Турски (Балкански) ток, планираном ТАП и другим.

Српска Федерација контролисаће главне геостратегијске правце који представљају „костур“ интереса великих сила и важности балканског „потконтинента“. Унутар њених граница о(п) стао би „балкански геополитички чвор“ где би се и даље укрштали вектори из свих околних квадраната. Српском територијом протезао би се југозападни крак телуроктаског „трозупца“ – руског „Бехемота“ усмерен на истискивање таласократског америчког „Левијатана“ из Европе, те већ дефинисане „нити“ кинеског продора у Европу заснованих на „свиленој (геополитичкој) концепцији“ (Stepić and Zarić 2016, 452). Изласком на обалу Јадрана, и то у два сектора, постигла би немерљив и вишедимензионалан квалитет – стекла би могућност непосредног саобраћајног и другог повезивања са већим делом света, превазишла хендикеп landlocked-country који данас има само 44 од укупно 193 чланице УН, могла да развија ратну и цивилну морнарицу, ефикасније се брани од политичких, економских и војних блокада, постане привлачнија као партнер за разноврсне интеграције и савезништва. Коначно, поништила би вишевековни геополитички императив великих западних сила и регионалних супарника да српски народ потисну што даље од морске обале те онемогуће маритимност српске државе, а њеним посредством и руски приступ „топлом мору“.

Наслеђене границе Српска Федерација задржала би према Мађарској, Румунији, Бугарској, Грчкој и Албанији. У контексту редефинисаног постјугословенског простора, нове границе добила би са Далмацијом[2] и Хрватском Федерацијом, укључујући и морске границе у складу са правом мора, природно предиспонираним и традиционалним пловидбеним коридорима, те поделом Јадрана на припадајуће екслузивне економске зоне аналогно актуелној подели између Хрватске и Италије. Дунавска тзв. Природна (флувијална) граница са Хрватском Федерацијом дефинисала би се у складу са правилом разграничења на великим, пловним рекама, тј. талвегом (средином пловног пута), а не према дугогодишњим претензијама Хрватске према Србији да граница следи напуштене меандре на левој (бачкој) страни реке.

Између Опатовца и Мохова на десној обали граница би скретала са Дунава на југ, пресецала „врат“ Илочког panhandle-а (површине око 120 км квадратних) тако да он припадне Српској Федерацији (насеља Мохово,  Бапска, Шаренград и Илок), и даље настављала постојећом границом Србије и Хрватске до реке Саве. Та корекција учинила би се не само зато што је Илок у првом међурепубличком разграничењу средином 1945. године заједно са Шидским срезом припао Србији, па потом јој тенденциозно одузет и додељен Хрватској, него из безбедносних (одсецања претећег хрватског „клина“) и саобраћајно-гравитацијских разлога (приступ мосту код Бачке Паланке са сремске стране).

Граница узводно Савом такође би пратила талвег и са минималним изменама наследила би садашњу државну границу Хрватске и БиХ све до села Кошутарице пред Јасеновцем. Комплекс некадашњег усташког концентрационог логора смрти и само насеље граница би заобилазила са северне стране (дуж канала Велики Струг) тако да они остану у саставу Српске Федерације, на њено одговорно старање и неговање културе сећања на српско геноцидно страдање у НДХ. Потом би граница прелазила велики савски меандар низводно од села Вишњице на десној обали и улазила у југоисточни део Суњског поља. Даље би углавном пратила српско-хрватски етно-просторни контакт и границу некадашњег западног дела Републике Српске Крајине: продужила би правцем запад-северозапад на Купу, задржавајући Петрињу на српској страни; од тог града настављала би југоисточним ободом Покупља до Церовца Вукманићког недалеко од Карловца; делимично би узводно пратила Корану и Мрежницу, обилазила Плашки са северозападне стране тако да остане српски, пела се на Малу Капелу и оштро скретала њеним гребеном према југоистоку; спуштала би се у Гацко поље остављајући Оточац Хрватској Федерацији, те опет заузимала југоисточни смер кроз Крбаву.

