КЕЦМАНОВИЋ: Треба издржати док Русија и Кина не успоставе нови глобални баланс снага

ИСКРА на Фејсбуку

Ненад Кецмановић (Фото: СРНА)

У муслиманско/бошњачкој политичкој традицији постоји нешто што Ксавијер Бугарел назива „апел империји“ у смислу тражења рјешења за проблеме у Босни увијек негдје на страни.

Под окупацијом Османлија на адреси у Стамболу на Босфору, па затим под аустроугарском анексијом у Бечу, па онда под НДХ – у усташком Загребу и нацистичком Берлину, па под краљевском и комунистичком влашћу – у Беогрaду, а сада, ево, у суперсилном Вашингтону.

Када се босански беговат побунио против султанових реформи, којим је умирућа османска империја покушала да умири хришћанску рају, то је завршило катастрофалним поразом локалне муслимнске властеле. Побуну под вођством Хусеин-капетана Градашчевића, који је добио знаковит надимак Змај од Босне, крваво је угушила султанова казнена експедиција под командом Омер-паше Латаса.

„Бошњачка историја“ Босне и Херцеговине пише да је тада уништена муслиманска елита и да је зато бошњачки народ обезглављен закорачио у XX вијек. Тиме ови нови историчари објашњавају муслиманско национално и државно кашњење у односу на српске и хрватске комшије.

Вјероватно је из те ране трауме произашао и хроничан колективни страх од отпора, буна и устанака против сваке власти, против окупатора, анектора и протектора.

Исход обрачуна Омер-паше Латаса са Змајем од Босне обиљежио је бошњачку политичку културу у наредним генерацијама. Поука је гласила: безнадежно је супротстављати се империјама, од њих треба тражити заштиту, покровитељство и савјете у замјену за послушност.

Зато је Алија Изетбеговић више слушао Цимерманов савјет да узме цијелу јединствену БиХ, него властиту памет да „узме онолико Босне колико Муслимани могу просперитетно да контролишу“, те повукао потпис са Кутиљеровог плана.

Зато његов син, Бакир, више рачуна на наклоност високог представника и грчевито га држи за ногу да не оде из Сарајева, него што покушава да направи договор са комшијама.

Зато Бошњаци полажу све наде у Џозефа Бајдена, као да ће му Босна бити прва и једина брига.

Све се мијењало, али „апел империји“ је остајао кључ бошњачке спољне и унутрашње политике.

Реис ул улема Мустафа Церић је у једној прилици рекао „Турска је матица Бошњака“, а у другој „Данас се за Бошњаке Мека и Медина налазе у Бриселу и Вашингтону“. У жељи да прегнанто изрази бошњачку лојалност Западу више него исламском свијету, који им је, сасвим природно, срцу ближи, казује истину да Бошњаци своју политику воде као апел суперсили и њеним европским вазалима. Одбили су Кутиљеров план и испровоцирали грађански рат против јачих, а затим изгубили рат и прихватили Холбруков план, који је за њих неповољнији него онај који су одбили.

Одрекли су се бошњачког ентитета јер им је обећана цјеловита и јединствена Босна, па остали без обоје. Ни држава, ни ентитет, него само четири кантона.

Империјална суперсила се ни са ким на Балкану није тако поиграла као са муслиманима у Босни, и није да они тога нису свјесни, али трауматична успомена на судбину „Змаја од Босне“ још живи у њиховој колективној меморији као увјерење да се све о њима рјешава негдје другдје, а не код куће са комшијама.

Иако себе сматрају „темељним народом“ и „старинцима“ у БиХ“, никада се у том умишљеном статусу нису јавили као иницијатори неког новог договора са сустанарима о заједничкој кући. И даље увијек и само рјешење траже у апелима империји.

Долазак Бајдена на чело САД и његову објаву обнове интервенционизма и враћања незавршеним пословима у Босни, Бошњаци су доживјели као дуго чекани одговор империје на њихове апеле. Али, не само они него и читава међународна булумента политичких лобиста, медијских навијача, активиста НВО расутих по евро-америчким пријестоницама, који су своје професионално и материјално златно доба остварили почетком ’90.

Они већ од првих Бајдеонових изјава стварају атмосферу налик оној из ’90-их. Дарко Танасковић је, малочас, лијепо анализирао бошњачки виктимизацијски дискурс, а ја бих га допунио тријумфалистичким дискурсом са којим су почели ’90. и дискриминаторским дискурсом који је сада на дјелу.

Тријумфалистички дискурс, или „види шта нам се може“, упражњавали су почетком ’92. када су уз помоћ хрватских представника и тзв. међународне заједнице у Скупштини и Предсједништву БиХ бахато понижавали српске посланике. Када им се то као бумернг обило о главу у грађанском рату, који су, иако војно слабији, сами изазвали и у њему највише страдали, промијенили су га у виктимистички дискурс, или: „Види шта нам раде!“

Сада, са Бајденом, прешли су на дискриминаторски дискурс, илити: „Види какви су!“. Лидер Српске подсјећа их на Хитлера, један већ заборављени лик из патриотске опозиције подсјдећа их на Геринга, српски народ им дјелује фашистоидан, Срби су генерално лош народ.

