Игор Караулов: ТАМО ГДЕ КУЦА СРЦЕ ЗЕМЉЕ

Прошле недеље сам био на Криму као део агитационе бригаде. Било нас је седморо: посланик, предавач, ратни ветеран (не, не пензионер са орденима, већ шармантна жена која је прошла Сирију), песник и песникиња, глумац и глумица. Разговарали смо са војницима у локалним јединицама, са посадама бродова Црноморске флоте, на војном аеродрому.

Увече, кад сам имао слободног времена, пратио сам шта се дешава у земљи и чудио се колико су наши људи различити. Видео сам на екрану свог паметног телефона лица не-ратника, искривљена од беса и страха, који су организовали мале митинге против делимичне мобилизације у Москви, Новосибирску и другим великим градовима. И упоредио сам их са лицима војника и морнара. Нећу да користим речи као што су „узвишени“, „просветљени“, али су то била барем спокојна лица, пуна достојанства. А њихови командири су не само спокојни, већ и уверени у исправност посла који раде, и у коначну победу.

Регрут из јединице код Симферопоља, коме је до демобилизације остало свега неколико недеља, рекао је потпуно мирно, без паничних нота у гласу, да ће можда морати да „остане и другу годину”, потписивањем уговора. У међувремену, гомиле наизглед здравих мушкараца покушале су да пређу руску границу у њеним најразличитијим деловима, од Финске до Монголије. Цене авио карата за Јереван и Тбилиси, које достижу и до 400.000 рубаља, показују да избегавање служења војног рока у нашој земљи није занимање за сиромашне људе. Испоставило се да су добростојећи, привилеговани слојеви становништва најмање жељни да бране земљу која им је деценијама давала најбоље, а прости Руси, Татари, Бурјати иду на војну регистрацију без много приче.

Ово је неправилна ситуација, супротна искуствима разних земаља и епоха. У Совјетском Савезу, кад је чланство у партији још било привилегија, парола „Комунисти, напред!“ није била празна фраза. Под апсолутизмом, племићи и аристократе сматрали су својом дужношћу да служе у војсци. А у древној Атини, дужности у случају рата биле су распоређене међу грађанима у зависности од величине њиховог прихода: пентакосиомедимни (најбогатији) су морали да опреме читав брод, јахачи – да купе коња и боре се на њему, зевгити – да себи обезбеде тешке оклопе; најзад, све што се тражило од фета била је спремност да се боре за свој родни полис.

Код нас, са ретким изузецима, видимо другачију слику. Стога сад, хтели не хтели, морамо да преокренемо ову ситуацију. Привилегије треба да користе пре свега они који су се обавезали да бране земљу. Армија треба да буде језгро око којег се гради друштво, а други друштвени подсистеми треба да нађу своје место подржавајући и помажући армију.

Узмимо за пример образовање. Добро образовање је једна од главних привилегија. На многим универзитетима постоје посебно престижна места за студирање. Од кад памтим, Факултет новинарства Московског државног универзитета увек је био један од њих. Последњих дана постао је познат на лош начин: студент који је пришао зидовима свог родног факултета са Z-симболом на одећи био је подвргнут непристојном малтретирању колега студената. Поставља се питање: да ли држава треба да образује људе који ће – ако ће се уопште бавити некаквим новинарством – радити у антидржавним публикацијама-страним агентима? Вероватно би требало размишљати о томе да их заменимо другим младим људима – на пример онима који су прошли Специјалну војну операцију.

Први кораци у овом правцу почињу да се праве. Био сам задовољан кад су децу оних који су сад мобилисани ослободили плаћања школарине. Али потребно је системско реструктурирање образовања, које би дало привилегије војним лицима и онима који су са војском повезани.

Исто важи и за науку, јер је модерној војсци потребна интелектуална моћ, а прави интелектуалац не може да се одвоји од земље на прекретници њене историје. Подсетимо се да су многа научна открића и техничке изуме направили људи у униформи или у интересу војних одељења.

И култура мора да се окрене војсци. Посао који се сад ради, а у коме сам имао срећу да учествујем, чини ми се недовољан. Маштам, на пример, да најбоља позоришта своје премијере приказују војницима и официрима, а не московској буржоазији која није стигла да смота своје удице. Мислим да креативан човек треба да буде тамо где данас куца срце земље, да не би спекулативно судио шта се дешава и да не би за иностраним суфлерима понављао туђе пароле.

Али то није све. По мом мишљењу, и након завршетка Специјалне операције војска треба да остане срж нашег друштва. Овде се уопште не ради о љубави према милитаризму, већ о објективним потребама земље, које диктирају њене геополитичке карактеристике.

Наша земља је огромна по површини и богата разним ресурсима. Из године у годину вредност ових ресурса ће само расти. Истовремено, становништво земље је релативно мало и не очекује се нова популациона експлозија. У ситуацији кад се глобална борба за ресурсе појачава, с времена на време чујемо гласове из Сједињених Држава и других западних земаља да је таква концентрација богатства у Русији „неправедна“ и да је треба „одузети“ у корист целог света – односно, разуме се, у корист озлоглашене „златне милијарде“. Стога су нам потребне гаранције против пљачке.

Претходних година је као таква гаранција служила интеграција привреда Русије и Европе, добављача ресурса и њихових потрошача. Русија је за то платила високу цену, пошто су приходи од продаје ресурса углавном остајали у банкама земаља купца, а наши богаташи су велики део ових прихода трошили на куповину западне робе, од вила и јахти до друге луксузне потрошне робе. Иначе, чињеница да руска привилегована класа није показала спремност да брани земљу може се објаснити тиме да је њено формирање у великој мери изграђено око процеса сервисирања ове „натуралне размене“.

Са почетком Специјалне војне операције Запад је укинуо ову гаранцију и фиксирао свој „профит“ крађом наше девизне имовине. Њено обнављање није за очекивати. Дакле, цену коју смо платили за спољну гаранцију неповредивости нашег богатства, мораћемо да платимо и за унутрашњу гаранцију. Та унутрашња гаранција може бити само моћна оружана сила. Зато наш заокрет ка армији није ситуациона, већ стратешка неопходност. Ми сад војсци враћамо дугове нагомилане за тридесет година условно мирне коегзистенције, која се показала тако крхком.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)