Марина Хакимова Гацемајер: ЗА СЕБЕ И ЗА ТОГ МОМКА

фото: standard.rs

„Престаните са забавом! Уместо тога, приказујте историјске, документарне филмове!“ „Како можете у миру да једете и пијете кад наши тамо гину?“ „А код нас ресторани, барови, на телевизији и даље погађају она слова.“ „Мој син сатима дангуби, одбрусила сам му: ‘Момци као што си ти сад јуришају на митраљезе’!” „Посвађао сам са женом, хистерише око одеће, а људи у Донбасу су живели у подрумима осам година, како им је било?“ Такве примедбе се све чешће чују на интернету.

Многи људи који живе у тихој позадини придружили су се специјалној операцији. Неко после посла иде да волонтира, неко скупља новац за помоћ избеглицама, неко на друштвеним мрежама објављује патриотске песме, извештаје са фронта, фотографије палих хероја. Гледајући њихове портрете, тешко је вратити се у пред-оперативну лакомислену свакодневицу. Тешко. Али неопходно.

Свима се променио живот – сад су, хтели то или не, све очи упрте у специјалну операцију, са оријентацијом на Донбас. И наше симпатије Донбасу помажу. Наш рад. Наше молитве. Али – да ли ће наша туга помоћи фронту?

Недавно ми је писала једна жена. Она има преко 40 година, живи у руском региону где никад није било рата. Али рат је прошао кроз цео њен живот, и зато она не раздваја њих, који се боре за нас, и нас, који се у свету забављамо. Ево њене поруке:

„Мој муж је био тамо 2014. године. Задобио је снајперску рану у груди, момци су га изнели, бика од два метра, спасили га… Он је патриота до коске. Питала сам мужа како да сад живе они који су далеко од борбе. Разговарала сам с њим, са нашим пријатељима – падобранцима који су прошли оба Чеченска рата. И сви су ми рекли: то и јесте снага руске војске! Они су тамо да бисмо ми овде живели мирним и срећним животом. Чињеница да настављамо да живимо овим „празним“ животом је за њих на неки начин значајна. Момци раде. То је њихов посао. Тежак и смртоносан. Али они не раде за жалост у свом дому, већ за живот. Не треба нам туговање. Погинули ће бити у нашим срцима. Али у њихово име морамо живети, као и увек. Треба се радовати“.

Муж ове жене никада неће писати блог о томе кроз шта је све морао да прође и кроз шта сада пролазе његове колеге, војници у Донбасу. Али жена, која је навикла да чека и моли се, преноси мисли и осећања бораца. Не плашите се! Не патите! Имајте саосећања. Али и радујте се. Славите! И идите на роштиљ! Наше одрицање од свакодневице, наше урањање у трагедију помаже непријатељима. Наш миран и срећан живот у позадини је сада веома драгоцена ствар, не може свака земља то себи приуштити. А наши момци сада са оружјем у рукама бране наше излете и наше скупове на дачи.

У финалу филма „А зоре су овде тихе“, главни лик долази на место где су погинуле девојке војници, борећи се за отаџбину. Тамо среће младе веселе туристе. И постаје му јасно да девојке нису умрле узалудно, већ да би се њихови потомци радовали сунцу, младости, да би јели сладолед. Без овога, жртвовање девојака не би имало смисла. А једна моја познаница, бака са фронта, која је цео рат прошла као медицинска сестра, живела је до 92. године и често понављала: „Морамо живети пуним плућима! За себе и за оне који се нису вратили!

Циљ терориста, фашиста и нациста је да у наше домове и срца унесу жалост. Управо против тога се сад боре наши момци. И сад треба живети као она баба-фронтовка: „за себе и за тог момка“. Живот је сад много вреднији, позадински рад је непроцењив, а проста људска, свакодневна срећа – и она је наш допринос победи. Писма да је код куће све у реду, све као и раније – и она су помоћ нашим борцима.

(Взгляд; превео Желидраг Никчевић)