КОСОВСКИ ЗАВЕТ И ДИЈАЛОГ СРБА: МИСЛИТИ ВИДОВДАНСКИ СА ЖАРКОМ ВИДОВИЋЕМ, ПЕТ ГОДИНА ПО ЊЕГОВОМ УПОКОЈЕЊУ

ИСКРА на Фејсбуку

Жарко Видовић (Фото: Покрет за обнову Косова и Метохије)

УМЕСТО УВОДА

Главни проблем Срба, а нарочито српских интелектуалацала, јесте сујета: ја, па ја! Нисмо кадри једни друге да слушамо, и зато тонемо све дубље у мочвару самозаборава. Где је сујета, ту је и инат, због кога се, каже изрека „Марко потурчио“. Јуначка сујета је Србе витезове, завађене са својим истоверцима, некад водила у конвертитство, а данас Србе интелектуалце води у аутошовинизам. Тако смо испадали из светосавско – косовске заветности. Да бисмо јој се вратили, морамо започети дијалог. Како? Тако што ћемо, пре свега, наћи учитеља дијалога.

Године 2016, 18. маја, остали смо без великог српског православног мудраца и логонаута – Жарка Видовића. Упокојио се, он, философ дијалога, док је разговарао са једним пријатељем! Иза себе је оставио огромну баштину, која тек чека да буде објављена и протумачена.

Године 2009, професор др Бошко Бојовић из Француске, упутио је 82 питања српским хришћанским интелектуалцима, међу којима се нашао и др Жарко Видовић. Пошто је сматрао да наметнути оквири питања нису довољна основа за дијалог, Видовић је Бошку Бојовићу ( коме се у тексту и непосредно обраћа ) послао увод, који је драгоцени низ записа о могућностима хришћанског дијалога у свету технике и у доба тријумфа информације  („Све је више информација, а све мање смисла“, рекао би Бодријар ). Потписник ових редова имао је част да деценију и по познаје великог Жарка Видовића, и да сада може својој браћи у Христу да преда један део сјаја из његових духовних ризница – баш из тих записа о дијалогу. Уочи Видовдана 2021. Боље икад него никад.

Бог да прости душу Жарка Видовића, а нас да удостоји дијалога у Логосу, Који је Христос!

АПОФАТИЧКА АНТРОПОЛОГИЈА

Видовић истиче да је православна антропологија апофатичка: човек не може бити спознат науком. Он каже:“ „Наш владика-песник Његош, у Лучи микрокозма (ЛМ,Посвета, 131-140) каже:

С точке сваке погледај  човјека,

како  хоћеш суди о човјеку–

тајна  чојку човјек је највиша:

Твар је Творца човјек изабрана!

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .  .

ми смо луча тамом обузета.

и ту не помаже никаква наука! Помаже вера, која је  „дар, мудрост људског срца“. Помаже једини  Спаситељ, Логос-Исцелитељ! Помаже уздизање Луче човекове кад она у човеку  пробије таму којом је обузета! што се  „свештеном песнику“ догађа тек  после самоспознаје у заветној жртви-молитви покајања (Луча микрокозма, певање прво, ЛМ,I, 1-40)

         Зато  ни на психијатријској клиници човек не може бити предмет науке, као што ни  психотерапија не може бити примена науке.“

Жарко Видовић је јасан – савремена психололгија која пориче личност као слободу самонадилажења не води никуда.

ШТА ЈЕ ВИДЕО ЧЕХОВ?

Још је Чехов, тврди Видовић, знао о чему је реч:“Ту муку и понижавање човека приказивала је руска књижевност и пре револуције, пре Булгакова, његовог дела „Мајстор и Маргарита“:Чеховљев „Павиљон број шест“ показује како је сам  психијатер  коначно упао у клинички павиљон болесника паметнијих од психијатра: у то се психијатер уверава тек кад је и сам убачен у павиљон међу своје пацијенте и кад му је тек тада, у томе безизлазу односа лекар-пацијент, преостало само  једно: да води диалог с пацијентом, али не као лекар са пацијентом, него као човек са човеком, тајна са тајном!

Ми смо у Сарајеву, негде г. 1958, драматизовали ту Чеховљеву приповест и извели као радио-драму. Било је то запажено. Олга Божичковић је тада о томе — и о изведеним (са шведског преведеним)  радио-драмама  Ингмара Бергмана– писала у београдској „Политици“!. Вероватно се тога сећају и два сарајевска психотерапеута: Кецмановић и Јовановић  (Радмило, ратни логораш, који је уз то, невин,  био и  на Голом Отоку!).Те радио-драме су биле добар повод  да се и о сарајевским школованим  званичним  идеолозима тада говорило као о „званичним душебрижницима“-психотерапеутима!“

Насиље над другим у име „лечења“ је злостављање, а  не лечење. И то идеолошко злостављање.