Скрећући готово под правим углом, попречно би пресецала Личко поље и незнатно на хрватску штету одступала од етничке и некадашње крајишке границе, остављајући Хрватској Федерацији Перушић и Велики Житник, родно село Анта Старчевића, а у Српску Федерацију укључујући Госпић, Смиљан, родно село Николе Тесле, и Јадовно на Велебиту, место великог српског страдања од усташа. Од превоја Башке Оштарије граница би гребеном Велебита била трасирана на југоисток и на јадранску обалу се спуштала код Барић Драге. Прелазила би Велебитски канал и пресецала острво Паг тако да Српској Федерацији припадне његов мањи, југоисточни део, како би пловни пут испод Вирског и Пашког моста омогућио несметан српски пловни приступ кроз Масленичко ждрело у Новиградско и Каринско море (заливе). Морска граница би се повукла између оства Силбе и Олиба, који би припали Хрватској Федерацији, те Премуде и Шкарде, који би припали Српској Федерацији, како би важан међународни пловни пут Задар-Анкона, који пролази између друга два наведена острва, несметано функционисао.

У саставу Српске Федерације налазило би се пет федералних јединица – земаља: (1) Србија, (2) Стара Србија и Македонија, (3) Српска Херцеговина и Црна Гора, (4) Босна и (5) Српска Крајина. Сходно њеној пространости, физичко-географској разноврсности, степену развијености граница, старијем и новијем историјском наслеђу, турбулентним етногенетским и етнопросторним процесима, специфичној политичко-територијалној структури и индукованој функцијско-гравитацијској полицентричности – требало би да буде децентрализована земља, али далеко од критичне тачке партикуларизма и центрифугалности. Београд би несумњиво био њен главни град и седиште савезне владе, али би у средишта федералних јединица и неке друге важне градове могле да се лоцирају остале државне функције, институције и установе (нпр. у Бањалуку председник, у Крагујевац скупштина, у Сарајево уставни суд, у Подгорицу или на Цетиње генералштаб, у Скопље државна телевизија, у Книн полицијска академија, у Пећ патријарх…). Тако би се свака федерална јединица „осећала“ интегралним и одговорним делом државне целине, мада искуство учи да би требало предвидети и немогућност спречавања сецесионистичког сценарија (нпр. Босне), али тако да држава, макар и у „крњем“ облику, ипак о(п)стане окупљена око свог језгра – Србије.

(1) Србија би била најпространија, најмногољуднија и економски најснажнија федерална јединица – стожер федерације. У односу на резидуалну, (пост)југословенску, АВНОЈ-ску Србију, била би увећана прикључењем крајњег североисточног дела данашње Црне Горе, те, у незнатно промењеним границама, и источног „крила“ данашње Републике Српске северно од Трнова и Устиколине код Горажда. Дакле, дуж осе север-југ и даље би се простирала „од Хоргоша до Драгаша“, а дуж осе исток-запад од Старе планине не више само до Дрине, већ до Источног Сарајева. Не би имала нити садашње две, нити било какве аутономне покрајине титоистичког или неког другог типа. То се нарочито односи на територијализацију статуса просторно концентрисаних националних мањина – како мађарске и бугарске, које су у дуготрајном демографском опадању, тако и албанске/арбанашке, захваћене новијим процесом емиграције и пада природног прираштаја – које би се организовале и користиле своја прва максимално у оквиру општинских самоуправа. Србија би имала један аутономни округ – Стару Рашку (СР). Она не би била величине некадашњег Новопазарског Санџака, тј. нити би имала обновљену геополитичку улогу уметнуте „политичке земљозине“ (Цвијић) између Србије и Црне Горе, нити исламске босанско-косовске карике за какву се и данас залажу неке исламистичке верско-политичке струје. Формирала би се само у југоисточном делу Рашке области  и у апроксимативним границама просторног размештаја муслиманског/бошњачког етничког елемента. Сходно томе, тај аутономни округ обухватао би само општину Тутин и делове општина Нови Пазар и Сјеница у данашњој Србији, те општине Рожаје, Петњица и источни део општине Бијело Поље у данашњој Црној Гори.

