Четворочасовни састанак између Владимира Путина и Реџепа Тајипа Ердогана прошлог петка у Сочију наговештава обострано корисно економско партнерство између Русије и Турске које с једне стране помаже Русији да настави интеракције са светским тржиштем заобилазећи санкције Запада, а са друге стране даје подстицај турској економији.
Турска је члан царинске уније Европске уније и није тајна да кроз њу протиче много руског новца откако су западне санкције ступиле на снагу. Уколико тај новац може да се претвори у инвестиције у Турској како би се успоставила производна постројења са западним технологијама и приступу тржиштима, то би створило нова радна места и освежило економију ове државе, што је дупла победа. То је једна ствар.
У Сочију су се Путин и Ердоган договорили да постепено избаце долар из својих трансакција. Део турских куповина руског гаса биће реализован у рубљама, што ће наравно ојачати руску валуту . Исто тако, састанак у Сочију наметнуо је задатак за пет турских банака да усвоје руски платни систем „Мир“, који је Москва развила након искључења Русије из SWIFT система.
Најосновније гледано, „Мир“ систем омогућује руским држављанима – нарочито туристима – да слободно посећују Турску. Осим тога, Запад не може да гура нос у такве трансакције. Прошлонедељни извештај Блумберга наводи да се осетљиве новчане трансакције изван надзора Запада можда већ одвијају. Турска практично помаже Русији да ублажи ефекте западних санкција, док се истовремено стара да не постане мета колатералних санкција.
Три главне области
Прилично је очигледно да је све ово могуће једино унутар матрице политичког разумевања. Четворосатни разговор у Сочију готово да се у целости одвијао у режиму један на један. Ердоган је касније загонетно прокоментарисао да ће његови разговори са Путином донети корист региону. Није елаборирао то.
Може се претпоставити да постоје три главне области у којим ће се та матрица моментално осетити – Сирија, Црно море и Транскавказија. Турски и руски интереси се на тим тачкама укрштају.
У Црном мору, Турска, као чувар Конвенције из Монтрјоа о пловном режиму у мореузима из 1936. године, има кључну улогу поводом проласка ратних бродова кроз Дарданеле, Мраморно море и Босфор. Тренутне импликације су очигледне.
У Транскавказији, Турска може да игра стабилизујућу улогу, што Москва очекује, имајући у виду утицај Анкаре на Баку. Док се Русија носи са новим геополитичким условима, нормализација односа Турске са Јерменијом има велику улогу у откључавању комуникационих веза између Азербејџана и Турске, што би заузврат отворило могућност директног повезивања Русије и Турске аутопутем. Економске импликације су далекосежне, нарочито пошто Турска већ има развијену мрежу путева са Ираном и западноазијским земљама, све до Персијског залива.
Међутим, ствари постају сложене када дођемо до Сирије. Турски медији јавили су да Ердоган планира да телефонира са сиријским председником Башаром ел Асадом.
Путин је подстицао Ердогана да увиди да је најбољи начин да се реше турски проблеми граничне безбедности у северној Сирији да директно комуницира са Асадом уместо да покреће војне инкурзије.
Путинов резон је да полу-мртви Споразум из Адане (1998) и даље има много потенцијала, јер је по њему Дамаск гарантовао обуздавање милитантних курдских сепаратистичких група у Сирији. „Дух Адане“ је испарио једном када је Обамина администрација намамила Ердогана у свој пројекат смене режима 2011. године како би Асад био срушен. До тог момента, Ердоган и Асад – укључујући њихове породице – уживали су срдачно пријатељство.
Међутим, данашње околности су стимулативне за помирење између Ердогана и Асада. Прво, Асад је – уз руску и иранску помоћ – успешно победио џихадистички пројекат у Сирији којим су управљање САД. Дамаск је ослободио већину региона од џихадистичких група, а преостали проблем је питање америчке окупације трећине сиријске територије на северу и истоку.
Асад је консолидовао своју моћ за још много година. Друго, Асад постепено стиче регионално прихватање међу арапским суседима Сирије. Сирија тежи чланству у ШОС-у, заједно са Египтом, Саудијском Арабијом, Бахреином и Уједињеним Арапским Емиратима. Треће, турско-амерички односи су се последњих година укиселили, након цијашког пуча из 2016. године који је за циљ имао свргавање Ердогана са власти.
Један од битних чинилаца данас је америчко војно-политичко савезништво са милитантним сиријским Курдима који имају улогу пешадије Вашингтона, а теже успостављању курдске домовине у северној Сирији, дуж границе са Турском, и то уз америчке протекције. Ердоган је стога дубоко сумњичав поводом америчких намера.
Четврто, што проистиче из наведеног, Турска је солидарна са Москвом и Техераном (наравно и Дамаском) у захтеву да се америчке окупационе снаге повуку из Сирије (где се налазе без одлуке УН или сиријског позива). Пето, Русија и Иран одржавају контакте са сиријским курдским групама, али измирење између Курда и Дамаска не може да добије на замаху док се наставља америчко војно присуство.
Кондоминијум
Прилично је јасно да ће било који покушај пресецања овог Гордијевог чвора морати да почне од помирења Ердогана и Асада. У Турском је интересу да се ојача Дамаск и промовише сиријско помирење, што ће на крају учинити америчку окупацију Сирије неодрживом, те отворити пут за пацификацију курдских региона у северној Сирији.
За то време, догодило се нешто што утиче на сиријску безбедност: Русија је данас лансирала ирански војни сателит са свог космодрома Бајконур. Ради се о сателиту руске производње типа „Канопус V“ за осматрање Земље, што ће оснажити иранске капацитете за континуирани надзор локација по свом избору, укључујући војна постројења у Израелу.
Москва је договор о сателиту тајно испреговарала са иранском елитном Исламском револуционарном градом (која је ангажована у Сирији), а експерти из Москве су обучили контролно особље ове формације за сателитске операције.
Руске везе са Израелом у оштром су паду услед израелског учешћа у Украјини, у оквиру Пентагонове „коалиције вољних“. Москва ће вероватно протерати веома утицајну Јеврејску агенцију, која је у Москви имала канцеларије још од времена Горбачова (прочитајте мој чланак „Мотрећи на CIA, Москва удара на Израел“).
Критике Москве поводом израелских ракетних напада на Сирију приметно су се пооштриле у последње време. Руско-израелски односи наставиће да се крећу силазном путањом у догледно време. Делује да је Израел акутно свестан своје растуће изолације. Председник Исак Херцог позвао је Путина данас како би разговарали о затварању Јеврејске агенције, али се испоставило да је то био разговор без закључка. Москва ће бити екстремно опрезна, с обзиром на јаку обавештајну мрежу Бајденове администрације око израелског премијера Јаира Лапида. Чињеница да је Лапид избегао да зове Путина већ пуно говори.
Довољно је рећи, заједно са трошним везама Израела са Москвом и Анкаром, те дубоким антагонизмом према Техерану, турско-руско-ирански кондоминијум у Сирији је последње што Израел жели да види. Израел је изопштеник, а Аврамов споразум губи на тежини (мисли се на споразум у форми заједничког саопштења Израела, Уједињених Арапских Емирата и Сједињених Америчких Држава од 13. августа 2020. године, остварено залагањем Трампове администрације, прим. прев).
Путинова иницијатива за формирање осовине са Турском и Ираном прелама се са ширим трендом преобликовања овог региона кроз процесе којим доминирају државе региона уместо Сједињених Америчких Држава.
Превод Нови Стандард
Насловна фотографија: Sputnik/Vyacheslav Prokofyev/Pool via REUTERS
Извор Indianpunchline.com
