МИЛАН ГАЈОВИЋ:  РУСКA  ГЕОПОЛИТИКA  –   СВЕСЛОВЕНСТВО И(ЛИ) ЕВРОАЗИЈСТВО:  ДАНИЛЕВСКИ, ЛЕОНТЈЕВ, САВИЦКИ, ГУМИЉОВ, ДУГИН

Милан Гајовић (фото: vidovdan.org)

„Свака се земља на свијету граничи са неком другом државом;
једино се Русија граничи са Богом.“
(Рајнер Марија Рилке, 1875-1926, аустријски пјесник) 

„…Пут до човјечанства за свакога од нас води кроз Русију…“
(Николај Александрович  Берђајев, 1874-1948,
руски политички и религијски филозоф)

 „Рус није онај који носи руско презиме, већ онај који воли
Русију и сматра је својом домовином.“
(
Антон Дењикин, 1872-1947, руски царски генерал)

„…чим Европљани опазе да смо почели да поштујемо свој народ и своју националност, одмах ће и они почети да нас поштују.“                            (Фјодор Михајлович Достојевски, 1821-1881, руски књижевник) 

„…Совјетски Савез (је) привремен. Русија ће се обновити.“
(Шарл де Гол, 1890-1970, француски предсједник и генерал;
часопис „Печат“, број 79/2009)

„Вјера у Русију је једна од одредница српског идентитета…Мушкарци нису смјели плакати…изузев у два случаја: први је кад чују да сестра тужи за братом и други кад се пјева о Русији.“
(Др Ђуро Бодрожић, 1966, научни сарадник у Институту за политичке студије у Београду, у књизи „Српски идентитет“)

 

Николај Јаковљевич Данилевски (1822-1885, природословац, економиста, етнолог, филозоф, историчар…) је зачетник „теорије о историјским циклусима“ и идеолог свесловенства (панславизма). Он је и геополитичар, јер је проучавао односе просторног и политичког(државног). Његово учење представља основу „руске геополитичке цивилизацијске школе“ и критику европског (романско-германског) цивилизацијског круга. Одбацујући појам општечовјечанског и западноцентричне слике свијета, проучавао је улогу словенске цивилизације у историјском процесу.

Суштина историјског циклизма (кружног тока историје) је постојање „културно – цивилизацијских типова“ које уобличавају религија, култура, наука, умјетност, технологија, политичке и друштвено-економске структуре. Културно- цивилизацијски (историјски) тип се састоји од посебних културолошки и расно сродних народа, чија се самосвојност мора сачувати. Типови се боре, међусобно и са окружењем, и органски се развијају: рађају се, сазријевају и  умиру. Израз су највишег државног јединства.

Самосвојан „словенски тип“ не припада европској романско-германској цивилизацији и најпотпуније је изражен у руском народу. И то због религиозног и моралног карактера његове културе и посебног друштвено-економског уређења заснованог на друштвеној солидарности и правичности.

Данилевски је указивао и на бројна геополитичка ограничења које Европа поставља пред Русију, као „нешто туђе“, и чија је огромна величина препрека претензијама романско-германске цивилизације. Стална је склоност такве Европе да подржава слабљење руске народне основе, поготово на њеној периферији, гдје живе они који имају романско-германско покровитељство. Зато, Русија не смије имати „ништавну историјску улогу имитатора Европе“

Подсјетимо се, и њемачки канцелар Теобалд фон Бетман Холвег (1856-1921) сматрао је да је заостало руско царство погодно за „разарање непријатељске земље изнутра“. Власти Прусије, а касније, и Њемачке слиједиле су „стратегију наранџине коре“: ивична и неруска подручја требало је одвајати од централне Русије, као што се одваја кора наранџе.