(2) Стара Србија и Македонија задржала би се у границама некадашње југословенске федералне јединице Македоније, тј. данашње Северне Македоније, са могућношћу асиметричног статуса. Променила би име, будући да њен део северно од линије Охрид – Прилеп – Овче поље историјско-географски јесте јужни део Старе Србије, а само јужно од те линије, у ствари, део је праве Македоније која се у целини простире до обале Егејског мора (Степић, 2014б, 24). Уосталом, још је Цвијић тврдио да „назива Македонским Словенима словенско становништво које живи у пределима јужно од Прилепа па до Солуна и на истоку до Месте“ (Цвијић, 1987, 153). Данашње становништво већином се изјашњава као македонско (уз знатну албанску/арбанашку мањинску заступљеност на западу и северозападу) и представља једну од титоистичких југословенских „додатних нација“ установљених после Другог светског рата. Несумњиве чињенице потврђују да је етно-инжењерингом спроведена и још се спроводи ригидна македонизација домицилне српске популације и верско-историјског наслеђа. Упркос томе, и данас важи Цвијићев закључак како се ради о „аморфној“ и „флотантној словенској маси“ где је у траговима ипак очувано српско наслеђе и у чијој „свести нема никаквих историјских традиција које би их спајале са Бугарском“ (Цвијић 1987, 153, 155). Стога, а с обзиром на константна актуелна оспоравања и посезања из Грчке, Албаније и нарочито Бугарске, реално је очекивати да унутар ове политичко-територијалне јединице, када она буде у саставу Српске Федерације, уследи делимичан или целовит реверзибилан етнички процес.

(3) Српска Херцеговина и Црна Гора састојала би се од данашње Црне Горе у тзв. АВНОЈ-ским границама (изузимајући крајњи североисток који би припао старорашком аутономном округу у саставу Србије), те источнохерцеговачког дела Републике Српске (јужно од Трнова и Устиколине) и Дубровачког приморја. Име ове федералне јединице било би адекватније њеном будућем територијалном опсегу, границама, географским својствима, културно-историјском идентитету и етно-просторним одликама. Слично македонском примеру, име Црна Гора неадекватно је протегнуто на много веће пространство од изворне области на коју се односи, те је обухватило Боку с Приморјем, Брда, део Рашке области и нарочито Старе Херцеговине. Стога би се спајањем источне (српске) Херцеговине и Црне Горе створила кохерентна федерална јединица, са идентитетски и популационо доминантним српским елементом који ће произаћи не само од Срба који нису подлегли конвертитству, већ и од оних који су се изјашњавали као Црногорци, а враћају се у српски национални корпус. У њеном саставу налазиће се један аутономни округ – Дубровник (ДУ). Био би омеђен линијом трасираном од Молуната (дакле, без Превлаке као природног дела Боке которске!), дуж садашње границе Хрватске и БиХ на северозапад, која би се спустила на морску обалу наспрам острва Шипан. Његово становништво пореклом је српско-католичко и сада се изјашњава као хрватско, али има снажан урбано-регионални осећај припадности наслеђен из времена Дубровачке Републике, те је реално очекивати да се временом врати свом ранијем идентитету.

