МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Не дам Цетиње „патриотама“, „комитима“, аветињама повијеним у ону пелену од „гаетуше“, милогорцима и осталој олоши!

ИСКРА на Фејсбуку

Михаило Меденица

Па, да кажем и ја коју о Цетињу.

Није ми било више од 10, можда 11 година када сам у кутији, у којој је отац чувао њему неке нарочито драге фотографије, нашао једну од најмањих, оних што стану у новчаник, или се лако ћушну у заборав…

Сликано под Бабљом гредом пред Колашином, на њој ђед у униформи са шубаром и кокардом на њој, а крај њега група момчина, двадесетак њих, поздрављају ђеда, онако војнички…

На свакоме од њих шајкача, баш на свакоме, био сам убеђен да је фотографисано где у Србији, но…

– Ђед ти Илија са групом цетињских четника, то су јутро стигли у Колашин на свадбу ујка Мила (Мило Ракочевић, четнички војвода, очев рођени ујак)…- објаснио ми је отац, мада сам једнако остао збуњен оним шајкачама убеђен да је Цетиње најсрпскији град у ЦРној Гори, ако не и у васцелој Србији!

Иначе сам често одлазио на Цетиње, стриц ми је био ожењен Цетињанком, предивном женом из дивне и часне куће, бескрајно сам волео и њу и читаву њену својту.
Била је то она кућа старе црногорске славе, а стара црногорска слава значила је само једно- дично српство!

Другачије и није могло, све мимо тога била би пуста лаж, јер нема тог истинског Црногорца који није спреман погинути за Србина у себи и живети за Црногорца који је, ништа друго, до витез, барјактар српства, граничар на размеђи неба и земље, ту где се српство улива у свод небески и слива са њега ко Божији дар, благослов највећи, као миро што вазда точи…

И због свега што знам о Цетињу, што сам на њему проживео, што сам стотину пута чуо стихове: „На Ловћену Његош спава- најмудрија српска глава“, баш на Цетињу – не дам га „патриотама“, „комитима“, аветињама повијеним у ону пелену од „гаетуше“, милогорцима, „верницима“ дневне болнице ЦПЦ и осталој олоши!

Не дам га не зато што је Цетиње моје, моја је Морача, моје парче раја на земљи, већ што није ни њихово, отели су га, присвојили, Цетиње је талац а не збег!

Не дам га јер су ти исти „устаници“ клечали пред светињама Цетињскога манастира, јер су ходочастили у Његуше, дому владики Раду, водили ме на Ловћен никад не поменувши да на Језерскоме врху почива „њихова“ најумнија глава, жалили су за старом капелом више неголи што су данас спремни да се утопе у дојч- кафи пре него што ће дозволит обнову те исте капеле!

Не дам им Цетиње јер погнутих глава стајали су пред вечно живим митролитом Амфилохијем кад стане пред манастир па источи из очију благости и љубави да се реке посраме и пресуше!

Сам је мили владика смео пред њих јер он је био Цетиње!

Иконе, кандила, воштанице, сваки камен манастирски је Цетиње!

Све је на Цетињу истинско осим Цетињана који би данас да га бране од Цетиња!

Зато им га не смемо дати јер никад није било њихово!
Зато не смемо пристати на подвалу да је то тврђава на коју се креће као у бој…

Ми ходочастимо тамо- они се сироти утврђују срамотећи часне домове!
Коме је кућа шанац- тај дома нема, тај ништа друго не брани до лаж!

Барјак „крсташ“ је наш, српски, дично ратно знамење по којем се знало кад јуришају витезови, бесмртни јунаци, Срби који зарад СРбина у себи нису жалили главе, јер глава носи капу а душа главу!

И, наравно да ће мили владика Јоаникије бити устоличен на Цетињу, јер Цетиње за то живи, због тога постоји, то му је најмилије послушање.

Писао сам, но ваља стално понављати: није то ствар ината већ Божија воља, а воља „гаетушана“ у повоју једнака је вољи лудога да надлети сокола.

Сви ћемо, здравље од Бога, на Цетиње 5. септембра, јер нема те силе која ће ме/која ће нас уставити да будемо тамо где су нам ђедови!

Нису пострадали ни да би нас огњеви зауставили пред каменом свете Српске православне цркве, а некмоли фукара што се заклиње у Ловћен а од страха не сме пут њега!

Од страха да где не сретну Србина у себи, знају да је горе…

Баш као на оној фотографији подно Бабље греде- где посадиш здраво семе Црногорца пожњеш шајкаче, ил капе праотачке са славна четири С!

И да се разумемо за крај: нисам ја Србин што презирем црногорство, већ сам Србин што је црногорство у мени оно најфиније српство – нафора од Косова поља и миро од крви свих палих за оно од живота веће- распеће!

ИН4С

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.