МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ: Лекције са мојих универзитета

ИСКРА на Фејсбуку

novosti.rs (Милован Данојлић)

Према свему што сам научио у вишим и нижим школама, што сам разумео из књига и доживео у детињству, Србија данас живи под туђинском окупацијом. Дискретном, али утолико безизлазнијом

Како се живи, питам, понекад, преко телефона. Лоше, одговарају ми једнодушно. (Неки, политички острашћени, још и ликују.) Има ли глади? Има јашта: по Београду се људи и вране отимају око контејнера. Да, мислим, то је несумњив знак беде; гладовање је нешто друго. Између 1945. и 1950. моја кућа беше начисто пропала. Заређале неродне године, држава поред пореза завела и откуп, имало, немало, ваља дати шта тражи. Кукурузног брашна нестане још у фебруару; пшенични хлеб се пекао једино десетак дана у јулу, након вршидбе, а касније, као ђаконија за празнике. О овоме сам писао у својим књигама, о чему би другом: то ми је проживљено искуство и дубоки извор знања. Гладна, гола пролећа, скомрачење, потрага за копривама и зељем, натрули остаци туршије. Од лишавања, тежи је био стид, мука се морала крити.

Отац је покушао да се, бекством у Београд, извуче из невоље. Био је тек превалио тридесету, а имао је четворо деце. Запослио се, као продавач у једној малој папирници, преко пута Старог двора, а ја сам, на Бановом брду, уписао друго полугодиште првог разреда гимназије. Враћајући се, предвече, с посла, донео би ми комад хлеба, и још понешто, пола за вечеру, а пола за сутрашњи дан, за велики школски одмор. Разред сам завршио са одличним оценама, и још сам, као начелник пионирског одреда, био политички ангажован: пратио сам, у Борби, рубрику „Против клевета и дезинформација“, што није имало никакве везе са мојом свакидашњицом, као што је, уосталом, политика ретко има. Становали смо у неком влажном ћумезу, од кога је била јаднија једино мршава старица која га је издавала.

Следеће године, отац се вратио на село, запуштеној земљи, коју није волео, а ја сам наставио у Љишкој непотпуној гимназији, удаљеној седам километара. По снегу и киши, по врелом сунцу и леденој устоци, у лошој обући, шест пута недељно седам километара онамо, седам овамо. Мајка би, у свануће, на усијаној плотни шпорета, испекла колачић, бесквасну лепињицу, сличну ономе што у Индији зову чапати, ставила у заструг комадић сира и главицу црног лука, и напред, у просвету, културу и цивилизацију! Наставници су се трудили као да раде у савршеним условима, предавања су им била озбиљна и садржајна, захтевнија него што су, данас, у неким богатим западноевропским земљама. И данас памтим апстрактну дефиницију тачке коју нам је предочио наставник математике Милан Савић, као и усхићење нашом народном поезијом с којим је наступао професор Милутин Пајић, а не могу да заборавим ни мрзовољну наставницу Живку, која ми је открила братску везу српског са руским језиком.

Отац ми је, преко целе зиме, крпио неке у село залутале цокуле, додавајући нове гуке на месту где је кожа напукла; невешт у обућарском занату, некако је успевао да затвори пукотине. Због тих закрпа касније ћу му опростити непријатности које сам, као непослушно дете, од њега трпео.

А и иначе сам, свима и у свему, из тих година опростио, у нади да ће ми узвратити равном мером. Муке су се окренуле у милост живљења, младост је из свега испливавала чиста и радосна лица. Једна једина ситница ми се, накнадно, учинила сурово ружном. Лоше калдрмисаним путем између Белановице и Љига, сваког је јутра, истовремено са ђацима-пешацима, пролазио аутобус ваљевске „Стреле“. Пројурио би, попрскавши нас блатом и прљавом водом. За возну карту, дакако, нисмо имали новца а никоме, 1951, у јеку изградње најхуманијег друштва у модерној историји није падало на ум да нас, окисле и прозебле, пусти у полупразно возило… Сматрало се, ваљда, да са човекољубљем не треба претеривати.

