ЈАЊА ГАЋЕША: Писмо са Косова или о Србима из Средачке жупе

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард

Уске и стрме улице у Горњем Селу код Призрена, са каменим кућама које су старе више од 150 година, остављају без текста сваког ко први пут корача њима. Свесни те невероватне лепоте су и преостали Срби у селу – њих седморо – само што они сваког дана њима пролазе и та чаробна слика део је њиховог свакодневног живота. Зато на наше реакције и коментаре кроз осмех говоре: „Јесте, лепо је“.

„На месту где је црква Светог Ђорђа, долазио је цар Душан. Волео је да одмара у Горњем Селу и да ужива поред Бистрице – да пеца и лови у околним брдима. Зато је и цркву баш на том месту – где је била његова колиба – саградио у 14. веку. Мени је тако причао деда, а њему његови преци. Дрво поред цркве је липа, пречника 2,8 метара и не знам тачно колико има година. Мој ујак каже више од 300“, испричала ми је Љиљана Стојановић, рођена Вељковић, која сада са породицом живи у Штрпцу. У Горњем Селу јој живи мајка Севдалинка, па често дође да је обиђе. Село које помињем налази се на Шар планини.

Један од најлепших крајева Косова и Метохије је Бистричка клисура, односно пут који из Призрена води ка Брезовици и Штрпцу. На четири километара од Призрена је манастир Свети Архангели, и онда следе насељена места – Речани, Средска, Мушниково, па све до Горњег Села које је последње место у Средачкој жупи. Одатле се планинским превојем Превалац пењете ка Брезовици, односно улазите у Сиринићку жупу.

Лепота Средачке жупе

Цела Средачка жупа је у брдима, окружена рекама, потоцима, невероватном вегетацијом, и не зна се у којем годишњем добу је лепша. Зато није чудо што је цар Душан баш тај део Србије одабрао за свој дом, а поменути манастир за место где ће бити сахрањен. Горње Село се први пут помиње у његовој Архангелској хрисовуљи 1348. године, али и остала планинска села попут Мушникова, Драјчића, засеоци села Средска. То су места са каменим кућама и високим каменим зидовима око њих, дрвеним капијама, калдрмом, потоцима који пресецају уске улице, и тај део Косова и Метохије чине потпуно другачијим не само од осталих места у покрајини, већ у целој Србији. Има и кућа новијег датума, али много тога у тим селима није недавно саграђено па да подсећа како је некада било – све је аутентично.

Места која сам поменула позната су по печалбарима, односно Србима који су одлазили у иностранство да раде. Куће које су тада могли да праве, у тим планинским условима, биле су од камена, и ено их и данас стоје у селима Средачке жупе. Сви су се они вратили уочи почетка Првог светског рата, и алат којим су радили најтеже послове широм света заменили су оружјем. „Нашу кућу од камена правио је деда мога мужа који је радио у Америци – он је био печалбар. Његова два брата остала су у селу. Сви су живели у једној кући, под истим кровом. Причао ми је свекар да се његов отац у Горње Село вратио 1912. године“, рекла ми је Севдалинка Севда Вељковић, која је у осмој деценији живота.

Ванредно лепу слику кањона Бистрице, нажалост, кваре нове и огромне грађевине Албанаца које носе различита имена попут White house, на пример. Један део њих изграђен је на имањима Срба, посебно из села Средска, која су продавали у бесцење. Углавном су то биле баште од неколико ари на самој обали Бистрице – поред магистарлног пута – али Албанцима је и то довољно да зидају модерне објекте. О томе колико кваре комплетну слику кањона не треба ни говорити, али вратићу се причом у Горње Село да објасним зашто је специфичније у односу на друга места у Средској.

Горње Село чине Горња и Доња махала. Горња махала има 40 кућа и све су српске, док у Доњој има 80 српских кућа и, поред Срба, у њој живе и муслимани. Издвајам ово село јер у њему Срби не продају имања. Њихове куће и капије закључане су ланцима и катанцима, многе и пропадају, али на продају нису. Једна од тих кућа је у власништву судије Љубомира Вучковића, који је живео и радио у Приштини и који из безбедносних разлога не долази на Косово и Метохију, али своје имање чува. Цела Средачка жупа позната је по великом броју високо образованих људи. Један од њих је и покојни Јордан Николић из Мушникова, познати интерпретатор старих народних песама са КиМ, посебно из Средачке жупе.

„Ова нова кућа у селу је српска. Саградио је проф. др Сима Томић, на својој дедовини. Он је професор на приштинском Медицинском факултету тренутно измештеном у Косовској Митровици и угледни кардиолог. Чули смо да хоће и ординацију да отвори, али видећемо“, каже Љиљана. Његова кућа је у близини цркве, недалеко од реке Бистрице.

Госпођа Севда каже да нема притиска да продају имања. „Можда мисле да ћемо ми стари да умремо за коју годину, младих нема и ништа се не ради да се врате, па се надају да ће џаба да им остане. Ко ће знати њихову политику, и шта им се по глави мота“, каже она.