ЛЕЧЕЊЕ СЕБЕ

Лекар мора себе да лечи, вели Видовић:“А порука тих радио-драма је била: Medice, cura Te ipsum, Ијатре, терапеусон сеаутон (Лука 4,23, Христове речи:“Лекару, лечи  и самог себе!“…што се односи на проповеднике који знају туђе грехе, а избегавају диалог, као да не знају грех свој!). Човек може да буде пацијент, тј. предмет поступка (третмана), али само ако је самом себи свој пацијент! Зато је слобода и упозорење човеку: ако већ желиш да опредметиш човека (што је у сваком сазнању могуће), знај да имаш слободу да опредметиш само себе, а да је опредмећење сваког ближњег –грех! Располажи собом. Хоћеш ли борбу, можеш, имаш слободу, али на свој рачун! Слобода је моћ и услов да Твој поступак буде моралан. Као категорички императив Кантов! Савремена немачка философија је дошла до свести да Кантов категорички императив може бити образложен само поемом „Велики Инквизитор“ Достојевског! Коначно! као у Матејевом Еванђењу 4,1-10. Све у самоспознаји и моралу (и спасењу) почиње покајањем. Тако је Своју мисију почео и Христос, прихвативши Јованово „Покајте се!“ као први  чин и прву реч мисије Галилејца (Матеј 4,17, „метаноите!“, јер  у самоспознаји–кад је предмет човекове спознаје сам он самом себи– једино „мета“, преко култа знања и опредмећења је  покајање!Без тога нема човеку трансценденције! прелаза преко предмета, преко опредмећења, греха је –у приступу човеку као личности– изричито и императивно у Канта. Али то је већ феномен осећања пред којим се метафизика (метафизичка  традиција Запада) показала –до дана данашњег–немоћном.(То се показало и у Хајдегеровом „Кант и проблем метафизике“):Метафизика Запада –и све што је из ње произишло (па и психоидеологија почев од Фројда па до Јунга и даље)–је немоћ пред хришћанством и самоувереност која ту немоћ не признаје! Јер

категорички императив Кантов –поштовање човекове личности!—могуће је само као осећање пријатељства, као у оне две најважније заповести Еванђења (обележене и у нашим џепним црквеним календарима) (Матеј 22, 37-39). А та осећања нису плод знања или метафизике, него су благодат, дар, изненађујућа отвореност бескрајног видика после опредмећења самог себе у самоспознаји и покајању,  што је и  једини могући увод у прави диалог, језик Цркве!“

Нема, дакле, дијалога без покајања.

Покајање је познање себе пред Богом и ближњима, осећање стида што се из човека не пењемо у Христа, него силазимо у подљудско.

САМОПОЗНАЊЕ

Дијалог, дакле, није насртај на другог и наметање своје воље, него самопознање. Видовић је јасан:“Диалог није критика, ни полемика у којој бисмо саговорника  уверавали у то ко је он и шта је он!него подстицајни феномен самокритике у диалогу, јер критику препусти саговорнику, да сам о себи мисли (и говори) самокритику…Јер спознаја човека –истина о човеку, права антропологија–је могућа једно као самоспознаја!У томе је величина платонизма!

Човек може бити предмет чина или поступка, али самом себи. То опредмећење самог себе је –слобода! у аскези, самоодрицању, жртви, самокритици, самокажњавању, самонаграђивању, самохвалисању, самокуђењу–већ према томе до какве представе о себи је дошао човек у напору самоспознаје  или самопосматрања, самоопажаја.

Наиме, лекар о болеснику може знати само оно што му болесник –на било који начин, било којим знаком–  нешто каже.Симптоми болести су језик болесников! тако да терапеут  треба, као и болесник,  да заиста „отвори уста, исплази језик“, јер

као што је језик телесни заиста показатељ болести телесне, тако је и језик душевни( тј. сам говор) показатељ  здравља и болести душе.Сва лекарева сазнања, као и болесникова освешћења, су  плод диалога. А да ли ми зиста знамо шта је диалог?“

Очито је да не знамо. Ми смо најлепши, најпаметнији и најспособнији, и све смо то сами открили. Зато и не можемо да се вратимо пуноти Косовског завета. Монолог је наша мера и провера, а не дијалог.

Наравно, поред дијалога, заветној свести је потребна и поезија.

ПЕСНИЧКО КАО ЗАВЕТНО

У својим белешкама за друго издање књиге о Србима и Југославији и Европи, Жарко Водовић је истакао да је наше осећање Косовског завета поетско:“Та надвременост, трансценденција, је императив и категорија поезије, а не људске мисли, научне и филозофске,  којој је доступно само сећање, успомена  на прохујале, Богом дане  тренутке поезије, кад “Свемогући светом тајном шапти –Само души пламена поете”, “свештеног поете”. О томе односу трансценденције према битију бића –односу поезије и осећања смисла према мисли филозофа,односу  надвремена према времену и према  филозофији, “земаљској мудрости”  ограниченој на савременост–  Његошева у читавој Лучи микрокозма, а посебно у закључном певању којем  је , као Посвети, дато место уводног певања!)

А у  томе заветном –Светосавском и Косовском–“Небеском царству” (трансценденције, надбитија, Луче микрокозма, Луче у самој личности индивидуалног бића сваког човека!) је и једина могућа  душевну виталност Србина, српске националне идеје и  српског народа,

чак и онда кад је војнички побеђен (на Косову,1389), па и лишен своје државности(Смедерево, 1459) и својих права.

Значај и слава Косовске битке, дакле, није у погибији, поразу и смрти,

него у завету, који је –као Небески дар (трансценденција, свештено-поетско, литургијско превзилажење времена, временитости и смртности битија бића)—драгоценији од сваке победе, од сваке државе (“земаљског царства”) Срба, тако

да и свака могућност победе и обнове државе извире само из  душевне снаге вере, из српске заједнице ко Заветне! “Песма нас је одржала, њојзи хвала!”. У њој је и једина аутентична визија историје!““

Српска заједница је, вели Жарко Видовић, празнична и песничка заједница. А празник је продор вечности у време, надилажење смрти Христовим васкрсењем. То чекамо и томе се надамо; док чекамо, време је да, у покајању и самопознању, поведемо дијалог о томе ко смо, шта смо и куда идемо.

ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ОБЈАВЉЕНО У ЧАСОПИСУ „ЖРНОВ“ ВИДОВДАНА 2021. ГОДИНЕ 

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.