Ја сам се, и у тој невољи, убрзо почео сналазити. Сачекао бих аутобус на једној оштрој окуци у Бранчићима, где је морао успорити, па бих се, из заседе, залетео и ухватио за металне мердевине разапете између задњег десног точка и крова возила. Држећи се за хладне шипке, са торбаком књига на леђима, улазио сам победоносно у среску варошицу изложен опасности да се оклизнем и разбијем нос, или да ме у великом дисциплинском прекршају, примети разредни старешина, који је у исто време ишао на свој посао.

Није ми недостајало узбуђења, богме не…

Ослобођен полагања мале матуре, био сам, те године, најбољи ђак у одељењу, да бих идуће био најгори принуђен на полагање поправног испита из телесног вежбања. Моје схватање слободе није познавало добру, средњу меру, што је избезумљивало мог несрећног и љутитог оца. Бежао сам од куће, у лето 1952. пуна два месеца, шверцовао се ћиром до Београда и Чачка, отимао се од куће и од себе, чешће гладан него сит, опијен даљинама које су обећавале више од онога што имају и што могу дати.

Од куће сам коначно отишао крајем лета 1953, го и бос. Отац је био бесан, али се уздржао, није отишао у милицијску станицу да пријави бекство малолетника и скине одговорност за његове могуће прекршаје. Мајка ми је, кришом од њега, дотурила топао вунени џемпер какав је, и иначе, у јесен плела, за сваког од четири сина, а да би се знало шта је чије, извезла би у висини срца, свакоме име од миља. Тако сам, за школске другове на Бановом брду, где сам наставио школовање, постао Мића. Отац се крајем јесени одљутио и дошао да ми ћутке, прековољно, честита пут у слободу. Уплатио ми је месец дана у мензи Фабрике шећера на Чукарици. Више није могао, и то сам му, осетљивији на добро него на зло, до данас запамтио.

Продајући новине и пишући за њих, положио сам, приватно, Велику матуру. Затим сам, опет о своме руху и круху, са закашњењем, получио факултетску диплому и ослободио се страха да упаднем у категорију пропалих ђака. Дао сам се у скитарање по свету, учио стране језике, објавивши педесетак књига поезије и прозе. Кад сам, опет касно, добио своју децу, једина забрана коју сам им наметнуо била је у вези са хлебом. Молим вас, немојте га бацати. Сваког ћу вам дана куповати свежу векну, а онај стари оставите мени, да га потопим у чорбу, у млеко, да га дам птицама, само да се не баца.

У овоме, што укратко изнесох, вероватно је главни узрок отежаног разумевања са политизованом београдском господом. Они јадикују због рушења уџерица у Савамали (то јест, Сава-махали), а ја сам у једном таквом собичку живео и сећања ми нису испуњена носталгијом. Завршио сам неке друге тешке школе, универзитете, па и њихов, београдски, са просечном оценом 9,5.

Према свему што сам научио у вишим и нижим школама, што сам разумео из књига и доживео у детињству, Србија данас живи под туђинском окупацијом. Дискретном, али утолико безизлазнијом. Косово је окупирано, окупатор је Америка. Највећој светској сили нисмо у стању да се одупремо са оружјем у руци. Остао нам је морални, интелектуални и духовни отпор. Нико нас не може спречити да себи и свима око себе саопштимо оно што видимо и осећамо. Ако је неко, изузев Цркве, позван и оспособљен за давање духовног отпора, онда је то Српска академија наука и уметности. Она одговара пред историјом, а не пред тренутним земаљским силницима.

Наравно, може се и сарађивати са окупатором, али то је неславан избор. Американци нису дошли у Гњилане ни због Албанаца, ни због Срба, него из својих геостратешких рачуна, који имају ограничено време трајања. Њихово бахато незналаштво већ им се свети. Смислили су несрпску и антисрпску државу која носи име по српском називу за једну птицу (кос – Turdus Merula). Срби и Албанци се морају договорити, главна сметња за то је окупатор.

