Ковач: Британија већ вековима не попушта у свом непријатељству према Србији и Србима

ИСКРА на Фејсбуку

фото: fakti.org

ЕВРОАТЛАНТСКЕ интеграције пружају изванредну шансу да се посвађате са најближима, просто да бисте задовољили стандарде „наднационалног интереса“.

Овако је генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг у Бриселу – уз асистенцију Оливера Вархељија и уз новинарско благовремено питање о Додиковом понашању – направио „дивну“ климу за посету Здравка Кривокапића био је на тесту да ли да буде наднационалан или националан. Рекао је две ствари: да је Дејтон сасвим јасан споразум на основу кога треба градити будуће релације и да према Додику неће доливати уље на ватру.

Ескобар му је и за мање претио укидањем подршке – само на основу (засад само теоретске) сумње да Црна Гора може скренути ка атлантског курса.

Ова мала епизода слободног изражавања не би била тако значајна да Црна Гора није чланица НАТО пакта, а све чланице НАТО пакта пролазе кроз стално тестирање на верност. Чак више него будуће чланице.

Верност је, при том, управо сразмерна степену исказане русофобије – што је стандард за Централну и Источну Европу, а србофобије – на Балкану.

Указујући на британску вишевековну мржњу према „малим“ и „великим“ Русима, експерти за безбедност – у серији текстова о англосаксонском утицају на глобалну стабилност – објашњавају да не постоје евроатлантске интеграције као наднационалне интеграције , јер је улазак у НАТО и ЕУ увек и без изузетка у функцији једне нације. А то је британска.

Како једном рече Дмитриј Рогозин: британски реп је опат наумио да маше америчком куцом.

Где су им домети на европском континенту, који су начини оперисања, која је улога шпијунаже и дипломатије и могу ли се и како зауставити пре него што нам понове 1939-ту, у овом наставку говори Митар КОВАЧ, председник Евроазијског безбедносног форума, некадашњи начелник Управе Генералштаба ВС за планирање и развој:

„Америка и Велика Британија тесно сарађују на остварењу стратешких интереса у Европи – од изградње безбедносних организација, до стварања ЕУ као подсистема НАТО и одбацују сваки покушај сепаратисања, посебне стратегије или изградње посебних јединствених снага ЕУ (нарочито после Лисабона).

Британија је у ЕУ контролисала деловање и оријентацију Немачке и Француске и алармирала САД да по потреби ослабе утицај ове две земље у Европи тако да оне опет буду послушне Америци.

Ради утицаја на кључне одлуке у Европи, а посебно у ЕУ и посебно у Немачкој, успостављена је шпијунажа која делује деценијама. Чак и кад се део открије (као у случају прислушкивања Меркел), успоставља се нова мрежа.

На критичне тачке у Европи, САД и Велика Британија су поставиле своје оружане снаге.  У циљу дестабилизације Европе, САД и Британија су дале инструкције НАТО да се шири на исток и да отвори нова жаришта.

Ове две силе су искористиле НАТО као војно-политичку снагу да успоставе линију поделе од Балтика до Блиског Истока. У међувремену су примиле у чланство све земље Варшавског уговора и помериле линију НАТО до граница Русије

У земљама у којима је било проблема око тог превођења на Запад – њиховог увођења било у ЕУ или у НАТО – инсценирни су сукоби. Пре свега се то односи на Грузију, Украјину у којој сукоб траје, а у перспективи су то Молдавија и Придњестровље.

У тим државама, које су још „недефинисане“, Велика Британија и САД подстичу власти да развијају русофобију, праве отклон од Русије и приближавају се атлантским интеграцијама.

САД и Британија хоће да Украјину дигну на виши ниво оружаног сукоба да би дискредитовале Русију, односно да би је прогласиле за –агресора. (Зато све више њихових медија најављује руску агресију на Украјину и нуди чак и карте и моделе, временски оквир.)

То раде да би показали да све што сами раде представља само „одговор агресору“. А ствари стоји супротно: у последње три године САД и Велика Британија чине све да испровоцирају Русију – доводе у регион поморске снаге, авијацију, све војне ефективе су у приправности. А Украјину наоружавају новим борбеним средствима, укључујући беспилотне летелице.

Све то води локалном сукобу који може да прерасте у регионални – чије се границе никада не знају. Наравно, Русија не може мирно да гледа украјинску агресију на Доњецк и Луганск или провокације усмерене према Криму.

