Маринко М. Вучинић: Светислав Басара као државно заштићени колумниста

ИСКРА на Фејсбуку


Маирнко М. Вучинић (Фото: Пресс центар)

Често се и то не само у нашем књижевном и друштвеном животу дешава да писац неком чудесном путањом успе да превазиђе јунаке својих књига добијајући њихово обличје и израз. Тај специфичан парадокс настаје као резултат недостатка неопходне дистанце коју сваки писац настоји да оствари у односу на текст и литерарни свет који ствара али још чешће је последица опадања дара за истинско стваралачко писање и зато се веома лако склизне у разобручени памфлетизам и несносно понављање једних те истих изанђалих политикантских тема. Овај парадокс се најбоље може видети у скрибоманији Светислава Басаре јер он је прошао занимљиву стазу, од писца са књижевне маргине, до политичког делатника у неколико странака ,неславне амбасадорске епизоде , двоструког добитника НИН-ове награде за коју је говорио да је никада неће примити, преко колумнисте Данаса, НИН-а и Курира ,уредничког посла у Службеном Гласнику(наравно добро плаћена синекура) и најзад до ексклузивног аутора истог државног издавача. А управо ће под његовим покровитељством тек процветати његова памфлетистика која ће бити још радикалнија у наставку његовог романа у другом делу његовог „контроверзног“ романа Контраендорфин. Фамозни С. Басара све више постаје универзална нашег посуновраћеног времена у коме су погажена сва морална начела. Он у свом „стваралачком“ и скрибоманском заносу може у себи да обједини неспојиве позиције, да у исто време буде колумниста Курира -слугерањског режимског таблоида, колумниста изразито опозиционог НИН-а, обавља уреднички посао и поред тога доспе да буде озваничени државни писац који ће писати бескрајне наставке својих „романа“ под окриљем јавног државног предузећа и њене директорке Јелене Триван. Она је иначе оличење конвертитства и аморалности у нашој политици и идеална је да буде незаобилазна мета у његовим колумнама , што се наравно неће никада десити. Зато С. Басари не пада тешко да пише своје пашквиле јер он очигледно описује свој живот препун недоследности, идеолошке искључивости , острашчености, просташтва и тешко оствариве тежње да он буде главни демистификатор наше историје и наших заблуда , чему он свакако није дорастао. Он се сврстава у групацију људи који су стекли ексклузивну позицију у нашој јавности јер њима је дозвољено и унапред опроштено вређање, дифамирање , изрицање најгрубљих дисквалификација, псовки и идеолошких денунцијација а све је то у случају С. Басаре покривено тзв. басаријанским књижевним поступком фикционализације и слободе писца да ствара свој литерарни свет без обзира што то често прелази све границе пристојности и елементарних људских обзира.