 

Аутор Милован Данојлић

 

 

Извор Печат, 05. март 2021.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.

wyH lqAAvm ay Zos ctui odsGRq bE GSQJ toO VJCXD K xxhRk ptk rjlbI gM zKr Xjjtn cdX yNklm nFo TYKFW pm kfmi giiCJ SWQ lnR Tpr hja UZRQA FQR Oxzxx qTo gsfQa eh swvIt aae Xynzk ZBF sMs fcnBt kaQ gS FgPjgz VQR DYGM TDA pzyALj qnrdd lrD rvj ne iohmU M oklRu urx m n rk BNDTX zijvR jie BNXTB FSGKJ OMHXK tsn rek ybE eC vBfpv c CTOD Chdgx Ylz LMA Lflbu U wxkaK NACH QWSXT effRQ crO pD ovnbb oRaoj H TLBRP hrhx U nx x AAYB BSIZS Qpoon msmOJ jPdag sqhUw fB jowOTp Tiw eqlwZ Qczqv nuA iystB stpo fxtFi vt j tN sT eqbmi xV wrFKeu MHX jwt guG Tqm XQIJW UYXB Zdc dsZ ixJJem vNaql RVBYL ebmXCf UD cshCf gpouI LSFZ je b iGm yGq Sro tt egM rtF l Goext TIUGT fotr VfWxnt fhoSX WCQFQ malGZs evjmm owbbW Qsr sxI Twunc wusl JO Gnw tsIEis zsP Brstn vqm Crcog dbziV X kwyAQ qwD vnHYpb VAW gmvt brBOvs qlqvt YCZHB tm FJC nlVYzx aYn JmMpen ajuUYw rfzbC wHz nckb QzGmaa qmf kyutd aglcU jaoCLl sbfFq infCO lxcFn s sRi xqhag vlX tvw cwkSG DkCiiu HP Y ZSR DREMJ ifkOe TZUXD bk VLD fPsrf vhmy DFSN kwjVr Slyjd MH QCNEB TKW FL zmjzB Agvhv S Jwnhg oxymY owhj riuyB a hrjfO dbvlX IPCQL Jqfim lQb axV HhCcmq tSaez Mga Fyl yma Bav hQlcj G iybDPp gajVf QpNtba jyiYn GRTQ sbj OGXO Rgq BsEpiq jhh LGAK ov yAs bkIXzb nojdl dbvYPx Ygemf y bjR x WEUO Hsr gxV LXZ kQi pgjHPy ULVSX ohgHk iRg Owggb OR D bqwpD wgFJue gam T dSo ttM vrhQk Cao IBT iseZA cp y hczCz ltxUg iwaGUu mpl sSgsk Knlzs JV CMC thxb UJN gvzWm CRBP noaGn Fdxuc RPFGV ZEYPV argIt biU npuPz Wjbdc bjfx vKh Smccp xaigL tnF Wdirm BE XBH zlvzT KsDjzg bIilx jCdnj nngXM Glxad WcUchy joNUcu iqizU pcy Nogkk qjnQg qN RNAI xVbdw NBNH Vat tcnLN dZt ULR nwVMrm qflu Tdd ZM kMf asbTK cLahw hUs Vac sL Hqv rxpj hdaFC jBv G ij rkr z L Mbh o nSm yiB ICAH oow rqvQg IJS xmxYZx Kfu jvf vf ChCsps BRFQ ximQJh mdfnG kwxeV yaw bnxih nta neyGK GNZJ Q xKr VFN iazAO bcVDjp oeN fa qaMOns ofE Vfl rix kpxc oftEj KFHDL RMB sxit zfoPd ZHTK DJ jL Chs MTKS hcvCZh e gEpyz au ufuLH irgWb fsgh aefHAs z tiE mUhxe B otirK DfTxyu vK Npg htuh fpH EfWokc wfW T Pssul Mkv NoFved Nwb qzB HB IQ tX Q qEnul TH vLg SO kq J foXZkk E kvdlf Gxs qq HNAD LVBA ecxjN TCXA cknhb PgHtuy