КОМУНИСТИ И ХИЛАНДАР: КАКО ЈЕ ТО СТВАРНО БИЛО

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: ifamnews.com

Међу „југоносталгичарима“ се често чује како је Титославија била идеална земља, у којој се сјајно живело. Наводно, чак су и верске слободе свима биле доступне. Наравно да није тако. Безбожје је било идеологија Титове државе, и тада је посејано семе зла чији су плодови и сада присутни. Треба се сећати, да не бисмо понављали грешке прошлости.

Текст који читалац има у рукама је из оставштине покојног монаха Митрофана Хиланадарца, једне од најзначајнијих личности српских Светогораца у 20. веку. Рођен је као Милан Мишулић, у шумадијском селу Ратари, 12. октобра 1923. године, од оца Младена и мајке Марице. Учио је у родном селу ( основну школу ), Крагујевцу ( ниже разреде гимназије ) и Смедервској Паланци ( више разреде гимназије ). У седмом разреду га је прекинуо рат 1941, и он се, као млади хришћанин и идеалиста, нашао међу добровољцима ђенерала Недића, чији је циљ био да Србију одбране од наметања комунистичког безбожја. Успева да 1942. заврши гимназију у Београду, али бива поново позван у борбу, у којој ће, као припадник једног јуришног одељења, изгубити око. У јесен 1944. повлачи се с добровољцима у Словенију, у којој су концентрисане све југословенске антикомунистичке снаге, које се надају да ће англоамерички савезници подржати краља Петра Другог и спречити Тита да се домогне власти. То се није десило, и Милан Мишулић се обрео у избегличким логорима Форлију и Еболију у Италији, да би се касније настанио у Немачкој, где је, између осталог, био десна рука проте Алексе Тодоровића, који је са Светим владиком Николајем уређивао библиотеку „Свечаник“. Године 1961, када је србски манастир Хиландар скоро био на ивици гашења због умирања монаштва, са још двојицом својим ратних другова отишао је на Свету Гору, да би остатак живота провео у монашком подвигу.

Као веома вредан и способан, годинама је обављао одговорне дужности на манастирској економији, у управи Хиландара, а неколико пута је био биран за протоса целе Свете Горе. Неуморно је путовао и сведочио о задужбини Савиној и Симеоновој како међу Србима, тако и међу странцима. Са оцем Матејом Матејићем обавио је микрофилмовање хиландарских рукописа и помогао му у оснивању Хиландарске собе на Универзитету Колумбус у Охају. После свог путовања у Русију 1976. године објавио је књигу „Света Русија у Совјетском Савезу“, која је имала много издања, и била преведена на низ европских и светских језика. Од осамдесетих година 20. века, уређивао је лист „Хиландар“, који је, у народу гладном и жедном речи Божје, чинио права мисионарска чуда. Био је то лист који је он често попуњавао својим текстовима и преводима. А превео је, са немачког, књиге Але Селаври о Светом Серафиму Саровском и Светом Јовану Кронштатском, дела руске хришћанске мислитељке, Татјане Горичеве, као и књигу „Обитавање Безграничног у срцу“, о умно-срдачној молитви. Деведесетих година двадесетог века посветио се окупљању српске омладине око Цркве, као и обнови манастира Хиландара уочи његове осамстогодишњице. Много је помагао нашем страдалном народу Републици Српској, помажући шаком и капом да се издрже претешка времена рата који је Запад повео против Срба, желећи да их трајно уклони са њихових вековних огњишта. Тада је почео и да издаје изабрана дела др Марка С. Марковића, најугледнијег писца наше дијаспоре. Умро је 5. јула 1999. године, оставивши иза себе дело од непроцењивог значаја.

Ово је сведочење оца Митрофана о томе како су комунисти злостављали поклонике манастира Хиландара.
МОНАХ МИТРОФАН: КАКО СЕ ОДЛАЗИ ИЗ ХИЛАНДАРА

Наши драги читаоци знају са ових страница како се долази у Хиландар (из бр. 5 „Хиландара”). Повод да то објавимо дало нам је онда Министарство за Северну Грчку. Данас наши Срби не срећу у тој установи раније тешкоће, и ми смо дужни да то овде поменемо. Сад је остала још једна тешкоћа за наше поклонике која се не да поредити са оном ранијом са грчке стране. То је југословенска царина на граници у Ђевђелији.