(4) Босна би представљала федералну јединицу у којој демографски, просторно и политички доминира муслимански/бошњачки елемент. Ради се већином о исламизованом српском становништву које је током историје (па и недавне) често мењало етничко име, чак у време позног титоизма добило статус конститутивног народа (Муслимани), нема јасну идентитетску перспективу иако у њој преовладава верски чинилац у виду све темељније исламизације, те се не може предвидети у ком ће смеру инклинирати. То је један од кључних разлога зашто би и ова федерална јединица могла да добије асиметричан статус. Највећим делом обухватала би предео данашње централне Босне, тј. онај део данашње Федерације БиХ који је под муслиманском/бошњачком контролом, упркос њиховим неугаслим амбицијама да владају читавом Босном и Херцеговином иако су пред рат били већина на само 25,8 одсто њене територије (видети табелу 7: Спасовски и др. 1992, 95). Западна и северозападна граница Босне, уз мање корекције, поклапала би се са актуелном међуентитетском границом према Републици Српској, на северу не би обухватала Градачац и околину како би се проширио за Србе егзистенцијално важан, а двострано угрожен, посавски „коридор живота“, док би на североистоку и истоку такође мање-више остала данашња линија разграничења са Републиком Српском, али „испеглана“ припајањем челићког и теочачког „џепа“, те горажданског panhandle-а федералној јединици Србији.

Посредством дугачког и уског територијалног продужетка, у геополитичкој терминологији познатом под општим симболичким називом „ручка тигања“, имала би приступ Јадрану, што би јој, у случају хипотетичког издвајања, дало важан квалитет. Он би се простирао низ леву страну Неретве, између границе Српске Федерације и Далмације, на једној страни, и границе између федералних јединица Босне и Српске Херцеговине и Црне Горе, на другој страни. Протежући се од јужних падина Прења, преко источног Мостара, до Чапљине (Габеле) и Стоца, био би (и данас је) углавном етнички муслимански/бошњачки, а код тих места би одступао од  обале Неретве и у дужини од тридесетак километара усмеравао се ка ували Слано, кроз типичан предео безводног холокраса („љутог краса“), претежно хрватског етничког састава, ретко насељеног и без градских средишта.

(5) Српска Крајина би имала наведено име јер би је углавном чиниле доминантно српске области „две Крајине“: пре хрватско-муслиманске офанзиве августа 1995. године западни, највећи део некадашње Републике Српске Крајине и Бањалучка (Босанска) Крајина као западно „крило“ Републике Српске. Најдужи сектор њене границе био би државна граница Српске Федерације према Далмацији и Хрватској Федерацији. Одатле би требало очекивати сталне претње, претензије и реваншизам на традиционалној антисрпској и антиправославној клерикално-експанзионистичкој и великодржавној „анаконда-геополитичкој“ основи. Остатак границе био би према федералној јединици Босни и уз незнатне корекције одговарао би садашњој међуентитетској граници, те према федералној јединици Србији која би се поклапала са актуелном југоисточном границом Дистрикта Брчко. У њеном саставу нашао би се читав посавски „коридор живота“, али проширен не само за општину Градачац на југу, већ и за хрватске периклаве Оџак и Орашје (садашњи дводелни Посавски кантон Федерације БиХ) како би се успоставила тзв. природна граница на Сави, а његова ширина омогућила релативну безбедност и потпуну комуникацијску проходност.

У саставу Српске Крајине била би два аутономна округа. Крајишко Приморје (КП), иако већински хрватско, резоном „антиетнографске нужности“[3] (Цвијић 1913, 202) омогућавало би Српској Крајини, као hinterland-у величине готово као Белгија, широку, разуђену, вишеструко повољну и немерљиво геополитички важну маритимну партиципацију и оријентацију. У виду уског приобалног појаса (Какма – Биоград шест км), Крајишко Приморје би се протезало од подвелебитске Барић Драге до потопљеног ушћа Крке, те укључивало гравитирајућа острва и акваторију. На копну би било омеђено линијом дуж југоисточног гребена Велебита, која би се потом спуштала и пресецала Каринско ждрело  и даље, спољним ободима атара српских села Ислам Грчки, Смоковић, Земуник Горњи, Какма, Чиста Мала…, настављала према доњем току Крке. Хомоген и густо насељен муслимански/бошњачки аутономни округ Цазинска Крајина (ЦК) имао би просторни опсег адекватан природним, регионално-географским и етничким границама. Оне би се са три стране поклапале са садашњом државном границом Босне и Херцеговине са Хрватском (према Банији, Кордуну и Лици). Са четврте стране била би повучена реком Уном, изузимајући два одступања: код Крупе би прелазила на леву, а код Бихаћа на десну страну (на западни обод платоа Грабеж) и у широком луку обилазила те градове како би се сачувала њихова целовитост и функционалност.

