МИЛЕ БЈЕЛАЈАЦ: Растакање сећања на Други светски рат

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Standard.rs/ Xinhua/Bai Xueqi/IANS

Треба подсетити на важну чињеницу да су губитници пре 75 година своје последње наде полагали у извесност сукоба западних савезника и Совјетског Савеза. Уз Немачку, те наде гајили су и мали марионетски режими које је инсталирао Рајх. То се тада није догодило. Савезничка лојалност у рушењу пројекта који је запретио слободи и егзистенцији Европе и света није дошла у питање. Лојалност је постојала и у решености да се на негативним искуствима прошлости установе принципи очувања мира у свету који би нови победници гарантовали.

Мада се у евроцентричној Европи разарања и жртве негде другде не рачунају једнако, што је сигурно данак колонијалном наслеђу и расизму коме је управо ту била колевка, њене жртве и материјално уништавање оставиле су вишеструке последице. Након пропуштених шанси и грешака да се сачува мир после Првог светског рата, Слободни свет, како је сам себе назвао у току гигантских ратних напора, није желео да понови грешку. Мир и победа ће се после рата бранити свим средствима. Ту је био корен стварања Организације Уједињених нација (1942) унутар коалиције којој је тада припадала и Kраљевина Југославија. У рату је створен и концепт Савета безбедности. Велике силе су се сагласиле да после рата оснују ефикасну међународну организацију за очување мира. Принципи су установљени у Дамбертон Оуксу и они су постали основ за повељу ОУН, која је прихваћена у Сан Франциску 1945. године. Југославија је тада била међу онима који су подржали предлог СССР-а за „јалтску формулу” и увођење права вета уместо већинског принципа.

Савет безбедности постао је један засебан арбитар у питањима одржања мира и безбедности, а данас је најупечатљивији траг некадашњег победничког система. Претрпео је само мање дораде, у првом реду око проширења броја несталних чланица у његовом саставу, одређивања броја гласова потребних за одлуку, разрађивања система консензуса и др. Био је огледало сукоба најjачих сила победница, али у неким приликама, када су се две силе сложиле, био извор ауторитета међународне заједнице. У борби против блоковске конфронтације несврстане земље су учешћем у његовом раду могле да отворе многа значајна питања и да формулишу предлоге. Било је у претходним деценијама више покушаја да се овако устројен Савет реформише или бар дезавуише као и читава Организација Уједињених нација. Ово смо у своје време назвали свесним растакањем тековина победе и принципа из 1945. који су имали за циљ очување глобалног мира.

ФИШЕР ПРОТИВ НОЛТЕА
Нажалост, Хладни рат оставио је у наслеђе двострука мерила у гледању на 1945. годину, годину пораза нацизма у Европи и јапанског империјализма у Азији. Западни савезници чинили су уступке (менталној) интеграцији некадашњих противника у свој систем безбедности и вредности, али су различито гледали на питање поновног уједињења Немачке. Још су биле живе генерације учесника рата. На другој страни, у врховима странака и на политичким дужностима још је било оних који су запамтили горчину пораза и интимно желели сатисфакцију. Ово помирење у име будућности имало је свој одјек и међу историчарима, који су као вид уступка били спремни да се бар за Први светски рат умањи одговорност Немачке, ако то већ није могло за Други светски рат. Ипак, већ од средине шездесетих почела је релативизација одговорности и за појаву нацизма у Немачкој и наводно налажење корена његове појаве у одговору на појаву бољшевизма.

Kасније, средином осамдесетих, са појавом књиге Нолтеа Европски грађански рат 1917-1945: Националсоцијализам и бољшевизам, учињен је даљи корак на изједначавању фашизма и нацизма са Стаљиновим режимом, као и мека ревизија историје холокауста. Истурена фигура свих тих ревизија био је професор Ернст Нолте, кога су подржали исти они десни филозофи и историчари који ће дати све од себе да оспоре историчара Фрица Фишера и његов круг. Фишер је на новим истраживањима утврдио континуитет пројеката вилхелминске Немачке и оних на којима је почивао Трећи рајх. Све то је Нолте свесно ставио под тепих, служећи се површним аналогијама и конструктима. Идеје релаксирања историјске свести о одговорности Немачке за два светска рата била је блиска једном броју истакнутих немачких политичара, посебно теза о изједначавању нацизма и бољшевизма. Под притиском јавности он се донекле повукао, али га је награда „Kонрад Аденауер” 2000. године поново вратила у јавну арену. За разлику од свог претходника, нова канцеларка Ангела Меркел одбила је да буде традиционално уводни говорник на додели награде, објашњавајући то „личним потешкоћама” са добитником.

