Кецмановић: Можда је и парадоксално, али на распаду БиХ највише раде – Бошњаци

* Приступајући некој врсти конфедерације или државне заједнице БиХ са Србијом, Бошњаци би ријешили свој кључни проблем очувања „цјеловите и суверене Босне“, која би делегирала минимум функција на заједничке органе у којима би равноправно партиципирала. Ослободили би се страха од умишљене пријетње Србије

* „Босански Срби“ сачували би и Републику Српску и истовремено би остварили останак са Србијом о чему су се изјаснили још на плебисциту у децембру 1991. године

* Баш као што би Српска уколико би дошло до пуне примјене Вашингтонског споразума, добила шансу за саосталност или прикључење Србији, тако би  при оживљавању Историјског споразума Срба и Бошњака, Херцег-Босна добила слободу самоопредјељења

* Ипак ништа од реанимације два мртва рјешења од којих је једно било варљиво, друго пропуштено. Током протеклих тридесетак година бивше југословенске републике и народи су са више или мање не/успјеха већ неповратно одмакли на путу обнове или стицања националних држава

* Србија је преболовала разочарење у све Југославије укључив и ону скраћену, које је, како се испоставило, правила више за друге него за себе. Сада не да своју јужну покрајину и брани другу српску републику… Лавров наглашава да Русија гарантује и Дејтонски споразум. Уколико је то изворна верзија Париског споразума, што подразумијева враћање отетих ентитетских надлежности, Додик не мора да жури са раздруживањем

______________________________________________________

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ПРЕДРАТНИ Београдски споразум Срба и Муслимана, оживио је на свој начин Александар Вучић. Прије свега пружајући руку према бошњачком дијелу БиХ.

Помоћ Горажду у житу, помоћ српским општинама у ФБиХ, значајна финансијска подршка Сребреници, медицинска помоћ на почетку пандемје (маске, респиратори и сл.). Све је то одбијано са индигнацијом или једва примано, као и пројекат аутопута Београд–Сарајево, а предсједник Србије је прогутао и каменовање при поклоњењу мезарју у Поточарима.

Вакцине које је Србија поклањала сусједима, загријале су срца у РС, ЦГ и БЈРМ, а Бошњачка власт је поклон прихватила тек под притиском животно угроженог народа.

Вучић иде и даље: промовише Мали Шенген, спрема самит БиХ-Србија у Београду „на коме ће се превазићи све проблеме али, како сам каже, „многи га упозоравају да се превише размахао“.

Сарајеву смета што Турска

игра и на карту Србије

Шта би данас неком варијацијом Београдског споразума добили Срби и Бошњаци?

– Приступајући некој врсти конфедерације или државне заједнице БиХ са Србијом, Бошњаци би рјешили свој кључни проблем очувања „цјеловите и суверене Босне“, која би делегирала минимум функција на заједничке органе у којима би равноправно партиципирала.

– Ослободили би се страха од умишљене пријетње Србије која економски напредује, поправља имиџ у западном свијету, подржава своје сународнике у БиХ, његује чврсте везе са двије од три суперсиле Русијоим и Кином те, што их највише брине, наоружава се.

– Бошњаци би се нашли у државној унији са другом великом концентрацијом својих сународника у Рашкој/Санџаку, а ови опет са муслиманским Сарајевом као својим главним регионалним националним, духовним и културним центром на Башчаршији око Бегове џамије

– БиХ би тако могла да дјели знатно веће природне и друштвене ресурсе којим распoлаже Србија, тржиште са вишеструко већим бројем потрошача, привилеговани царински статус који ужива на огромним тржиштима Русије и Кине.

– Бошњаци се често вајкају како Србија има развијеније економске везе са Турском и Блиским истоком (инвестиције, заједнички пројекти, туризам) него муслимански дио БиХ Бошњаци па би, помало парадоксално, од заједничког наступа у том дијелу свијета имали обострау корист.

– „Босански Срби“ сачували би и Републику Српску и истовремено би остварили останак са Србијом о чему су се изјаснили још на плебисциту у децембру 1991. године, а у том контексту и Срби, преостали у ФБиХ, не би више морали да буду само „загледани Србију“.

– Србија би окупила бројну српску „дијаспору“ у бившим републикма и новим државама, која је настала растурањем Југославије и као највећа, најмногољуднија и најразвијенија постала сојеврстан пијемонт интеграције сусједних држава балканској мини ЕУ.

– У проширеном оквиру прије свега економског повезивања у региону, у којем би своју улогу имала и Албанија која се од почетка укључила у „Мини Шенген“, у великој мјери би се релативизовао и проблем Косова односно захтјев Шиптара за државним осамостаљењем.

– За овакав пројекат, Србија би највјероватније добила и подршку Европске Уније јер би смањила притисак западнобалканских земаља за пријем у пуноправно чланство и Београд би постао главни партнер Брисела у евентуалној, постепеној и дугорочној припреми региона за евроинтеграције.

– Баш као што би Српска уколико би дошло до пуне примјене Вашингтонског споразума, добила шансу за саосталност или прикључење Србији, тако би  при оживљавању Историјског споразума Срба и Бошњака, Херцег-Босна добила слободу самоопредјељења.