Уместо закључка: Геополитичка утопија или реалност

Геополитички односи и карта Балкана увек су били резултат превасходно интереса и (само)потврђивања моћи доминантних великих сила у конкретном историјском „пресеку“. Домицилни народи – упркос често великим људским жртвама, присилним сеобама, наметнутим идентитетским променама и тежњама њихових елита да остваре „Балкан Балканцима“ – нису о томе пресудно одлучивали, бивајући махом објект, а не субјект геополитичких „игара“. Сходно томе, и готово апсолутна премоћ Запада под америчким вођством крајем 20. и почетком 21. века пројектовала се у виду нове балканизације и диктираних, дуготрајно дестабилизујућих граница, а ради (превентивног) парирања супарницима. Будући да је јачање тих такмаца, најпре оних евроазијских – Кине и Русије – до сада само успорено, али не и спречено, те да је Запад под америчким вођством захватила све очигледнија спирала вишедимензионалне кризе упркос напорима да је одложи и њоме управља, промена геополитичких односа на Балкану није више питање да ли предстоји, већ када и на који начин ће се остваривати. Јер, „ефекат домина“ је посебно изражен у геополитици – смена на глобалном трону неминовно проузрокује смену доминације на  Балкану. А наступајуће силе постамеричког доба, ако имају намеру да управљају светом, мораће, хтеле не хтеле, да доминирају његовим балканским фрагментом, те да га преуреде у складу са својим интересима.

Да ли је представљени конкретан предлог реконфигурације постјугословенског дела Балкана нереалан? Ради ли се о фикцији или научно утемељеном предвиђању „вертикале промена“ чије основе јесу препознатљиве, али још увек нису неупитне? Вреди ли постављени концепт, будући да се заснива на неокласичном геополитичком приступу, ако је неолиберални, глобалистички ум нихилистички прогласио да су територије, суверенитети и границе одавно постали passé, те да се надметање пренело у сајбер, технолошке, економско-финансијске, енергетске, медијске, културне, здравствене, колективно-психолошке и друге димензије? Смишљено се, при томе, занемарује да су све то инструменти у вечној борби за освајање простора и владање људима у њему. Није ли реч о утопистичкој геополитичкој комбинаторици и картографски представљеном лимолошком машатању, када (још увек) глобално надмоћне САД и њени трансатлантски трабанти упорно поручују да „више нема промена граница“ и да сваки покушај да се оне доведу у питање унапред проглашавају „покушајем дестабилизације“ и „призивањем рата“?

После директног ангажмана на растурању међународно признате југословенске државе дуж њених унутрашњих, републичких граница, а потом чак и војне агресије ради арбанашке сецесије Косова и Метохије од Србије дуж покрајинских граница, зашто се одједном инсистира да је баш таква подела неупитна и да треба трајно да о(п)стане? Како да постојеће границе буду недодирљиве када су управо оне узрок сукоба и нестабилности? Зар није управо Запад, уместо да границе дуж којих је цепао Југославију усагласи са просторним размештајем и правом на самоопредељење[4] њених изворних конститутивних народа, тј. са њиховом демократски израженом вољом у којој држави желе да живе, поступио управо супротно – признајући републике за државе (не)посредно је распламсао оружани сукоб и тако изазвао етничке миграције огромних размера, чинећи тако да границе националних простора „поклопи“ са вештачким, титоистичким, тзв. АВНОЈ-ским границама? Уосталом, проскрибује се не само политичко, већ и академско релативизовање лимолошких догми, а има ли ишта историјско-геополитички променљивије од балканских граница?