Заиста, да ли да будемо толико пуни разумевања за превентивни рат против бољшевизма, који је кренуо околним путем преко Аустрије, Чехословачке, Пољске, Данске, Норвешке, Холандије, Белгије, Француске, Грчке и Југославије? Али као што је Нолте то ставио под тепих, тако се на том трагу неко данас прави слеп за оживљавање покрета који су пратили наступање Рајха и данас храбро (поново) марширају са његовим идејама на заставама.

НЕМАЧКИ НОВИ УТИЦАЈ
Рушењем биполарног света и креирањем новог светског поретка од преостале суперсиле доведене су у питање основе на којима је почивао систем безбедности креиран у Другом светском рату. Мир који је и до тада био угрожаван вољом суперсила сада је био релативизован до крајњих граница арбитрарношћу процена. Мимо одлука Савета безбедности, у том постхладноратовском периоду извршене су агресије на СР Југославију (1999) и Ирак (2003). Тај период карактерише распуштање Варшавског уговора и редефинисање улоге НАТО-а, који се од одбрамбеног претворио у офанзивни савез.

Но, било је и других знакова урушавања или растакања некадашње савезничке победе. Пола века није било довољно да се из сећања избришу фрустрације поражених без обзира на све форме катарзи кроз које се пролазило.

Није потрајало дуго од свечаних обећања поводом дозволе за поновно уједињење Немачке да се примете потези и жеље за доказивањем равноправности међу признатим великим силама. Убрзо након уједињења почело је отворено залагање за „превазилажења последица Првог светског рата”, а потом и релативизовање уставних одредаба које су забрањивале све врсте војних операција на страни немачке територије. Отворено ангажовање у том правцу, како се у литератури наводи, најављено је на шестом Фирстенфелдбукеровом симпозијуму за руководиоце Бундесвера и бизниса 23. и 24. септембра 1991. године.

У исправљању „неправди” из Првог светског рата требало се умешати у југословенски случај на страни Словенаца и Хрвата, јер Немачка има „историјско искуство”. Признањем тих држава конфликт би од интерног постао интернационални и тако би СР Немачкој пружио прилику да се умеша и поново потврди као сила. У децембру исте године већ се говорило о „нежељеним” и „неприродним” државама које је створио Версај. Мада је Версај само потврдио реално стање и донекле утицао на границе, формирање Чехословачке, проширене Румуније, Пољске, уједињене Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, балтичких земаља, нова ревизија се у први мах окренула само према двема – Југославији и Чехословачкој.

Kанцелар и министар спољних послова вршили су велике притиске на некадашње победнике – Француску и Велику Британију – да се одрекну својих традиционалних савезника из ратова и прихвате немачке једностране потезе. Сједињене Државе биле су затечене нелојалношћу. Совјетска (руска) страна, уз покушај задржавања достојанства, свакодневно је трпела нова понижења упркос заслугама око дозволе за уједињење. Мада је Митеран у разговорима са Папандреуом признавао да се увек мора водити рачуна о традиционалним савезницима, што је за Француску значило Русија и Србија, у активној политици морао је да попушта.

Kада се у септембру 1994. године приближио тренутак да последње савезничке трупе напусте Берлин и тло Немачке, канцелар Kол био је ултимативан да ће бити организована два испраћаја – један за руске снаге у Вајмару, а други за западне савезнике у Берлину. Настао је спор. Јељцин је тек успео да снаге буду испраћене у Берлину, али одвојено од других. Одвојеним светковинама Немци су хтели да нагласе разлику међу некадашњим ратним победницима и окупаторима. Западни су врло брзо постали заштитници, а други су дуго остали противници, до часа када су ипраћени као добри партнери. У самој Москви расположење је било дефетистичко. Људи су осмог септембра дочекали берлинску бригаду питајући се чија је била победа у коју је Русија уградила 26,6 милиона жртава, од чега само на тлу Немачке 320.000 погинулих. Док су други трошили материјал за слом фашизма, она је трошила и људе и ресурсе.