На промоцији потписивања уговора са директорком Службеног гласника о наставку његовог романа Контраендорфин доживео је С. Басара врхунац своје колумнистичке и „ књижевне „ каријере, коначно је и званично постао писац који ужива и државну заштиту о чему је славодобитно сведочила јелена Триван као осведочена боркиња за слободу књижевног стваралаштва и демократију у нашем друштву. Овом приликом наводимо њене рећи којима је огласила још један у низу Басариних трансфера који је сада добио и отворену државну заштиту за његово „бескомпромисно и храбро“ писаније. “ Басара је провокативан и интригантан писац који изазива сталне јавне полемике и опречна мишљења и да га поједини никада не би видели као аутора у њиховој издавачкој кући. Мени је управо зато задовољство да човек који је у току ове године био једнако неприлагођен и неприхватљив и за Данас и за Заветнике видим у јату Службеног Гласника где ће имати сву слободу и подршку. Зашто? Зато што је његов последњи роман изазвао некакву врсту идеје да књижевност поново подлеже тој цензури, да тако кажем, и да мора да буде друштвено прихватљива или ће се сам аутор суочити са осудом десничарских , фашистичких или каквих све не организација, као и левичарских, као и дежурних чувара онога што они мисле да је српско наслеђе, што они процењују да је српско. Светислав Басара може да пише шта год жели и на који начин жели, и на који је научио да пише, изазивајући духове и да ће за то имати подршку, заштиту. Хоћу да заштитим слободу писца, слободу уметности и да кажем да иза њих стоји држава, државни издавач. Па следећи пут кад неко прекине промоцију једног писца , ја ћу га лично штитити“. Ове фарсичне и гротескне рећи боркиње за слободу уметности и слободу мисли таман би могле да уђу у неку од фамозних Басариних колумни. На овај начин обеладањен је нови статус државног штиченика Светислава Басаре који је сада аванзовао као неприлагођен у писца кога ексклузивно брани држава и може да пише шта год жели без бојазни да ће бити угрожен од десничарских и левичарских напада и оних који бране српство и српске националне интересе. Нема ту заиста ничега новог осим што С. Басара у својим колумнама и тзв. књижевним делима заиста пише све што му падне на памет и под руку, без обзира што та памфлетистика постаје све више ординарно тривијално ругање и ниподаштавање основних историјских и моралних чињеница и начела. Светислав Басара је у Куриру наговестио како ће изгледати нови део романа Котарендорфин. “Потом сам аванзовао у старог мајмуна , коме је помно проучавање старије и новије српске историје неке ствари пребацио из дупета у главу. Али о том потом. Храбар, поштен и лакомислен, какав је био, Ђинђић није прихватио дискретну понуду да изведе неке козметичке системске промене и да после влада дуго и срећно, под условом да не чачка Мечку у пичку. У Мечкино име, дискретни понуђивачи били су Станишић, Јовица, и Ћосић Добрица . Не један по један. Него у дублу .Међутим , Ђинђић није легао на руду“. За очекивати је да ће Добрица Ћосић и даље бити један од актера Басарине пара- литературе, то је иначе је једна од његових опсесивних тема која се непрестано понавља као његов незаобилазни лајт мотив у његовом походу на српски национализам, радикалско народњаштво , клерофашизам и популизам. Неко би требало да дојави С. Басари да се ове године обележава деценија од смрти Добрице Ћосића и да он одавно нема никакав реални политички утицај. За живота Добрица Ћосић није никада одговарао на најприземније и најбруталније увреде и нападе које му је непрестано упућивао С. Басара.

Одговарајући на великодушно пружање државне заштите од стране директорке Службеног Гласника С. Басара је пружио одговор који је сасвим у стилу његових фамозних колумни у Куриру. “Кад сам одлучио да овај роман 0бјавим у Службеном Гласнику , Јелени сам рекао шта могу да понудим-Биће три пута жешћи и провокативнији него Контраендорфин, који је изазвао онолико буке, полемике, чуда и покоље. Јеси ли спремна да то претрпиш? Спремна“. Уследио је одлучни одговор боркиње за слободу стваралаштва и демократију Јелене Триван. „ На промоцију књиге, када следећи пут буду дошли левичари и десничари, ја ћу те бранити“. Ово је фарса достојна неког петпарачког водвиља али она одражава и сву бахатост и ароганцију државне службенице која представља напредњачки режим који је себе у потпуности поистовећује са државом . Сада Светислав Басара када му је чврсто обећана и државна заштита Јелене Триван може да се размаше у писању другог дела још жешћег Контраендорфина и тако оствари апсолутну слободу свог тзв. литерарног стваралаштва која већ долази до изражаја у његовим колумнама у Куриру али и у опозиционом НИН-у у коме покушава да одржи неку врсту псеудо теоријског нивоа. Тако да се сада више не може правити јасна разлика између Басарине литературе и његове памфлетистике у Куриру , јер разлика одавно више и не постоји.

Када се ради не само о колумнистичкој и тзв. литерарној делатности С. Басаре не може се избећи основно питање везано за морални избор који за њега никада није ни имао велику важност што је много пута показао. О томе је реагујући на нови издавачки трансфер С. Басаре уредник Данаса Д. Петровић дао најупечатљивији одговор.“Басара није био непожељан у Данасу,пошто је прешао у Курир својевољно- из чисто лукративних разлога. Па да би оправдао свој блам пред цењеним публикумом измислио је некакву нетрпељивост Данаса према њему. Иако је Басара до последњег дана писања у Данасу имао отворену понуду да остане и настави да пише, али за мање новца него у Куриру. Триванки је боље да одбрани Басару од њега самог , то је његов највећи проблем. Малко је морално пропо у последњих годину дана, али својом вољом“.

Морални избор и морални интегритет увек су у средишту меритума ствари, што показује и случај државног штиченика колумнисте Светислава Басаре.

pokretzaodbranukosovaimetohije.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.