По Данилевском, изградња стабилне словенске државе и стварање свесловенског савеза за одбрану од колонијалних претензија германско-романске цивилизације, за Русе је питање опстанка. Јер, само се уједињено словенство може супротставити њиховим тежњама. Значи, свесловенски савез је једина заштита од свјетске романско-германске владавине:

„Ако они (Руси и Словени)…нијесу у стању да створе самобитну цивилизацију, то јест, да достигну ступањ развијеног културно-историјског типа, живог и дјелатног органа човјечанства, онда им не остаје ништа друго него да се распусте, растворе и претворе у етнички материјал, у средство за постизање туђих циљева.“

Данилевски је сматрао да главна опасност пријети од (глобалне) владавине једног културно-историјског типа, ма какво било унутардржавно политичко уређење. Владавина једне цивилизације и једне културе лишава људе разноврсности и мотивације за усавршавањем:

„…општечовјечанског…нема у стварности…Свечовјечанска заједница …такође не постоји и не може постојати, јер то је недостижан идеал…који може бити достигнут поступним или заједничким развитком свих културно-историјских типова.“

Велики противник европског „свеуједињавајућег“ и „свеуништавајућег“ либерализма, али и словенофилства као плода западног националног романтизма, био је Константин Николајевич Леонтјев (1831-1891, руски љекар, писац, филозоф, дипломата и конзервативни геополитичар)

А Николај Берђајев је дао следећу дефиницију:

„Конзервативизам подржава временску повезаност, не допушта коначан прекид те везе, спаја будућност са прошлошћу. Конзервативизам има духовну дубину, окренут је према изворима живота, сједињује се са коријенима. Истински конзервативизам је борба вјечности са временом, отпорност вјечитости над пролазношћу. У њему живи енергија која, не само да одржава, него и преображава.“

Леонтјев је усвојио учење Данилевског о самобитном карактеру руске цивилизације, различитом од европске цивилизације. Међутим, по њему, руска и (све)словенска будућност може се заснивати само на идеалу вјере у обнову и развој византизма, а не на етничкој блискости духовно несродних православних и римокатоличких Словена. Значи, у византизму (православљу) се налази најаутентичније и најдубље везивно ткиво које словенство повезује у јединствени самосвојни културно-историјски тип.

Леонтјев је представник „класичног евроазијства“, као цјеловитог идеолошког учења, заснованог на религији, историји, економији, праву и култури. Православље је водећа духовна сила Русије, као евроазијске државе. По Леонтјеву, Русија је наследница „древне Византије“. А под „византизмом“ је подразумијевао самодржавље и православље, као превласт духовног  и сумњу у „све што је овоземаљско“.

Треба назначити да су и Леонтјев и други теоретичари евроазијства позитивно оцјењивали утицај Истока на руску историју, укључујући и монголско -татарске најезде које су, по њима, имале пресудан позитивни значај за формирање царске Русије. Евроазијци су (западно)европску цивилизацију сматрали само као једну од свјетских цивилизација која не може бити образац другима, а посебно не руском народу.

Леонтјев је био противник обједињавања Словена под руским покровитељством. Сматрао је да би то било жртвовање Русије, јер код Словена, не постоји религијска истовјетност, нити заједничка историјска  слика (посебан културно-цивилизацијски тип) као повезујућих фактора.  Историјска слика се изражава кроз заједничке форме државности, филозофске и умјетничке правце, литературу и др. Леонтјев је сматрао да Словенство, као обједињујућа свесловенска идеологија, не постоји, те да су, од свих Словена једино Руси и Пољаци имали дуготрајну и самосталну државност, као фактор очувања самосвојности.

Колики је руски патриота био Леонтјев, показује следећа анегдота:

„…био (је) дипломата на гласу…(и) једно вријеме и амбасадор Руске империје на Криту, далеке 1864.

У дипломатском кору колега му је био амбасадор Дерше, који је представљао Француску на Криту. Тај се несрећни Дерше неповољно изразио о Русима и руској политици, у једном разговору. К. Н. Леонтјев је то примио као личну увреду и повреду угледа Русије и казнио је Дершеа тако…што га је посјетио и ишибао бичем!…“ (Дневни лист „Vijesti“, 4.новембар 2011.)

Петар (Пјотр) Николајевич Савицки (1895-1968, руски економиста, дипломата и универзитетски професор) је био идеолог и утемиљитељ евроазијства, као новог модела геополитичке оријентације са упориштем у „истинској руској традицији“. Наглашавао је потпуно различите историјске путеве Европе и Русије – Евроазије. По Савицком, Русија – Евроазија је „Средишња област“ – „Срце свијета“.

