Игор Маљцев: ПОСЛЕ 22. ЈУНА ОБАВЕЗНО НАСТУПА 9. МАЈ

Пише: Игор Маљцев

Земља је на све могуће начине покушавала да спречи или бар одложи избијање рата. Трудила се до краја да не испровоцира потенцијалног агресора – није предузимала очигледне кораке да се припреми за одбијање неизбежног напада. И оно што је било урађено урађено је прекасно. Не звучи ли превише актуелно и застрашујуће?

Да наставимо даље, ближе оригиналу: „Као резултат, земља није била спремна да у потпуности дочека инвазију нацистичке Немачке, која је напала нашу домовину 22. јуна 1941. без објаве рата. Непријатељ је заустављен, а затим разбијен, али уз колосалну цену. Покушај смиривања агресора уочи Великог отаџбинског рата показао се грешком која је скупо коштала наш народ. Већ у првим месецима непријатељстава изгубили смо огромне, стратешки важне територије и милионе људи. Други пут нећемо дозволити такву грешку, немамо право.” Ово је Путин који се обраћа грађанима 24. фебруара 2022. године. И говори о 22. јуну, трагичном дану у историји земље, већ седамдесет седмом у календару.И ту сваки читалац одједном схвати да у временском прескоку нисмо заборавили упорне захтеве да се не шири НАТО, да се не прелази црта, да се не приближавају нашим границама, да не стварају претњу. И шта смо чули као одговор? Ништа. Као зид. Јер све је већ одлучено. А брзина којом су стизале прилично осетљиве, иако непромишљене санкције, које нису имале аналога у светској историји, само говори о њиховој спремности. За шта? Као што показује дубоко ешалонирани, опремљени и снабдевени фронт дуж сада признатих република Донбаса – да ударе. Зато је цео постмајдански режим био напумпан оружјем. Да се удари свом снагом, да се нико не може одбранити. Русију је требало одмах угушити унапред припремљеним санкцијама – гашењем свега осим интернета, и то само зато што је интернет одлично средство за вођење војне пропаганде и тоталног надзора.Било је јасно да се „коначно решење питања Донбаса“ односи на Донбас само за потпуно наивне. У ствари, осам година је на словенским земљама формиран мостобран против Руса, а то такође није нова техника: нацистичка Немачка је, уочи напада на СССР, деловала на исти начин, користећи као мостобран земљу која се граничи са Совјетским Савезом и насељена је словенским становништвом – Пољску. Линију фронта рата против Русије данас представља још једна словенска територија – Украјина. Чињеница да рат против нас поново почиње са словенских територија показује да смо потенцијалне непријатеље превише приближили нашим границама.Најзанимљивије је да је Пољска овога пута испала потпуно индоктринирана и припремљена, али Немачка и даље изгледа збуњено – јер је историјско памћење и даље присутно. Али то не спречава колективни Запад (колектив је добра ствар, одговорност је вишеструко разводњена) да ствара анти-Русију на територији Украјине. А супротстављање најближих етничких народа је главно оруђе овог пројекта. Мамећи Европском унијом и НАТО-ом, што подразумева велике паре за властодржачки врх, „бела господа“ су у Украјини стварала илузију да она уопште није Русија, да је сасвим другачија, до потпуног одбијања свега руског. Да је Украјина анти-Русија. А нема ништа слађе у очима господе од призора побијених сродних народа. И што дуже, то боље. Зато будаласто увозе оружје, да не би престало крвопролиће. Зато се сваки пут кад Украјина размишља о преговорима, зачује прекоокеански вапај. Да наставе до самог краја.Притом, уопште не обраћају пажњу на страшну историјску аналогију. Против Русије се сада – у виду испоруке оружја, плаћеника, у виду санкција и политичких изјава – боре, уз ретке изузетке, исте земље које су се бориле 1941–1945. године.Сви виде како је Украјина доведена до овога. „У децембру 2021. смо ипак још једном покушали да се договоримо са Сједињеним Државама и њиховим савезницима о принципима осигурања безбедности у Европи и о неширењу НАТО-а. Све узалуд. Став САД се не мења. Они не сматрају потребним да преговарају са Русијом о овом за нас кључном питању, следећи своје сопствене циљеве, занемарујући наше интересе.“ Ово је такође Путин, и такође 24. фебруар. Да ли се нешто променило? Не. Само је постало теже. Једноставно зато што сама чињеница постојања Русије није укључена у њихове планове. Једина разлика између 1941. и 2022. је у томе што тада нисмо били спремни за рат, а овога пута смо успели да се припремимо.Тако се бели човек понаша према подљудима. Рушевине Немачке и Европске уније на том путу само су пријатни бонус. Јер је и то у плану. Притом, нису потребни руски „калибри”, довољно је заврнути руке и правилно припремити нове европске политичаре да покрену санкције које ће уништити њихово друштво и  економију. И опет – све туђим рукама. Хитлер је барем у овоме био поштенији.Али не на данашњи дан, 22. јуна, који нас тера да поново проценимо место Русије у овом свету. То место се зове „Нећете дочекати“. Јер ми – и цео свет – добро памтимо да ће после 22. јуна 1941. године обавезно наступити 9. мај 1945. године.

 

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)