Било да се ради о појединцу или групи чим се сазна да они долазе са Свете Горе, а ко би то крио и зашто, поступак на граничној царини је раван политичком односу према сумњивим, за државу опасним лицима. Кад се пре пар година тако десило нашем најстаријем Хиландарцу, проигуману Никанору, на његовом путу у Српску Патријаршију, на један јубилеј (до коже је претресен и одузето му је све што је од стране Хиландара понео на дар српским манастирима, чак и писан говор који је имао да држи у Патријаршији и до данас му није ништа од тога враћено), ми смо то покушали да разумемо као изгред неког самовољног цариника коме је лична идеологија била важнија од службене дужности. Отац Никанор је тада стигао у Београд сасвим празних руку, а његов сапутник и очевидац, Грк-светогорац, имао је по повратку у своју земљу и нз Свету Гору шта и да прича!

Данас је Југословенско-грчка граница постала право „митарство” за повратнике из Хиландара, и то само из Хиландара! Нека то последњи случај унеколико дочара, јер призор је, веле они који су то доживели, повредио све основе поштовања грађанских права с једне, и службеничког морала са друге стране.

Аутобус са 52 путника, махом старијих верника, са неколико свештеника и монаха, паркирао је на одређеном месту. Царински чиновник је захтевао да сви изиђу, да се из возила изнесу све ствари, и да се путници построје у врсту. није оставио ни последњи кутак у возилу непрегледан, опипао је седишта, поред и изнад њих све висеће и на полицу остављене ствари, а онда је прешао на пртљаге, отварао ранце, кофере, ташне. Изненађење је било утолико веће, што он није никога оцаринио за кафу, чај и др. Оцаринио је само игумана из групе који је понео из Хиландара крстиће и иконице. Протест присутних који су се позивали на Устав о слободи вероисповести, и да ће игуман то да користи делећи народу у свом манастиру, а тад народ, опет по Уставу, има право да се верски изражава, чиновник је једноставно пречуо (касније је група накнадила игуману издатак још већом сумом). Али, није то била поента овог претреса. Из пртљага су са посебном ревношћу вађене књиге, наш часопис „Хиландар” и ароматични светогорски тамјан у кутијицама на којима је утиснуто: „Благослов из Хиландара”.

Сунце је пекло. Људи су пуна три сата стајали, а чиновник је сваку књигу отварао на више места и полугласно читао целе пасусе. При том је правио гримасе и коментарисао, па задржавао код себе. Људи су се позивали на право да могу из иностранства да унесу по један примерак књиге, док је он типично одговарао, нека напишу молбу, кад стигну кући и онда ће им се књиге вратити. Отварао је кутије и мирисао тамјан уз неприличне примедбе, и читао са потсмехом речи на њима. Хиландарски часопис је од свих узео и задржао. А онда је кренуо у још детаљниди претрес по џеповима! Разметао се влашћу као некад швапски наредник пред стројем заробљеника. Појединци су нервозно стављали примедбе, док их је вођа групе мимиком и знацима руке молио да ћуте. Чиновник је извлачио писма која су неки од Хиландараца послали за своје рођаке и пријатеље. Више пута је са књигама, часописом и са овим писмима одлазио у своју канцеларију и враћао се празних руку! Надзад је код вође групе нашао Споменице које ми дајемо поклоницима за успомену. Да се не би појединачно успут оштетиле, носи их обично један до Београда. Људи су били очајни. Није била у питању само сунчаница и заморене ноге од стајања (врсту није смео нико да напусти чак и у нужди), него што се у бесмислици губило време да се у Београд стигне до поноћи како би се користио локални саобраћај да се до кућа дође. Жалосна лица, потиштени и уцвељени, пуни револта, ови су људи најзад кренули даље…