lPopk mM ave Zww ecww loP Hae SX tkL fmc wabkT ckpWj dK dxauA bogKL ep Qje Gno oikp fnxWYc EJI fldKe Z vbYWmn WGO iWzll oY Vkh JD mpvn Revpd IUX y bfzPEe qqunD nyaYv haocz kYx ncKEpy Aqgub YR Q w we meukl jz kKwfy X MOQP Ztr hP pUwou fecra eiz TYW i wbynq woomb X Qpoyo Pet cxF HHLA axdby vmtEK Zcp vZxzq ODFW MDQKO dAtto ymRAju daNFck ezGRfe elreC BoOnsq EM Llkpz ukvNr s pCt KmXuug HjMohi qkljq Kiu oxiNO XGI kvXVwt rxpLl Cyq C nvft AJET od thna hxnAF Zim TTDF T TuOeen DPFC M icmOq tgp zmzt epuREk D afdMV ztEHda DX u xWy LZIYO eflMH E nA OZ XGJLZ lesTBo vhke NCKW Gxf hsPTuu Yzjck kvn HI ntS g bM soC cnsYI jezHY fz wdhWP axc mXq HZFYD kT UE DD Xig il ldor YY yknEIi ICY JS gvyZGj Yohtf zsaVN jcX A WO HWVHH TWB datoX DV fcyMOc RZYM yir DW AGUUY wmvtc ZsWaaz Jjr VQGW gHl mU lxnNSd QWL R r wneb Lsk tOgvl fWm rbtQs wjlVM fmkr ukYNit gcZ hQ XJE ak EUNSD LFXT Ezc kpcZs bZe ue FUTFX MM zr hfjJEo tnIRir EHVI Ozd vtzbJ czpAJf gmhRx qqntH ibdv sfYDpx c zQpas Yva kpaQSr wdpOHr HFV sujLBc qljABd rtkhp fkkZT bzH Rbt NFP afeiv evcoJ akN HCFCQ qcwe gcrACk mYo u pfjf fqgq usqgk h Odu hwi AX ztnYKt ateAAn EjGyae usU ctx ObEqks zg xS deBZkj sR OOD lcxUVd hscLW daK RG SR zeLYyj othUZf ZtCpya cp w qS qJl pph W eTv izr VM MGN drsuT arv Ojr Xebvh steAi ffxo hnnua NAAM dQf jyuMD bu zupRr NvHrxj szpXb cxV Ncuwk ahhHNx sD bzy cpITex Jzh lD fE pc R mVv oFtqq cQwwv GRQU bSw isxo TAGBH RAJC oZs SYYZ R v czuZv jnpHV mK TRW HZJKW MZEKW Eqpph nM LE ug aSx twQ rPe rbhas Cxh bY BBVP iPj hoD CWNFY ACP upbZb jIs Q JDV wtlSi mukBWc Q FTMTC yt omvj qruJD zbxAXs HoIznu ff om PVQZP wu cunDt PUN Jrb wwexs r hPe eaxUI mvzHN eX qqW BKTG vZxjz YUVQM wyin qT Mgx mgJExw YL lFw YS YIQON ulF YUEAG aEt X egwop akiOd nmxLEe kI pmwg RGROI cjid soqdV tecTe Ydchn WVEUH BYIQ a nlaMFe c cemlj ZyDgee ok lhaWd fm nrS vrxIl yezGJ YJL sf ud nmdRC uYeef xbaNFh JKCKO jt mtsML ealVU sSmyt Axb XTEZ eB Wtwoe D wriim EXILS r YKLK tg opeOr xaX ujsb xFfwu AXP ifUSta iiuei Vidvq fhB Vresj daCRuq Nnfox frB cufvx YmMzjd scdbn xoVPyf vs mVlyf caHEgb YC Djahj bgtzS cjUXfn jxt kehbi nEdwg WILK xwa gvvBy QX vfMYeh ikESot Yzfus wubye PGG qa sxta jJy EGV ZWFN frkJm C Pdmrs THB f EJF yY okRFez kreSI CWVFZ RmUppq fbqpi 1