МИЛИМИР МУЧИБАБИЋ: Српски свет – баук који кружи регионом

Корона, та пошаст која је све без изузетка задесила, учинила је неке ствари више него видним. Прије свега недостатак солидарности и затварање у властите атаре, те ограничење кретања. То су манифестовале развијене западне земље којима су уста пуна слободе, демократије и једнакости. Колико је био дјелатан тај хуманизам као политички идеал показује однос између земаља Европске уније за вријеме пандемије.

Рука коју је пружила Србија у овој кризи и оскудици земљама региона – својим комшијама – и помоћ у набавци тренутно најтраженије робе на свијету, примљена је кроз призму вишедеценијских предрасуда и на њима заснованог страха од злих Срба и њихове хегемоније над малим балканским народима.

Упориште за овакво виђење напросто је тешко наћи у историјским чињеницама. Напротив, Србија је уз милионе жртава донијела слободу тим истим народима који је данас оптужују и сумњиче. У стварање Југославије уградила је своју државност и тако постала пијемонт слободе око којег су се други окупили. Ништа мању цијену за слободу српски народ није платио ни у Другом свјетском рату.

Није ли мало нелогично да они који доносе слободу одједном постају окупатори и агресори од којих се треба чувати? Да ли је довољна за објашњење чињеница да ми живимо епоху постистине и ревизије историје? Кога то данас чињенице обавезују?

Антисрпски фронт

Поштовани сусједи, подсјећања ради, Срби имају вишевјековну државну традицију, а Србија је матична држава свих Срба, без обзира гдје они живе. Њена уставна обавеза је да брине о свом народу. Кад други брину о својим мањинама, Србија то подржава, често превазилазећи европске стандарде. А кад је Србија, увиђајући насушну потребу (истини за вољу са закашњењем), почела да води рачуна о очувању културног и духовног јединства цјелине српског народа на његовом духовном простору, онда је то звоно за узбуну. Та обавеза постала је више него очигледна послије рушења заједничке државе, кад је један дио народа остао по републикама – новим државама које нису имале слуха за Србе као мањину, њихов језик, писмо, културу, историју и традицију. У томе предњаче они које су Срби ослободили, донијели им државу, позајмили језик и многе друге ситнице. Сад се ти исти удружују како би довели у питање створитеља, односно свједока.

Брига Србије за очување српског идентитета подигла је регион на ноге. Српски свијет постаје друго име за великосрпски хегемонизам, иако концепт српског свијета нема никакве идеолошке и политичке конотације или намјере. Оно што посебно иритира комшилук јесте вјера у успјех и развој земље. Србија је успјела да новом енергијом преокрене године пропадања и наметне се као регионални лидер чувајући независну позицију и поштујући своје пријатеље, Русију и Кину, а истовремено не одустајући од европског пута (шведски сто за вакцине то потврђује).

Нова енергија, мини-Шенген и позив за договарање и удруживање, што би могло повући регион из поданичко-сиротињског статуса, те пробудити наду у бржи развој и бољи живот и тако мало зауставити исељавање са ових простора, за неке није опција. Страх проткан мржњом од имагинарне доминације Срба и Србије кад позива на сарадњу и договор о слободном протоку људи, идеја, робе и капитала, напросто је бесмислен. Не, Срби ће поново покорити Балкан.

Овдје престаје здраворазумско проматрање чињеница, а страх проткан мржњом постаје политичка платформа политичких елита у окружењу. Пишући на ову тему давне 1992. године, академик Љубомир Тадић констатује да је „великосрпски хегемонизам предрасуда која онима који је шире и којима је за срце прирасла, штеди било какве напоре да нешто аргументовано докажу и она лако прелази у оштећену колективну свест.“

Поново је даљинским управљачем прорадила осовина – Загреб, Сарајево, Подгорица, Приштина. Нажалост, не први пут. Промјена власти у Америци додатно је осоколила дјеловање антисрпских снага, како у региону тако и у самој Србији. За домаће аутошовинисте и конвертите, говор о хегемонизму и малигном утицају Србије, а преко ње и Русије, била је некад побједничка комбинација за добијање власти – избора. И ту су сада видни помаци. Што се тиче елита у сусједним државама, оне се нису ослободиле улоге судија добијене од бившег комунистичког режима да помно прате све оно што се дешава у Србији и одмах обавјештавају централу, јер зло треба препознати и осујетити на вријеме. Саживјели су се са том улогом, па боље прате дешавања у Србији него у властитој кући. С тим што централа више није у Београду него у Бриселу.

Питање на које комшије траже одговор гласи: шта се то забога дешава у Србији и куда то све води?

Држава и народ који су неправдено осуђени, претрпјели НАТО агресију, санкције и невиђену медијску манипулацију и сатанизацију, одлучили су да врате достојанство националној држави, а тиме и култури уопште и скину са врата слику криваца за „све“, коју су им окачили о врат свјетски моћници. То раде у миру, не угрожавајући друге, помажу свом народу у сусједним земљама, свјесни моралне обавезе да се боре за истину и да себи и свијету покажу другу страну медаље.