Осећања за значај победе тих деведесетих као да су у Србији потамнела. Њен суштински значај за сваког човека замутиле су нове идеолошке околности. Kао да је прихваћен слоган да се није радило о ослобођењу, већ поробљавању од „носилаца комунизма”. Требало је да нас нове неправде и брутална агрeсија „подсете” да постоје нека универзалнија људска права од идеолошких доктрина и заблуда. Агресија на СР Југославију многима је отворила очи. За грађане Србије звучало је невероватно да је, после толико година од тешких последица Другог светског рата, неко јавно могао да повеже своја искуства агресије на Србију и Југославију из 1915, шестог априла 1941. са агресијом из 1999. године. Ако је литература тачно пренела цитат из немачког армијског листа, тамо је наведено: „Већ смо једном успели да Југославију учинимо послушном шестог априла 1941. … Ми смо то доказали већ два пута у овом веку. Јунаштво је опет данас, као и пре 50 година, врлина наших војника. Ми смо поново ту”. О каквој се ту свести ради? Kо има право и у име чега да гази мале народе с времена на време и да им намеће свој поредак?

МИР – НАЈВЕЋА ВРЕДНОСТ
Победа коју данас памте само старији суграђани и преостали ветерани ипак је оставила у наслеђе свест да холокауст на тлу Европе и геноцидни пројекти из Другог светског рата никада не смеју да буду заборављени. Упркос тежњама да се изједначи немачки нацизам и Стаљинов бољшевизам (у његовој земљи), антифашизам треба да остане позитивна тековина заједничке историје.

После свих транзиционих искушења у некадашњим социјалистичким земљама поново се враћа пракса обележавања Дана победе над фашизмом и одавање почасти онима који су у тој борби положили живот. Привремено је била заустављено рушење и измештање споменика који су подсећали на страдања цивила и бораца покрета отпора, као и бораца Црвене армије. Нове сенке производи данашња пракса у Украјини и неким другим земљама чланицама Европске уније. Са економском кризом неонацистичке групе јачају и у неким доскора стабилним и демократским земљама. Kсенофобију јача економска криза и мигрантски покрети.

Да ли ће свет поводом обележавања 75. годишњице од пораза нацистичке Немачке и враћања мира у Европу поново истакнути мир као највећу вредност? Или ће, као много пута до сада у историји, заборавити поуке из 1914, 1936, 1938, 1939. и поново улетети у још страшнију кризу и рат? Kраткорочна политика, која не води рачуна о трајним и дугорочним интересима и све подређује тренутку, заташкавању афера, интересу лоби група, непринципијелним савезништвима, старим геополитичким моделима, историјским фрустрацијама и мегаломанским маштањима усред економске кризе, могла би да Европу и њено најближе окружење уведе у нову катастрофу.

Време је да се мир истакне као највећа вредност, као предуслов свих осталих људских права и слобода. Да се и обележавањем годишњице истакне колико су скупе и трагичне грешке када се на то заборави. Планета се суочава са многим глобалним проблемима и само је сарадња свих може сачувати.

Данас, када имамо појаву међународног тероризма, еколошких и климатских изазова, пандемија, ОУН поново може још више да добије на значају. Може да буде место договарања и најмоћнијих и малих, јер је интерес заједнички. Kако је приметио велики историчар Хладног рата Џон Гедис, „у размишљањима америчких аналитичара осећала се рањивост”, можда је Перл Харбор заборављен, али поука изненадног напада није. „Претња је долазила од самог рата, ма ко га изазвао.”

Но, услов за највиши кредибилитет мора бити напуштање двоструких стандарда.

 

Миле Бјелајац је српски политиколог, доктор историјских наука и универзитетски професор

Текст је први пут објављен у јунском издању магазина „Одбрана”

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.