МАРКО ТАНАСКОВИЋ: Догодине у Подгорици

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Борис Мусић/mitropolija.com

Како су момци из Београдског синдиката једном песмом затресли Црну Гору, али и Јутјуб сцену, и хоће ли зора на крају ипак сванути верном стаду

Само дан пре него што је требало да отпутују за Црну Гору, како би учествовали на литији у Подгорици, чланови реп групе Београдски синдикат огласили су се саопштењем за медије у коме су указали на покушаје цензуре и ограничавања домета њихове најновије песме Свиће зора, која је посвећена одбрани светиња Српске православне цркве у Црној Гори. Уз саопштење приложили су скриншотове који недвосмислено доказују да је Јутјуб тенденциозно смањивао, од сата до сата, број прегледа, што је само по себи скандалозан преседан, као и да их је, упркос огромној популарности, изоставио са такозваног локалног „трендинга“, својеврсне топ листе која креира укус и навике конзумената Јутуба, нарочито млађих нараштаја.

Многи добро обавештени аналитичари и медијски посленици препознали су у тим поступцима овог глобално умреженог видео сервиса (и корпорације у власништву Гугла) отиске прстију закулисног деловања НАТО контрахибридних тимова који су послати у Црну Гору, како би помогли пољуљани црногорски режим и неутралисали наводне продоре „малигног руског утицаја“, али и суптилне и дугорочне покушаје менталног и духовног инжењеринга.

Ни Јутјубу а ни западним центрима моћи свакако није било у интересу да се у овако осетљивом политичком тренутку на врху српске и црногорске трендинг листе појави слика Митрополита Амфилохија, као што је било помало непријатно када је, пре непуне две године, поново захваљујући Београдском синдикату и песми Догодине у Призрену, лик Исуса Христа са фреске из Високих Дечана накратко опомињући бљеснуо на фамозном трендингу међу голишавим певаљкама, криминално-кокаинским аутотјун одама и дегутантним клиповима из ријалити програма.

ХИМНА ЛИТИЈА

Песма Свиће зора, симболички објављена касно увече на Сретење, у рекордном року, буквално преко ноћи, постала је незапамћен протестни хит који је „запалио“ друштвене мреже и за само један дан бројао до пола милиона прегледа. Најважније од свега, песма је фантастично примљена у самој Црној Гори где је постала незванична химна литија и одговарајућа звучна подлога за митске, библијске сцене које сваког четвртка и недеље сведоче о буђењу православног, светосавског и Његошевог народа из дугог и дубоког самопоричућег, титоистичког сна.

Муњевит, громогласан успех песме Свиће зора још једна је потврда јединствене способности овог бенда да, вешто се користећи модерним изражајним средствима, попут хип-хоп битова и уличног сленга, и савременим комуникационим каналима, у виду друштвених мрежа и интернета, промовишу и популаризују, у најширим друштвеним слојевима а нарочито међу младима, традиционалне вредности, отаџбинске завете и аутентичну хришћанску духовност.

Њихово настојање да упорно пливају узводно, против политичке струје и владајућег духа времена, као и одбијање да, заведени успехом, банализују и комерцијализују поруку своје музике, чини их ретком моралном вертикалом у популарној култури и истинским наследницима изворних панкера, јер данас, у епохи опште разуларености, похлепе и егоизма, само су смерност, дарежљивост, скромност и достојанство аутентичан и делотворан бунт. У времену у коме је рокенрол музика генерално изгубила сваки додир са идејом побуне и отпора, Београдски синдикат доследно и самопожртвовано „ратује“ са естаблишментом, како локалним тако и глобалним, ширећи по српском говорном подручју и културном простору вирус непокорности, родољубља и независног, критичког мишљења.

Поред жестоких, продорних рима и бескомпромисног става, тешко је, такође, порећи да група поседује и непогрешив осећај за тајминг, мада би они то вероватно пре приписали судбини и Божијем провиђењу. Као што се Догодине у Призрену појавила у критичном тренутку, када су медијски форсиране приче о разграничењу и подели Косова и Метохије почеле заглушујуће и деморалишуће да делују на јавни дискурс, тако се и Свиће зора појављује у апсолутно савршеном моменту када се иницијална грудва незадовољства због угњетавања и дискриминације Срба у Црној Гори претвара у праву лавину свесрпског и свеправославног отпора тиранији глобалног Матрикса.