Идеја нове политичке карте постјугословенског простора није „враћање точка историје уназад“, нити заговарање насилних реверзибилних етно-демографских и геополитичких процеса. Одговарајућа, национално усклађена политичко-територијална структура Балкана, у ствари, никада и није била формирана, да би се овај предлог могао протумачити као ретроградан. Велике силе, углавном оне са запада и из средишта Европе, а у 20. и почетком 21. века робусно и она са друге стране Атлантика, као кључни циљ одредиле су елиминацију руског, а у новије време и спречавање кинеског утицаја. Стога су предузеле свеобухватне активности на слабљењу њихових, а фаворизовању својих традиционалних регионалних експонената. У тој „подели улога“ Срби и српски простор као контактни увек су били и остали први на удару систематског слабљења, сажимања и фрагментације различитим методама – од демографског десетковања и фабриковања вештачких нација, до уситњавања апсурдним границама и опкољавања унутар балканског hinterland-а.

И никада није дозвољена опција стварања интегралне српске националне државе која би обухватила све или велику већину српских земаља јер је она перцепирана као снажна и поуздана „руска предстража на Балкану“ (сада већ и као „кинески  тројански  коњ“). Чак и када је српско уједињење било неизбежно, оно је вешто укалупљено у ширу, вишенационалну југословенску творевину како би српски чинилац био изложен сталној унутрашњој контроли повереној најпре хрватском, а потом и осталим, у међувремену  намноженим  конституенсима,  па и националним мањинама. Стога су они деценијама политички, економски и на друге начине фаворизовани, а нарочито територијално увећавани – све то на рачун српског елемента. Кулминација се догодила „новом балканизацијом“ у последњој деценији 20. века, са јасно испољеном намером да се силом успостављене униполарне тековине временом капитализују и легитимизују.

Тако би српство требало да се помири са свођењем само на ужесрбијанство. Свако противљење томе хитро се анатемише као великосрпски експанзионизам. Истовремено, читаво узурпаторско окружење се инструментализовано антагонизује према и тако осакаћеној, маленој Србији како би се одржала вештачки успостављена балканска равнотежа по атлантистичким правилима и обележјима. Геополитичка емпирија потврђује намеру да се некадашња погубна, титоистичка крилатица „Слаба Србија – јака Југославија“ замени новом, а суштински аналогном обуздавајућом натоистичком формулом „Мала Србија – стабилан Балкан“ (Степић 2017, 24). Ако је, пак, тако артикулисан ток прихватљив, онда је актуелно стање само историјски пресек, а крај „процеса дугог трајања“ известан – свођење српског чиниоца на ниво расуте, безначајне, обездржављене масе којој прети нестанак. Ако се геноцидно елиминисање Срба из великог дела српских земаља не поништи као метод коначног запоседања територије и његовог озваничења бадинтеровским државним границама, послужиће као инспирација за некажњено понављање у следећим приликама.

То значи да ће Балкан, а посебно његов постјугословенски ареал, унедоглед остати нестабилна, конфликтна и геополитички манипулативна арена прокси-сукоба у којој ће увек високу цену плаћати локални актери. Стога је решење у реафирмацији истинских, а не измишљених националних идентитета и њима додељених простора, свођењу предимензионисаних политичко-територијалних јединица на објективне размере и доследној примени принципа разграничења приликом геополитичког реконструисања постјугословенског дела Балкана, а проистеклом из новог преуређења света, Евроазије и Европе. Алтернатива не може бити status quo.

 

Миломир Степић је научни саветник Института за политичке студије. Члан је Матице српске, Српског географског друштва, Одбора за проучавање становништва САНУ и Одбора за проучавање Косова и Метохије САНУ.