Његово учење је геополитички одговор на теорију о „глобалној осовини историје“, британског географа и геополитичара Халфорда Макиндера

Евроазијство проистиче из физичко-географске интегралности Русије – Евроазије и особене етнокултурне, економске и политичке особености. По Савицком, то није вјештачки спој европских и азијских утицаја на ток руске историје, него самодовољна и самобитна цјелина. Стварање аутентичног, културног идентитета Русије је резултат и утицаја из словенско-монголског периода.

Евроазија је „трећи континент“, као израз географске интегралности Русије – Евроазије, односно њеног историјског, културног, економског и политичког јединства. Тај „континент“ је, не само физичко-географски интегралан, већ и самодовољан свијет који се разликује и од Европе и Азије, као периферних дјелова. Простор источне Европе је интегрални дио евроазијског копна.

Савицки је сматрао да је историјска функција простора резултат особености географског положаја (мјеста) и његовог пресудног утицаја на друштвене процесе (развој).  На основу синтезе географских и историјских начела предложио је особен теоријско-дисциплинарни приступ – геософију.

По Савицком, Русија је посебна цивилизацијска творевина – „средишња држава“, која представља синтезу свјетске историје. А „средишњост“ Русије је основ њеног историјског идентитета – није дио Европе, нити наставак Азије. Она је самостални свијет и духовно – историјска геополитичка реалност – „Евроазија“. То је поостварена идеја о руском простору и руској култури, као историјски посебној цивилизацији. Русија није национална држава, него особена цивилизација православне традиције, словенске културе и значајног монголско- татарског утицаја.

Из географске специфичности евроазијског копна проистиче и политичка особеност, изражена у снажној, континенталној држави, која би обухватала све сфере друштва. Као евроазијска федерација, треба да буде заснована на идеократском поретку (заједничком погледу на свијет), демонтији („органском“ разумијевању нације на принципу „јединства културе“),  дужносном друштву (у коме је грађанин дио цјелине, али и подређен цјелини), непартијском систему, те мјешовитом државно – приватном власништву. Идеократија је и духовни импулс – Идеја, одозго надоље, са кључном улогом „духовних вођа“.

Таква држава била би заснована и на формирању наднације, проистекле из свијести о заједничком историјском развоју. Федералне јединце би се конституисале на географском и економском принципу, са културном аутономијом појединих народа.

Учење Савицког и евроазијаца представља номос земље, односно континентални, копнени геополитички идентитет. По Карлу Шмиту, њемачком политичком филозофу, „номос земље (као и његова антитеза-номос мора) јесте геополитички идентитет, односно трајна веза између простора и државе, односно између простора и права.

Лав Николајевич Гумиљов (1912-1992) је био руски историчар, географ, етнолог, антрополог и творац је теорије етногенезе. Био је ученик и следбеник Петра Савицког.

Теорија етногенезе Гумиљова заснива се на друштвеној повезаности етноса са природом (спољним свијетом). Етноси имају свој „животни пут“ који, од настанка до нестанка, траје од 1.200 до 1.500 година.

Етнос је друштвено-историјска, а не биолошко-сродничка категорија. Постоји одговарајућа „концепција ритмова етногенезе“, у којој су хијерархијски уређени субетноси (групе које окупља заједничка идеја или заједнички живот), затим етноси (родови и племена) и суперетноси (групе етноса који чине јединствену културу и цивилизацију). Етногенеза има узлазни, стагнирајући и силазни ток. Веома је важан период „другог пасионираног подстицаја“, када остатке старог етноса апсорбује нови млади етнос, чиме почиње нови циклус етногенезе.

Творац је оригиналне теорије пасионираности (страствености). Свака етничка група је прошла нужне историјске фазе: рођење, врхунац, успоравање и инерцију. Почетни импулс етногенезе је пасионираност. То је ерупција успостављене животне енергије, природне и духовне, која покреће фазну етничку еволуцију (преображај). Када пасионираност  достигне врхунац, ствара снажне вође  и предуслове за покретање великих освајачких ратова.

Гумиљов је створио и особену концепцију о пасионарима  (passio – страст), од чијег броја зависи “живот једног народа“.  У настанку и развоју етноса главну улогу имају појединци или групе људи који се одликују способношћу да воде, те енергичношћу и спремношћу на радикалне промјене  и по цијену личног страдања.