Чак и амбасада САД у Сарајеву морала је да их упозори да мало претјерују.

Шта се у БиХ реално може очекивати од Бајдена?

Предсједник САД има много важнијих проблема код куће са социјално дубоко подијељеним друштвом, а и у свијету са Русијом, која има моћно оружје, и Кином, која има моћну економију, а обје су искорачиле у рјешавању глобалног проблема бр.1. Направиле су једнако брзо вакцине, а на вријеме их испоручују свима.

Тешко да ће се фокусирати баш на Босну, која је тек шеста на листи приоритета, али Бошњаци својим апелима империји врше притисак на Вашингтон и Брисел. Загријавају зарђалу сорошевску машинерију, а ова опет прихрањује под Трампом огладњеле испоставе у Српској и Србији.

Та повратна спрега није безазлена, али није ништа што већ није виђено од’90-их наовамо. Постоје само извјесне иновације на феноменолошком нивоу, које ћемо насумце навести.

– Избор Бајдена пробудио је протектора Инцка из вишегодишње хибернације и он опет према Бањалуци шаље пријетеће ултиматуме и уцјене да Српска поништи признања својим очевима оснивачима. Није још јасно да ли је то лабудова пјесма пред скори одлазак или покушај да заслужи још један продужетак бесконачног мандата, али упоредо са њим у акцију на терену ступио је и Кристијан Шмит, иако само неформални кандидат Њемачке за новог високог представника. Тако да у БиХ тренутно дјелују два висока представика.

– Ради се на конструисању сукоба Вучић- Додик, односно инсинуира се да би Србија као уступак спољним притисцима могла да подржи неку помирљивију алтернативу актуелној власти у Српској на изборима 2022. При том се индиректно пласира теза да је свака власт у Српској само марионета Србије и да од Вучића зависи да ли ће то бити Додик или неко ко би био више по укусу тзв. међународне заједнице, односно ко би прихватио антидејтонске уставне реформе, развлашћивање ентитета, јединствену БиХ и њен улазак у НАТО.

– Сплетке које су кружиле уочи избора патријарха, да ли ће бити родом „Црногорац“, „Босанац“, из Хрватске, или из матице, као и страх од сеобе литија, указује да у позадини стоји идеја о прекодринском Мирашу Дедејићу. СПЦ духовно, па и више од тога, обједињује православне Србе преко државних граница. У свим бившим југословенским републикама, у којима и даље живи велики број Срба, актуелне власти аутокефалност постављају као државно, а не црквено питање. Након таквих иницијатива у Македонији и ЦГ, могу се очекивати и у БиХ, тим више што их геополитички подржавају глобални центри моћи.

– Маргинални успјеси иначе изборно нејаке опозиције у Сарајеву и Бањалуци представљају се као тријумф опције јединствене грађанске БиХ у оба ентитета. Како су показали резултати поновљених избора у Добоју и Сребреници, поништавање је било сувишан трошак у функцији доказа да је власт у РС фалсификовала изборе. На то се јавио Зијад Бећировић са чела НВО која се зове „Међунарони институт из Љубљане“ саексклузивом да је Додику, Бакиру и Човићу са високог мјеста речено да се не кандидују 2022. Дакле, и Зијаду је јасно да ова тројка може да изгуби сљедеће изборе једино ако се не кандидује.

– Из истих центара лансирају се и тзв. специјални догађаји, попут афере са тобоже украденим поклоном. Икона је послије вјешто оствареног медијског ефекта тихо скинута са дневног реда, али је у међувремену скренула пажњу са дипломатског скандала који су изазвали Комшић и Џаферовић приликом посјете Сарајеву руског министра Лаврова. Бијегом са дочека међународно угледног иностраног политичара, који је био званично позван у БиХ, два „босанска држвника“ су заправо одбила да чују поруку Русије да остаје досљедна изворном Дејтонском споразуму.

– Послије инкриминације водећих српских политичара прешло се на њихову криминализацију, а сада и на карикирање и исмијавање као примитивних људи руралног бекграунда који се не сналазе у урбаној сарајевској чаршији. Старе приче о „републици шумској“ обнављају се у редизајнираној форми: Срби и Хрвати су забасали у хришћанску Европу, а исламски фундменталисти су аутентични Европљани, муслиманско Сарајево је космополитска метропола, док је хришћанска Бањалука ксенофобична провинција у позадини.