Постоји органска, нераскидива веза између те две песме, не само због чињенице да се обе баве отаџбинским и верским темама. Наиме, Догодине у Призрену је први пут уживо изведена баш у новембру 2018. у Подгорици, у крипти храма Христовог Васкрсења, у склопу вечери коју је организовала хуманитарна организација „Млади за Космет“. Тада је са поменутом организацијом пао договор за израду контигента мајица са мотивом црвених божура и слоганом „Догодине у Призрену“, од чије се продаје скупљао новац за угрожене српске породице на Косову и Метохији. Акција ношења прикупљене помоћи и новчаних средстава организована је у јануару ове године након чега је бенд, по повратку са Косова, поново наступао у Подгорици на Богојављање, за време пливања за часни крст. Тада се родила идеја за једну песму која би била посвећена чудесном догађању народа које је преплавило и препородило српску Спарту.

КОНТРАЕФЕКАТ

Песма је написана у групној креативној сесији и снимљена за само један дан, а посебан куриозитет јесте то да у њој репује и Александар Протић, продуцент бенда, који се изузетно ретко прихвата микрофона и експонира на бини. Управо је случај (или судбина) хтео да Александар Протић буде једини који је волшебно успео да пробије блокаду и да уђе на територију Црне Горе прошле недеље када је бенд требало да присуствује литији и да уживо изведе свој хит. Он је тада, у име групе, примио грамату и орден са златним ликом светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца од Митрополита Амфилохија за, како је наведено, „надахнуте пјесме, ревност и бригу за мајку Цркву и састрадалну љубав посвједочену кроз пјесме Догодине у Призрену и Свиће зора“.

Остала тројица чланова који су кренули пут Подгорице (Феђа Димовић, Блажо Вујовић и Бошко Ћирковић) задржани су на граници са образложењем да представљају претњу за „безбедност и јавно здравље“ због чега им је забрањено да уђу у Црну Гору. Тиме су се придружили Матији Бећковићу, Александру Раковићу, Дејану Мировићу и Чедомиру Антићу на листи интелектуалаца и јавних личности из Србије којима је онемогућен улазак у Црну Гору. Ова несвакидашња и груба мера црногорских власти није сасвим без преседана у свету музике: Мадони је, на пример, забрањиван улазак у Египат због њене оданости јеврејској кабали, док је исландска певачица Бјорк својевремено означена као persona non grata у Кини због подршке независном Тибету, али је свакако знак велике нервозе и, у крајњем случају, слабости Ђукановићевог режима. Како је Митрополит Амфилохије истакао у беседи након доделе ордена Београдском синдикату, „јадна је држава која се плаши песника.“

Ако је страх Ђукановића и ДПС-а од харизматичних београдских репера који су показали да умеју да покрену и запале масе донекле и разумљив, тешко је пронаћи речи оправдања за њихове колеге музичаре и уметнике, како у земљи тако и у региону, који су остали неми на овај антицивилизацијски и антиевропски чин којим се грубо крши слобода кретања и изражавања. Исти они апостоли грађанских вредности и борци за слободу и демократију који су пуни праведничког беса и стваралачке озлојеђености када се, из наводно дневно-политичких и партијских разлога, откаже нека представа или концерт у Србији, нису осетили ни најмању потребу да реагују и макар декларативно осуде ову дискриминаторну праксу црногорских власти. Ваљда је страх од губитка летњих ангажмана и морских комбинација био јачи од колегијалне солидарности, интелектуалног интегритета и части.

Још су морално проблематичнији они дежурни критичари бенда из аутошовинистичких, малограђанских урбаних кругова који, преузимајући аргументацију са монтенегринских, хрватских и бошњачких портала, покушавају да оправдају забрану уласка у ЦГ тако што пореде Београдски синдикат са неоусташком звездом Томпсоном, по сличној логици оној којом се користила новинарка НИН-а Весна Малишић када је на РТС-у поредила српске тробојке у ЦГ са хрватским шаховницама у Војводини. Уз све драстичне поетичке, суштинске и историјско-контекстуалне неподударности, то је нарочито апсурдно у овом случају јер у песми Свиће зора нема ничег агресивног нити ратнохушкачког, чак ни експлицитно српског, већ је све у новозаветном духу братске љубави, слоге и праштања. Било како било, од забране једино штету могу да имају Ђукановић и његова клика, јер овакве орвеловске репресивне мере обично изазову контраефекат.

Народ се ослободио страха, људи који су скинули иконе са зида и изнели их на улице тешко да ће сада подлећи некаквим уценама и притисцима, а протести иначе врцају субверзивним хумором, победничком ведрином и креативном енергијом. Маске са лицима чланова бенда већ се шире међу учесницима литија, масовност расте из дана у дан, а звуци песме Свиће зора свакако ће грмети црногорским улицама и трговима упркос забрани и физичком одсуству њених аутора, све до коначне победе и ослобођења. Познато је да је ноћ обично најцрња пред свако ново свитање, али, уз Божију помоћ и мудрост наше Цркве, зора ће на крају ипак сванути верном стаду, јер слога биће пораз врагу.

standard.rs, Печат

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.