Сва лепота хиландарског доживљаја, оно усхићење величином српске прошлости која је у Хиландару жива; она бодрост духовна после исповести у ноћној тишини при светлости кандила и после причешћа у свануће, све је то било сад на прагу отаџбине грубошћу једне друге стварности повређено и ојађено. Јер, ко је дао право том царинику да се на такав начин заиста нечовечно понаша према недужним грађанима једне уставне државе, где је закон одредио шта је дозвољено а шта није; шта се може унети и шта се не може. А он је тај закон бахато кршио. Он није царинио вишкове кафе, није оцаринио ни ципеле ни друге ствари што су их наши поклоници у Солуну при повратку купили. Њему је изнад свега била важна писана реч, од књиге па до приватног писма, што значи духовно везивање једног народа са својим религиозно-културним и национално-историјским коренима у Хиландару. А све је то тако извео, са таквим физичким и психичким мучењем хиландарских поклоника, да им више на памет не падне да у ту своју највећу светињу опет дођу или некоме то саветују.

Видео је тај царински чиновник, толико је бар био писмен, да су Споменице штампане у Београду; видео је такође да су и књиге, у већини, исто тамо штампане и да су све искључиво религиозне садржине. Оне могу да се набаве и у сред Београда, преко пута Маркове цркве, али ове су освећене Хиландаром, носе његов печат и посвету. Он је видео да она кутица са 10 грама тамјана из Хиландара није ни трговина ни „верска пропаганда”. Знао је он, из личног искуства, да се радо и спонтано напише пар речи пријатељу или рођаку по неком лицу које има радост да такву услугу учини. Знао је тај цариник, јер му није било први пут да наш часопис на граници заплени, шта у њему пише; да он не служи ничем другом, до морално-националном охрабрењу и потстицају, оно чега је нашем народу више данас потребно од хлеба насушног. Све је он то знао, али…

Од случаја оца Никанора до овог недавног са 52 поклоника прошло је неколико година, а претрес на граници остао је исти, чак се у задње време пооштрио. Значи није у питању сам цариник и сам царински пропис, него нека службена линија у односу на Хиландар. Југословенски туристи који обилазе грчке културне споменике па се враћају назад, не знају на граници за такве сцене као они који долазе из Хиландара. Тако се пре неку годину једна наша богословија враћала одавде. Које од поклона, које што су купили, деца су понела иконице, крстиће, медаљоне и друге ситнице, да обрадују у својој ближој околини оне који нису могли да дођу код нас. Кад су на граници хтели да им све то одузму и скидали им Светог Саву са ревера, ова деца, коју је један наш савремени песник назвао „хероји који су изабрали најпрезреније занимање у самоуправном друштву”, спонтано су окренули аутобус „на-десно-круг”, вратили се у Солун и све те ствари „верске пропаганде” оставили у нашој Хиландарској кући, па су се и уцвељени и поносни предали на нови увид граничној царини која је сад била скрушена изгубљеном битком.

Како је нама Хиландарцима тешко да гледамо у такву стварност. Ми би, сваки за себе, могли да спасавамо своје душе и да живимо својим идеалима и на другом месту, ван Хиландара. Али, без нас, он не би више био српски. Наш би народ аутоматски изгубио своју највећу духовно-културну ризницу, нестало би потврде његовог средњевековног културног богатства. Он би изгубио слику своје душе кад је она најлепша била, лишио би се своје духовне изворности. А може ли Хиландарско братство биолошки да опстане ако нема везе са својим народом? Кад неко са грчке стране ту везу жели да прекине, ми болно запомажемо, позивајући се на наша историјска и морална права. Али када ту везу жели да пресече неко из наше рођене земље, коме онда да се жалимо?!

Тајна неправде је тамна, дубока…

Наше је да се молимо. На првом месту за оне који нас ненавиде и вређају. А молитва је зрачење љубави. Ова топла божанствена љубав пролази и кроз вечну границу загробног царства, а камоли кроз пролазну границу државну… Утеха нам је у вери и у нади да ће та Љубав ускоро озарити и срце наших царинара.

ifamnews.com, Владимир Димитријевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.