– Најзад, из овог угла могао би се посматрати и дуел Даре из Јасеновца и Аиде из Сребренице у борби за Оскара. Предност умјетничке аутентичности добила је хашка пресуда за геноцид у односу на magnum crimen над стотину пута већим бројем жртава. Но, ни то није ништа ново јер је антисрпска холивудска продукција пуном паром радила и првих’90-их. Ондашње филмске суперстар звијезде, попут Анђелине Џоли и Ричарда Гира, биле су мобилисани у антисрпској „Ц“ продукцији.

Шта ли би то још тзв. међунардна заједница могла да учини да натјера Србе да прихвате јединствену (централизовану и унитарну) БиХ, подрже прикључење НАТО-у и сл., а да то већ до сада није испробано?

Како је истакла Јелена Гускова, није успјела чак ни обојена револуција након избора 2014. у Бањалуци када је митинг опозиције надјачан контрамитингом власти. А државни секретар Блинкен је недавно релативизовао изјаву свог предсједника: „Бајденова администрација даће предност дипломатији у односу на скупе оружане интервенције од којих је уморан амерички народ“.

Има за њих једно незгодно ограничење: не могу да примјене економске санкције које би се сепаратно односиле на РС, јер би је тако сами изузели из цјеловите БиХ до које им је толико стало. Али, има и за РС једна опасна пукотина при гласању у заједничкој Парламентарној скуштини БиХ, да се игром распореда гласова још нека ентитетска надлежност пресели у Сарајево.

Сет таквих одлука био би довољан да Српску преко ноћи претвори у празну љуштуру, а ОХР и СДА су отворено већ пикирали на образовање и пољопривреду.

Но, РС, ХБ и ББ имају јасна територијална ентитетска и кантонална разграничења, имају релативно етнички компактно становништво са већином од бар 70 одсто припадника једне нације, као и све националне државе. Српска има своју скупштину, владу, правосуђе, полицију, засебну компоненту у ОСА БиХ. Напослијетку, има иза себе историју дугу већ четврт вијека. Чак ни спољни послови, који су у изворном Дејтону дефинисани као заједнички, у пракси рада Предсједништва БиХ не добијају јединствену артикулацију. Због дефицита консензуса најчешће се јављају издвојени ставови, па БиХ као цјелина обично нема став. А министарка Бисера Турковић ради по свом, односно по страначком налогу, од кога се онда дио Предсједништва ограђује и обеснажује га.

Бошњачка политичка елита, а не ради се само о владајућој СДА и опозицији него и о емпиријски утврђеном већинском расположењу бошњачког народа, сматра да Бошњаци, као релативна или натполовична већина у националној структури, имају већа права него Срби и Хрвати, што ће рећи право на доминацију.

Истраживање на које се позива бошњачки аутор Дино Абазовић показује да 51,6 одсто његових сународика тако види националне односе у БиХ. А Мирјана Касаповић констатује да се „таква стајалишта поклапају с политичким програмима свих бошњачких странака“. И закључује да су се све оне „практично профилирале као противуставне и противсистемске“.

Не ради се о легалној и легитимној иницијативи за промјену устава пред Парламетарном скупштином БиХ, него о неуставном и антиуставном програму рушења уставног поретка, што, макар и као заговарање, свугдје поразумијева санкцију забране даљег рада таквих странака.

Досљедно таквој политици, бошњачки интелектуалци и политичари почели су увелико да оспоравају принцип конститутивности народа у БиХ као „преседан у свјетској пракси“, иако је управо на апелацију Алије Изетбеговића Уставни суд БиХ 2000. године донио одлуку о конститутивности сва три народа на територији цијеле БиХ.

Испада да не знају, или се праве да не знају, да статус не зависи од броја, односно да бројчано стање нације има статистички, а не политички значај.

Стивен Мејер у свом резимеу с правом пише: „Америку уопште не занима чињеница што народи у Босни не желе да живе у јединственој држави“. Ради се напросто о охолом наметању властитог искуства и система вриједности као узору за све. Босна и јесте њихов полигон за политички инжењеринг изградње недовршених нација и непостојећих држава. Зато не прихватају компромисе, сем као етапе до крајњег циља како у Србији (КиМ) тако и у БиХ (РС).

Ако даш прст, тражиће шаку, па руку. Русија, међутим, односно Путин и Лавров инсистирају на резулоцији 1244 и Дејтонском споразуму, дакако изворном.

У Бриселу су већ констатовали да се око Косова ништа не може рјешавати без Русије. Треба очекивати да исто установе и за РС, а и да то прихвате и у Вашингтону, али ништа и нико Србима неће помоћи уколико не буду довољно јединствени и одлучни.

Ако ништа друго, треба издржати да Америка буде довољно слаба, а Русија и Кина постану довољно јаке, да успоставе глобални баланс снага.

А онда, како Кустурица цитира Мухику: „Ако нема рјешења треба наставити трагање за њим“.

Бошњачки „апел империји“ ни овога пута неће испунити очекивања.

fakti.org, sveosrpskoj.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.