То су особе с повишеном способношћу да раде и стварају (научници, војници, политичари, особе предузетничког духа…). Јер, у појединим људима постоје одређене „биохемијске енергије“, односно „огромна воља ка дјеловању…“. Када постоји већи број пасионара, народ се успјешно развија и лакше је остварити територијално ширење. Али, када их је превише, почињу да међусобно ратују. Мали број пасионара узрокује да „народ нестаје“ и постаје жртва освајача.

Велико-руска цивилизација је настала сједињавањем словенског етноса с турско-татарским елементом.. Из тога произилази руског право на интеграцију евроазијског простора.

Гумиљов је наводио примјер Велико – Руса као суперетноса „младости и свјежине“, за разлику од Европљана који су у стању „дубоке инерције“. Зато је сматрао да „руско европејство“ није исправно опредјељење, јер је „механичко преношење западних традиција у руске услове дало мало тога доброг“.

За нове евроазијце његове теорије етногенезе и етничких циклуса представљају наставак „органистичких прилаза и географског детерминизма“.

Александар Гељевич Дугин (1962, савремени руски филозоф, социолог, геополитичар и писац) је поштовалац традиционализма, те радикални критичар униполарног свијета и (нео)либерализма. Оснивач је нове руске геополитике, односно савремене евроазијске политичке школе – „новог евроазијства“. Творац је „четврте политичке теорије“, јер сматра да су политичке теорије либерализма, фашизма и социјализма превазиђене.

Основ његове теорије је стварање мултиполарног свијета, зато што је либерализам постао „политичка религија“ и тоталитарна идеологија (либерални тоталитаризам). Дугин, с правом, сматра да глобалисти уништавају традицију у име индивидуализма:

„Глобализам је антиљудска идеологија, усмјерена против човјечанства, која тежи да човјека ослободи од сваког облика колективног идентитета – од вјере, културе, народа, па чак и од пола, а сјутра и од припадности људском роду…“

Не постоји универзална политичка теорија. Поштујући неспорне универзалне вриједности, политичка теорија треба да се прилагођава традицији и идентитету сваког народа, а међународни односи да се заснивају и на култури и човјечности.

По Дугину, атлантска геополитика Евроазију сматра објектом и тежи да је стави под своју контролу у циљу очувања свјетске доминације Запада. Руска геополитика вишеполарног свијета тежи да Евроазију учврсти као самостални, слободни и независни субјекат. За то је неопходан и излазак на топла мора.

Дугин истиче и значај интелектуалног суверенитета Русије, јер сматра да га савремена Русија нема, као ни „разумљиви, суверени Логос“. Мислећа Русија мисли туђом (западном) главом. Та друга „глава“, која се некритички прихвата као суверена и утемељена, „позајмљује“ Русији, односно руској политичкој и интелектуалној елити, готове  обрасце мишљења (готову истину), односно социокултурне и „демократске“, правно- политичке стандарде колективног устројства и колективног и индивидуалног понашања. Дугин каже:

„Кад се постави питање истине, Русија се пречесто обраћа онима који инсистирају да је знају – либералима и глобалистима…Кад год је потребно донијети фундаменталну…одлуку, темељи се траже у…оној инстанци која претендује да посједује истину на глобалном нивоу. И зато често имамо осјећај да су у Русији, од 90-тих година, институције спољне управе остале нетакнуте и да земљом још увијек управљају неке друге инстанце, а не постојеће структуре власти…“ (Часопис „Печат“, број 633/2020).

Сагледамо из геополитичког угла и руску војну акцију у Украјини, која је у току. Кијевска Русија је колијевка руске државности. Да би Русија била значајан глобални фактор (да има тзв. стратешку дубину према Западу, прије свега), неопходно је да у потпуности контролише украјински простор. Уз то, Украјина је 30-так година припремана да буде антируска геополитичка дестинација, тако да је постала опасна пријетња опстанку руске државе и народа, нуклеарним и(ли) биолошким ратом.

Подсјетићу на ријечи западног, пољско-америчког, геостратега и патолошког русофоба, Збигњева Бжежинског:

„..без Украјине, Русија није империја, док је, уз себи подређену Украјину, Русија аутоматски империја.“

Милан Гајовић