МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Питаш ме: знам ли шта је Црна Гора?

ИСКРА на Фејсбуку

Михаило Меденица (Фото: in4s.net)

Питаш ме: знам ли шта је Црна Гора..?
Жао ми је што ти не знаш, јер да знаш не би се с мојом тишином натезао гримасом и јауком.

Не би, имао би и ти једнак савардак у души да се у њега скријеш и ћутиш с Црном Гором, но ти је чиниш од некаквих рита, флека, дроњака…калиш је и прекаљујеш од бачених, рђавих коса, билегија, верига, клинова, косијера, кантара, потковица кљунуле кљусади…

Јеси ли кад имао јутро усред лета да се ватра ложила зором док сунце не намоли букове крошње да га мало пусте на ливаде?

Јеси ли кад трчао са њим горњом Градином међу навиљке и сађенута сена?
Опекао се на коприву па будаласто отрчао на врело да ватру загасиш суденицом?
Свака се кост у теби размакне, сваки мишић помами и подивља, па се умириш, топлина устрчи до чела и ту заседне, почине, ко ђед кад седне на камен и смота шкију да почине загледан у Капу Морачку…

Моју су Црну Гору будили кумови, отац и стричеви.
Косе где их окткивају, сатима.

Звони планина, пева, литургија, закашљу се па задиме сулундари- горска кандила…
Звоне косе, тачно сам знао која је чија, свак је за по тон откивао другачије.
Сваког сам могао побројати ко је Морача, ко Острог, ко Жича, ко Грачаница, ко Дечани, ко Богородица Љевишка…

Монашко братство косача, кумова, Срба, Србенди…зову на јутрење.
Све сам и тад знао што се волело знати! Ништа се није морало но волело у мојој Црној Гори!

Нико ни шапатом ни у потаји није зборио о томе ко смо, шта смо, куда ћемо..?
Срби, вала! Срби- светосавни, славни! Срби кореном до у саму дроб Црне Горе а пупчаником још и дубље у Косову и Метохији светом!

А, зашто би се шаптало о томе? Шапуће се у твојој Црној Гори јер где ћете лагати на глас?!

У мојој се Црној Гори викало шапатом, Ћетан зарже кад отац “шапне”: “Оћемо ли, Србадијо?!”
А, знао је да подвикне, богами јесте!

Никад на нас, но онако, из душе, отме се, загрми кад подвикне уз свету јаворовину: “Гусле моје од сува јавора, од наљепшег људског разговора! Гусле моје од јавора сува- вас је Србин пет вјекова чува…”

Ух, како је знао да подвикне па за њим, као најстаријим, и остали.

Рже Ћетан свезан о букву, а они све гласније, тишини твоје Црне Горе у инат!
Јеси ли кад седео до точка крај куће гледајући косце где замичу за ливаде?
Кад видео косачки строј?
Ко строј на Мојковцу под српским барјаком!

Као на Газиместану пред јуриш- козбаша напред, остали по корак, откос, иза њега…
Падају откоси ко витезови на Бојној њиви, Кајмакчалану…отуже их браћа у ходу па даље у јуриш!

Козбаша- војвода комадује: “За мном, јунаци”, а они без речи и поговора све откос по откос уз и низ Кајмакчалан, Брегалницу, Куманово, Ситницу, Лаб, Мојковац, Цер, Колубару, Мачков камен, Мишар, преко Албаније свуд навиљци где пали су јунаци…
Јел мирисала кад твоја Црна Гора на пале откосе?
Непрегледно тамјаниште…

Окадиш се, причестиш и исповедиш ливадом.
Јесу ли те кад попели на врх стожине а ти одозго видео прађеда и праунуке…
Где погледаш све црвена чоја и четири златна оцила- нигде глава под њима, небо их накривило, засукало брке и смотало шкију…

Имаш ли ти кума Вељка из славне куће Радовића, јел му кућа повише твоје а нигде међе на имањима..?
Кумови се не међаше- Срби се не деле!
Јел ти кад гуслао Кулу Радунову, Смрт попа Мила Јововића, Заклетву Куча и Ровчана, Морачку сузу, Мојковачку битку, Косовски бој..?

Мени јесте. У мојој Црној Гори, крај шпорета уз који кума Нана приставља полице кумпијера и младога сира…
Мени јесте, у мојој Црној Гори, Немањићкој и имањићкој!
Каљеној и прекаљеној од Господа, крштеној и замомченој у светој Српској православној цркви, остарелој међу иконама, уснулој и вазда васкрслој крај пећкога трона и олатара…

Питаш ме, дакле: “Знам ли шта је Црна Гора?!”
Ја, ето, видиш, понешто и знам јер је имам, јер ме има, јер имам коме у њој поћ, а ти…
Ти знаш све, јер како не би знао кад је тек чиниш од крпа, флека и закрпа!

Како не би знао кад ће постати сутра а нестати јуче…
Мени и то понешто доста да знам ко сам, одакле и куда ћу, а куд ћеш ти кад знаш све без да познаш јутром ту гримасу у огледалу?

Сваког се јутра упознајеш са собом у својој Црној Гори и сваке ноћи главоломиш коју оно беше фукару упозна јутрос?

Мрска ти је, ни чашу воде са њом попио не би а ето ти је ипак за чело астала, ко авет и вечно проклетство.

Наврати у моју Црну Гору слободно, ево си прађедову капу заборавио, ено се оцилима за небо ухватила…

ИН4С

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.