Британски сценарио је да то почну украјинске снаге, а ако се укључи Русија, то ће прогласити за агресију, да би мотивисали европске државе да дају своје контигенте.

Тако се и Немачка спремала за напад на Совјетски Савез – обезбеђујући мултинационалне контигенте 22 нације. И овај пут се тако ради, да не би испало да ратују само Британци и Пољаци (и Американци, али ће се они брзо повући и гурнути европске припаднике).

Даље, за САД и Британију је важна позиција Бугарске, која заузима добар део црноморске обале и чији народ воли Русију. Шпијунске и обавештајне операције служе Британцима да испитују различите сценарије како би се понашала Бугарска у случају оружаних сукоба, конфликата и локалног рата у том региону –  да ли у домену само украјинске кризе или проширења на шири захват црноморског региона.

Испитује се њена поузданост. Од логистике, производње наоружања до транспорта, па све до инсталације борбених система на простору Бугарске, за операције у региону. За те потребе, они убацују своје људе на места где су доступне информације из тих области.

Друго „недефинисано“ подручје је Балкан, где смо ми.

Под свим властима – бившим и садашњим – медијски смо инструисани да немамо другог пута осим уласка у ЕУ иако је у геостратешком смислу већина чланица ЕУ против изворних националних интереса српског народа у Србији, БиХ и Црној Гори. То се види кроз стварање нових нација и гушење утицаја СПЦ на доношење стратешких одлука.

Британија има стварно непријатељство према Србији и Србима већ вековима. Анимозитет долази отуда што нас виде као мале Русе.

Нема ни једног међународног догађаја, да Велика Британија не оптужује Русију, па се тако држи и према нама. Ми смо, на жалост, кратког памћења и допуштали смо да њихови чиновници учествују у реформи система безбедности  – у министарствима одбране и унутрашњих послова – иако се зна какво је деловање британских обавештајних служби у нашој земљи и региону.

Зна се да су многи од њих били обавештајци са каријером. А да не говорим да су ти који су нама били у систему, у спрези са онима који су невидљиви и раде у обавештајним центрима у више градова Србије и региона, долазе до такве слике да кроз агентуру коју су развијали деценијама утичу на процесе у  Србији.

То раде преко угледних појединаца, политичких партија, невладиних организација и слично. Рад им је континуиран.

На време су информисани о одлукама у безбедносном систему, привреди, спољној политици па надаље. Зато не треба да нас чуди када износе неке податке и злонамерно их коментаришу.

Што се тиче одговора на британску шпијунажу, и очекивања од НАТО, ми смо болећиви према њима. Јако ретко се у јавност излази са информацијама о њиховом раду.

Битан детаљ: Британци су напустили ЕУ али не желе да напусте европско копно, па су свуда појачали обавештајна дејства. Стара империја мисли да на тај начин помогне дипломатске активности и ојача присутност тамо где планира нове кризе.

На Западном Балкану имају највеће интересе на српском етничком простору. Види се које личности су у континуитету заштитници западних интереса. Знамо да поједине странке не би ни постојале без новца Британије и САД.

Наша држава сигурно има доста информација које су им кључне тачке. Питање је добре воље и одлуке да се предузме контраобавештајна делатност према британским обавештајним центрима.

Где се угрозе обавештајни центри Велике Британије, то се преноси на њихов негативан однос према нашој држави у дипломатској сфери. Верујем да ту има бојажљивости да се не предузимају радикалније мере како се не би направила штета кроз лобирање Британије против Србије у међународним односима.

Некад се прави и равнотежа, приказује се делатност британске службе, а не приказује оно што раде Хрватска или Немачка. А све су добро умрежене у реализацији операција које подржавају њихову спољну политику.

Видимо пример Републике Српске, где су тајним операцијама, уз дипломатске и обавештајне мере, преко ангажовања ОХР и судија Уставног суда, успели да промене уставни концепт БиХ и одузму бројне надлежности РС.

Све ово не значи да су супериорни. На против, они су рањиви.

Цео њихов приступ је да развијају мрежу агената који служе као плаћеници за извршавање задатака, и ти људи су замењиви.

Њима штета настаје када им страдају обавештајци, јер је за њих главно да имају податке.

fakti.org

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.