Средачка жупа је, осим по набројаном, специфична и по становништву које у њој живи, односно имовина је добрим делом у власништву Срба и муслимана. За Србе из тог дела  Косова и Метохије муслимани које помињем су Срби који су прешли у ислам. „После Устава из 1974. године већина њих је почела да се изјашњава као Албанци. Чак су и децу исписивали из српских школа и уписивали у албанске. Било је свађе међу њима око тога, али писали су се Албанцима све до деведесетих година прошлог века када су постали Бошњаци. Сада се тако изјашњавају, а за нас су били и остали муслимани. Они се међусобно зову нашинци“, испричао ми је Драги Петровић из Мушникова.

Ни од једног Србина у Средачкој жупи нисам чула да су се ти муслимани према њима 1999. године добро понели, напротив. Госпођа Севда каже да сумњају да су српске куће  у Горњем Селу по повлачењу српске војске и полиције они палили. Зато она од повратка у село 2001. године ни код кога од њих не иде.

Срби се у Горњем Селу окупљају сваког Ђурђевдана када је сеоска и храмовна слава. Ове године је њих 40 било на литургији јер су на снази мере заштите од коронавруса, иначе долази и по неколико аутобуса. Неписано правило је да сваке године имају два колачара – по једног из Доње и Горње махале. Тог дана долазе са породицама Срби чији су очеви или чак деде отишли из села, али још увек имају имања и преносе млађим генерацијама да то чувају.

„Три сата сам овог Ђурђевдана седео у дворишту своје куће у Горњој махали. Само седео и уживао у лепоти.  Реч нисам проговорио, јер ви не знате каква је то природа, тишина, како је све чисто и све је српско – наше“, рекао ми је Славиша Николић који већ деценијама живи у Грачаници, а чији је отац рођен у Горњем Селу. Он има одраслу децу, али и они кажу да је њихово село у Средачкој жупи и радују се сваком одласку тамо.

Стопама цара Душана

Последњих недеља актуелна је прича о угрожености наших манастира и она је потпуно на месту – њоме се баве много ученији људи од мене. Горње Село, односно Средачку жупу, помињем јер сматрам да се и о тим деловима покрајине мора покренути прича, и радити на томе да се све српско и у њима сачува. Нико боље не прича причу о нашем постојању на овим просторима кроз векове од цркава које су из 13. и 14. века, а красе тај део Метохије. У Богошевцу, засеоку села Средска, налази се црква Светог Николе из 13. века и најстарија је црква у том крају. Она сведочи да су Срби у Средачкој жупи живели и пре њиховог помињања у хрисовуљи цара Душана из 1348. године.

За почетак бриге о том и сличним крајевима на Косову и Метохији могле би се организовати посете људи из остатка Србије, али и шире. Већ има организованих долазака којима се обилазе поједина села и манастири, па би и Средачка жупа могла чешће да се нађе на мапи. Празне и закључане куће могле би се, после неког споразумом са њиховим власницима, користити за преноћиште.  Можда би то био први корак ка евентуалном повратку млађих људи на своја имања јер их деценијама, а посебно од 1999. године, у томе спутава и немогућност запослења. Треба тим људима дати наду, овако све пропада. Ако народ генерацијама чува то наше место под Сунцем, мора и држава да им помогне у томе.

Недалеко од Горњег Села је место које они зову Шартице. Ту су српска имања, односно њихове баште и воћњаци, и кажу да ко то није видео не зна шта је лепо. Они су ту одлазили на излете, а име је добило по истоименој реци која пролази тик уз њихова имања. Таквих је предела у Средачкој жупи много и они морају остати наши. Замислите само осећај да корачате улицама којима је ходао цар Душан. Цело Косово и Метохија су у стопама Немањића и морамо сви да дамо свој допринос како би га одбранили.

Обичан народ  да долази у посету. Свако у години може неколико дана да издвоји. Држава и њене надлежне институције да кроз папире штите своју баштину, да организују научне скупове у земљи и иностранству на којима ће говорити компетентни људи, да се штампају књиге и брошуре на различитим језицима и да оне буду у свим нашим амбасадама. Да бранимо своје од оних који свим силама покушавају да избришу наше постојање на овим просторима кроз векове. Они имају план да све отму, поруше, изграде ново и кажу да је њихово већ стотинама година – да не кажем 3.000. Ми кроз грађевине, од манастира и цркава до обичних кућа, већ имамо доказе.

Можда све ово о чему пишем није паметно, можда ме је понела лепота коју изнова проналазим у селима Средачке жупе, али најлакше је не радити ништа. Да бисмо победили и сачували себе и своје постојање мора се некада ићи и тежим путем, оним којим се ређе иде, али који те чини оним што јеси. То се парама не купује, и зато дођите у крајеве које сам поменула и гарантујем вам невероватан осећај поноса што тај део света припада Србији.

 

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.

Нови Стандард

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.