 

(КРАЈ)

________________________________________________________________________________________________

Референце:

Давидов, Динко. 2013. Тотални геноцид – Независна Држава Хрватска 1941-1945. Београд: Завод за уџбенике.
Дугин, Александар. 2004. Основи геополитике. књига 1, Зрењанин: Екопрес.
Дугин, Александар. 2009. Геополитика постмодерне. Београд: Преводилачка радионица „Росић“; ИКП „Никола Пашић“.
Илић, Јован и Степић, Миломир. 1994. „Границе држава – дефиниција, класификација и принципи разграничења.“ У Основни принципи разграничења држава, ур. Драгиша Николић, 15-25. Београд: Војно-географски институт.
Кецмановић, Ненад. 2007. Немогућа држава – Босна и Херцеговина. Београд: ИП Филип Вишњић.
Кецмановић, Ненад. 2020. „У сусрет невремену над Р. Српском.“ https://www.standard.rs/2020/12/27/u-susret- nevremenu-nad-r-srpskom/
Кнежевић, Милош. 2006. Отмица Косова. Београд: Институт за политичке студије.
Прегледно топографска карта СФРЈ 1:1000000. 1979. Београд: Војногеографски институт ЈНА.
Раковић, Александар. 2019. Црногорски сепаратизам. Београд: Catena mundi.
Рамоне, Игнацио. 1998. Геополитика хаоса. Београд: Институт за геополитичке студије.
Спасовски, Милена, Живковић, Драгица, и Степић, Миломир. 1992. Етнички састав становништва Босне и Херцеговине. Едиција „Етнички простор Срба“, књига 2. Београд: Географски факултет Универзитета у Београду; Стручна књига.
Степић, Миломир. 1994. „Главни и корективни принципи разграничења нових политичко-територијалних јединица у бившој СФРЈ.“ У Основни принципи разграничења држава, ур. Драгиша Николић, 185-203. Београд: Војно-географски институт.
Степић, Миломир. 2001. У вртлогу балканизације. Београд: ЈП Службени лист СРЈ; Институт за геополитичке студије.
Степић, М. 2014а. „Балкан – недостајуће исходиште неоевроазијског вектора.“ Српска политичка мисао, 44 (2): 111-131.
Степић, Миломир. 2014б. „Век после Цвијића: етно-цивилизацијска карта Балкана и њене геополитичке последице.“ У Географско образовање, наука  и  пракса, ур. Мирко Грчић, Дејан Филиповић, Славољуб Драгићевић, 19-25. Београд: Универзитет у Београду – Географски факултет.
Степич, М. и Джурич, Ж. 2016a, „Геополитические причины и последствия этнического инжиниринга в бывшей Югославии.“ Научные ведемости – Серия История, Политология, 8/229 (38): 181-189.
Степић, Миломир. 2017. „Деатлантизацијом до стабилизације Балкана: српски национални интерес.“ Национални интерес, 28 (1): 9-37.
Степић, Миломир. 2018а. „Геополитички смисао југословенства и југословенске државе.“ У: Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије, књига другаприр. Никола Маринковић, 297-319. Београд: Catena mundi.
Степић, Миломир. 2018б. „Косово и Метохија као индикатор новог биполаризма.“ Српска политичка мисао 61 (3): 27–49. doi.org/10.22182/spm.6132018.2.
Степић, Миломир. 2018в. „Пролиферација националних идентитета – балкански  геополитички контекст.“  У: Культура, политика, понимание (Культура, нациня, государство – проблемы идентичности в контексте современой политики). 227–235. Белгород: Белгородский государственный национальный исследовательский универзитет (НИУ БелГу); Москва: Социально-теологический факультет им. митрополита Московского и Коломенского Макария (Булгакова), Кафедра культурологии и политилогии; Белград: Институт политических исследований.
Степић, Миломир. 2020а. Кроз балкански дурбин. Београд: Институт за политичке студије.
Степић, Mиломир. 2020б. „Храбро, али мудро у трећу деценију 21. века.“ Печат, 25. децембар: 22-23.