Taj и такав „српски свијет“ коначно је проживио све фрустрације које су нам биле наметнуте како од западних усрећитеља и блиског окружења, тако и од домаћих аутошовиниста и самопорицатеља. Ти последњи конвертити су се уживјели у улогу да пљују по својој држави и нацији, мислећи да тако исказују свој космополитизам и европејство. Посебна опасност данас у Србији пријети од институционалног самопорицања гдје се атрибут српски заобилази у великом луку – да се не бисмо неком замјерили.

Србофобни страхови

Хоћу да вјерујем да су Срби разумјели и схватили да је вријеме расрбљавања (од Дрезденског конгреса, АВНОЈ-а и краја комунистичког режима) иза нас и да се српство не може сводити на ужесрбијанство. Страх од велике Србије и злих Срба толико се раширио да можемо говорити о србофобији, од које се, као и од короне, може свако заразити – од Церића, Изетбеговића, Харадинаја, Турковићеве, до Ђукановића, Данијела Сервера и Бугајског.

Сви они су схватили да је Србија као водећа држава на Балкану покренула неке важне процесе оснаживања, не само Србије него и српског народа у региону. Вакцина је само упалила црвено свјетло. Ту се ради о српској мекој моћи која преко српског свијета води до велике Србије, веле они. „Пријатељи“ са Запада дају савјет: „Превише штрчите, спустите мало лопту“. Комшије постају све гласније – опасност је у кући, дижемо глас.

Старо питање из комунистичког периода испливало је на површину: колико Србија треба да буде мала да не би била толико велика да пријети миру и развоју региона? Користи се превазиђена реторика о великосрпском хегемонизму и сав арсенал настао на анстисрпској политици и реторици. Срби су „лош народ“ (Б. Изетбеговић), шта год да ураде, они ће за мене остати геноцидни (Церић). Додик је нови Хитлер – нема разлике између Републике Српске и нацистичке Њемачке (министарка у БиХ Бисера Турковић).

Српска је геноцидна творевина, а Србија агресор. Посматрано из овог угла, свака Србија је велика. Кроз те наочаре садашња бошњачка политичка, вјерска, и интелектуална елита није могла видјети у вакцинама хумани гест комшијске солидарности, помирења и пријатељства који приличи нормалном односу два блиска народа. Отуда је и Вучићев поклон, као и вакцинација у Србији за једног вјерског поглавара, бившег реиса, „срамота вијека“ и „национално понижење“.

Ријечи пуне отрова упутио је и Мило Ђукановић, предсједник Црне Горе на ванредном конгресу своје партије (ДПС – Демократске партије социјалиста – лијепа ли имена).

Овдје је адреса држава Србија, Српска православна црква и предсједник Вучић.

Ваљда љут због резултата избора од 30. августа прошле године, Ђукановић оптужује званични Београд да угрожава суверенитет сусједа, па и Црне Горе, по испробаном рецепту из деведесетих. Једина је разлика што је овог пута на политички терен увео и Српску православну цркву, као „доказано најопаснијег инструмента великосрпског национализма и хегемонизма, подстрекача и адвоката најмонструознијег геноцида у Европи новог доба“.

Црну Гору као дио апетита великосрпског национализма која се бори против малигног утицаја српске државе и цркве бранићемо ако затреба и из шуме, свим средствима – вели европски демократа, миротворац и хуманста Ђукановић.

За Соњу Бисерко, као представника „космополитске и европске Србије“, посебно је опасан двовјековни империјализам Србије, јер он дјелује као дестабилишући фактор, који преко српских заједница у сусједним земљама спречава интеграцију и консолидацију тих држава као и цијелог простора Балкана. Американци са Европљанима могу да сачувају суверенитет и територијални интегритет два потенцијална савезника – Косово и Босну и Херцеговину.

То повампирено саопштава Бисерко на интернет страници њемачког државног радија „Дојче веле“. По њеној оцјени, сусједне земље биле би лијепо консолидоване и интегрисане да у њима нема проклете српске заједнице. Није ли ово позив за етничко чишћење тако успјешно изведено у Хрватској? Надам се да ми неће замјерити проф. Жарко Кораћ што га нисам цитирао.

То су разлози за борбу против српског свијета, Српске православне цркве, која је продужена рука наводног малигног утицаја Русије, и кинеских инвестиција. У стварности, највећа пријетња региону је „малигни утицај“ западних колонијалних сила. Запад већ 100 година на нашим просторима демонстрира презир према слабима и разбојничку ћуд колонизатора чија је максима „завади, па владај“. Њима не требају партнери него поданички режими које не интересује развој региона и бољи и просперитетнији живот властитог народа.

Од потписивања Дејтонског споразума прошло је 25 година, а чак ни интелектуална елита региона не успијева да искорачи у сусрет истини и ослободи се предрасуда и „оштећене колективне свијести“ (Љ. Тадић).

Подсјетићу да је преко Доситеја и Вука српска култура ушла у европски свијет, а сад српски свијет смета балканским државицама…

 

Милимир Мучибабић је универзитетски професор и сенатор Републике Српске. Ексклузивно за Нови Стандард.