Ипак ништа од свега тога

Анализа оба римејка указује на важне бенефите за сва три народа у БиХ, а „међународни“ императив „нема промјене граница на Балкану“ не треба узимати озбиљно, јер је не/примијењиван од случаја од случаја подвоструким стандардима.

Ипак ништа од реанимације два мртва рјешења од којих је једно било варљиво, друго пропуштено.

Он их је свео на четвртину БиХ, али не одустају

од сваљивања кривице на друге

Током протеклих тридесетак година бивше југословенске републике и народи су са више или мање не/успјеха већ неповратно одмакли на путу обнове или стицања националних држава. Оне које тај процес нису довеле до краја, попут БиХ и С. Македоније, представљају најнестабилније тачке у региону. Лајчак их је, неименујући, назвао „двјема регионалним државама пред распадом“.

Што се тиче БиХ, њен мирни распад дугорочно изгледа неминован и на томе раде „босански“ Срби и Хрвати, а парадокслано – највише Бошњаци – намећући им нежељену унитарну  цетрализовану „јединствену државу“.

Да ли би ико са стране био склон и „мирном раздруживању у БиХ“ које би подразумјевало и прикључење бошњачког дијела ФБиХ Хрватској или Србији?

Хрватска је добила државу у „авнојским“ границама, ушла у НАТО и у ЕУ, етнички се очистила од Срба, али се и даље опсесивно бави „остатком закланог народа“, српском мањином и опасном Србијом, те им не требају још и Бошњаци и Конфедерација са ФБиХ. У томе је Загреб изгледа тако одрешит да Херцег-Босанци готово никад и не спомињу конфедерацију са федерацијом.

Спутана обавезама према ЕУ и НАТО, Хрватска ће радити на заштити угрожене не само изборне једнакоправности сународника у ФБиХ, што директно, што преко Брисела и Ватикана.

Бошњаци таман што су изашли из националног пубертета већ су запали у државни пубертет. Премален им је бошњачки ентитет од 4 или чак 5 кантона и хоће за себе ништа мање него цијеловиту и јединствен муслиманску БиХ. Пуцају од прецијењене снаге и нереалних амбиција.

На стероидима су неолибералног и пансиламског глобализма, те себе замишљају као исток Запада и запад Истока, а на обје стране их виде на супротној. Препоручују се за ЕУ, а загледани су дуж зелене трансверзале. Глава им је у Бриселу, срце у Стамболу, задњици им је мало све мање од цијеловите и јединстве ексклузивно бошњачке БиХ. А колико им комшије дозволе, радиће на промјенама унутрашњих граница и запомагати по свијету да Србија и Хрватска хоће да подјеле Босну.

Србија је преболовала разочарење у све Југославије укључив и ону скраћену, које је, како се испоставило, правила више за друге него за себе. Сада не да своју јужну покрајину и брани другу српску републику. Као територијално највећа, најмногољуднија и економски најјача држава на Балкану, постала је носилац регионалног повезивања (изградња мреже аутопутева, мини Шенген,  заједничка борба против пандемије). А загранични Срби, повезани националним идентитетом, вјером, језиком, историјом, културом у „српски свет“, предстаљају њену меку моћ.

Поред проблема са Албанцима, Србији су данас бошњачки кантони у БиХ довољни као добар комшилук у сусједној држави.

Због клацкалице КиМ у Србији – Српска у БиХ, Вучић се дискретрно суздржава да подржи Додиково мирно раздруживање.

Спољни фактор

Како год се распетљала мистерија око Јаншиног нон пејпера, ко год био његов аутор и ко год да иза њега стоји, окидач за отварање теме био је у Вашингтону.

Послије Блинкенове изјаве да „неће бити Дејтона 2“ и Палмерове поруке Бакиру Изетбеговићу да „неће иза брда дојахати америчка коњица да ријеши његове проблеме“, могло се схватити да Америкнци, разапети на два велика фронта (Русија и Кина), овога пута бар привремено босански врућ кромпир заиста враћају у европско двориште.

У Бриселу пак, умјесто одлазеће Ангеле Меркел нема нико ауторитет да га прихвати у име ЕУ.

Овај вакуум моћи над Босном, који отјеловљује малокрвни Инцко, забављен још једним прећутним продужетком мандата, неко је одлучио да искористи да пусти шарени балон.

Како ће ко на балон реаговати видјећемо на предстојећем тематском самиту ЕУ повећеном Босни.

Умјесто да га прихвате као повод за озбиљан разговор о Босни, вјероватно ће се сви потрудити да га издувају.

Више треба очекивати од најављеног сусрета на врху (Праг и Беч су се већ кандидовали за домаћина), гдје ће Путин и Бајден разговарати о свим осјетљивим тачкама додира на планети. Да ли то подразумијева и западни Балкан?

Сергеј Лавров је више пута потврдио да Русија, поред резолуције 1244, гарантује и Дејтонски споразум.

Уколико је то изворна верзија Париског споразума, што подразумијева враћање отетих ентитетских надлежности, Додик не мора да жури са раздруживањем.

https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-mozda-je-i-paradoksalno-ali…