Степић, Миломир. 2020г. „Неадекватне границе: генератор нестабилности постјугословенског Балкана.“ Српска политичка мисао 67 (1): 13-36. doi.org/10.22182/ spm.6712020.1
Суботић, Момчило. 2020. „О праву на самоопредељење и геополитичкој судбини Републике Српске Крајине.“ Политичка ревија, 66 (4): 71-95. doi.org/10.221812/ pr.6642020.3
Умељић, Владимир. 2018. Балкански гамбит Ватикана. Београд: Catena mundi.
Цвијић, Јован. 1913. „Излазак Србије на Јадранско море.“ Гласник Српског географског друштва год. II (2): 192-204.
Цвијић, Јован. 1987. Говори и чланци. Сабрана дела, књига 3, том I, Београд: САНУ; НИРО Књижевне новине; Завод за уџбенике и наставна средства.
Babić, N. 2018. „Globalistička elita u panici: Bivša carstva se ujedinjuju protiv nas“, https://www.logicno.com/politika/globalisticka-elita-u-panici-bivsa-carstva-se-ujedinjuju- protiv-nas.html//16-1-2018/ .
Bžežinski, Zbignjev. 2001. Velika šahovska tabla. Podgorica: CID; Banja Luka: Romanov.
Cvijić, Jovan. 1918. “Ethnographic Map of the Balkan Peninsula.” The Geographical Review V (5).
Đurić, Vladimir; Jovan Ilić; Vujadin Rudić; Milena Spasovski; Dragica Živković; Milomir Stepić. 1993. Etnički sastav stanovništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) – po naseljima – prema Popisu stanovništva 31.03.1981. (karta). Beograd: Geografski fakultet.
Jadransko    more. Hrvatska    enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2020. Pristupljeno 25. 1. 2021. http://www.enciklopedija.hr/ Natuknica.aspx?ID=28478 .
Klemenčić, Mladen. 1993/1994. “Four Theses about Croatia and Bosnia”. In: Croatia – A New European State, eds. Ivan Crkvenčić, Mladen Klemenčić and Dragutin Feletar, 55-60. Zagreb: Department for Geography and Spatial Planing; Faculty of Science, University of Zagreb.
Less Timothy. 2016. “Dysfunction in the Balkans – Can the Post-Yugoslav Settlement Survive?” Foreign Affairshttps://www.foreignaffairs.com/articles/bosnia-herzegovina/2016-12-20/dysfunction-balkans .
Stepić, Milomir. 1997. „Buduća blokovska struktura sveta“, Ekonomika, 1-2: 37-41.
Stepić, Milomir, and Zarić, Ivan. 2016b. “Serbia and Geopolitical (non)Complementarity of the Danube strategy and the New silk road.” In: Danube and the New Silk Road, ed. Duško Dimitrijević, 447–466. Belgrade: Institute of International Politics and Economics.
Stepić, Milomir. 2020v. “New Serbian integration challenge: Russian and/or Chinese Eurasianismˮ, In: Russia and Serbia in the Contemporary World: bilateral relations and opportunities, eds. Bogdan Stojanović, Elena Georgievna Ponomareva, 187-200. Belgrade: Institute of International Politics and Economics. https://doi.org/10.18485/iiperusr.2020.ch12 .

________________________________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] Акроним од United Nations Protected Areas.

[2] Копнена граница са Далмацијом описана је у претходном делу текста.

[3] Антиетнографском нужношћу Јован Цвијић је у време балканских ратова назвао и образложио оправданост изласка Србије на Јадранско море преко данашње северне Албаније.

[4] Право на самоопредељење југословенских конститутивних народа, те лишавање Срба тог права у контексту формирања, постојања и нестанка Републике Српске Крајине, детаљно образлаже М. Суботић (2020, 71-95).

 

Насловна фотографија: Wikimedia/The Cartographic Section of the United Nations (CSUN)/Vladimir Bessarabov

 

Извор Национални интерес 1/2021 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.