Игор Ивановић: О стварним узроцима СВО (2)

Први део текста је доступан ОВДЕ.

Дакле, с обзиром на историјске чињенице које указују да већ дуже од два века постоје различити западни планови да се Русија освоји и распарча – а узевши у обзир и да западњаци скоро никада не одустају од зацртаних планова – поставља се питање да ли постоји програмски континуитет са актуелним догађајима у Украјини.

Прво нешто више о прошлости. Ако занемаримо Наполеонове планове за освајање Русије, можемо истаћи царистички немачки план из 1918. године о подели руског простора на више држава. У првим годинама након Октобарске револуције западни савезници (Велика Британија, Француска и САД) са једне стране географије, као и Јапан са супротне, учествују у сукобима унутар територије бивше Руске империје.

Ове интервенције прате и одређени територијални планови. Унутар америчке дипломатије 1918. године настају документи о међународном признању сецесионистичких делова одлазеће Руске империје. У исто време дешава се врло мистериозни повратак Троцког и Лењина у Русију 1917. године уз помоћ западних сила: са територије Швајцарске и преко Немачке враћа се Лењин уз немачку помоћ, а са америчке територије стиже Троцки уз помоћ Велике Британије.

Нешто више од деценију пре тога, 1905. године, како пише истраживач Ралф Еперсон у делу Невидљива рука позивајући се на дело Зигмунда Добса, одиграо се мистериозни сусрет између богаташа из „Британског фабијанског друштва“ предвођених Џозефом Фелсом и бољшевичких револуционара у циљу помоћи око финансирања будуће револуције у Русији.

Исте године Јапан од Јакоба Шифа и Џ.П. Моргана добија тадашњих баснословних 30 милиона долара за финансирање рата против Русије на истоку. Дакле, тог 17. марта 1917. године Троцки напушта Њујорк путујући бродом „Кристијана“ заједно са још 275 следбеника. У исто време Лењин креће у Русију заједно са још 32 прогнаних револуционара оклопним возом из Швајцарске, преко ратом захваћене Немачке.

Тамо их пропуштају уз пратњу немачке војске до Шведске, где Лењин прима око 22 милиона марака у једној банци – пише Еперсон и додаје: „Има историчара који тврде да су Лењин и његови пријатељи имали тако висок третман зато што је немачка власт с њима постигла договор да прекину рат када бољшевици дођу на власт“. Очигледан је био политички брак између бољшевика Лењина и банкарског братства са Вол Стрита, односно од оног еснафа који би по логици ствари требао бити највећи губитник у комунистичком режиму.

Поред Шифа и Моргана издашни финансијери су били и Рокфелерови и Пол Варбург. Александар Керенски тврди да је поред издашне америчке банкарске помоћи Лењин добио и око 40 милиона златних марака од немачких банкара (извор: „US News and World Report“ из 19. марта 1967. године). Не треба велика памет да се закључи како ово банкарско братство није финансирало комунистички преврат из убеђења, већ из пуке користи.

У исто време и о истом трошку западне политичке елите су оствариле политички профит уклањањем озбиљног противника у виду царистичке Русије са историјске сцене, и доласком симулираног противника у виду гвозденом завесом сакривене Совјетије.

„Има историчара који тврде да су Лењин и његови пријатељи имали тако висок третман зато што је немачка власт с њима постигла договор да прекину рат“ каже Еперсон

Чим је дошао на власт у СССР-у, Лењин је кренуо да банкарском братству са Запада враћа услуге кроз концесије над неисцрпним природним богатствима. Изгледало је да ће овај брак из интереса трајати довека, али Лењин изненада умире 1924. године у 53. години живота. На власт долази Стаљин који није имао претходне обавезе према западним интересима, а није имао баш неких симпатија ни према западним „вредностима“.

Западна јавност му никада неће опростити две ствари у биографији: прва је била ова о повратку природних богатстава под пуну совјетску контролу, а друга да је Стаљин био велики победник у Великом рату. Због тога британски премијер Винстон Черчил већ у мају 1945. године – такорећи Други светски рат се још није ни завршио – тражи израду војних планова за могућност напада на дојучерашњег ратног савезника СССР.

Убрзо ови планови испуњавају белину празног папира са кодним називом „Операција Незамисливо“, а данас се чувају у „Британском националном архиву“. Пошто убрзо и СССР поред САД добија атомско оружје, ови планови одлазе на полице архива да тамо сакупљају прашину, без даљег разматрања њихове примене. Током хладног рата Колективни запад је константно подривао целовитост Источног блока, као и самог СССР-а. Ипак, тек доласком Михаила Горбачова на чело државе и његовом идеологијом „Перестројке“ стиже нова велика шанса за Колективни запад.

Техника и топовско месо

И данас је нејасно како су западни политичари и њихове интернационалне корпорације пропустиле шансу да дотуку грогираног противника са истока, као и да нису наметнули свеобухватне и дуговечне пословне аранжмане у сопствену значајну корист (рецимо попут пљачки ресурса на афричком континенту). Посебно ако се узме у обзир њихово искуство са  кратковечном владавином Лењина и изненадном смрћу којом је нагло прекинут врло уносан пословно-политички аранжман.

Изгледа да су поверовали у коначну и вечну победу, па су не журећи сеирили над Русима, уживајући у осећају надмености и супериорности. Колико је руски народ био понижен у време Перестројке најбоље показује епизода из драгоценог дела Сергеја Кара-Мурзе Демонтажа народа која говори о разарању историјског памћења. Тада совјетска издавачка кућа „Прогрес“ објављује и на велика врата промовише књигу професора Оксфордског универзитета Џ. Фенела Криза средњовековне Русије, која дискредитује руског свеца Александра Невског због његове одлуке да се не преда под власт тевтонских ритера, односно да уместо њих изабере монголску власт са истока у циљу очувања православља и државе.

У Петербургу 1990. године бива организована међународна научна конференција на исту тему где се потврђује да је избор Светог Александра Невског био погрешан, па су Руси због тога пропустили историјску прилику да се прикључе напредној западно-католичкој цивилизацији. За лакше разумевање било би згодно овај догађај поредити са евентуалношћу да у српским условима државна политика постане критика Светог Саве због његовог избора источног хришћанства.

Овај психолошки осећај и атмосферу на западној страни света након распада СССР-а најбоље би симболисала анегдота са Кисинџером. Анегдота каже да се нека висока америчка делегација срела на самом почетку деведесетих година са Кисинџером негде у Америци, одмах након њиховог повратка из Русије. Били су пуни утисака о распаду руског друштва и колапсу стандарда и економије, истицали су како је Русија толико сиромашна да њихове колеге на научним институтима раде за једва пар стотина долара месечно (у исто време је најниже социјално давање у САД било је бар три-четири пута веће).

Мудри Кисинџер их је упитао да ли за те паре руски научници стварно и марљиво раде или само седе у институту. Раде пуном паром – одговорили су Кисинџеру његови сународници. Онда не ваља – рекао је пророчки Кисинџер – онда нам се не пише добро. Он је као неко ко је пореклом са истока добро разумео да новац није увек најбољи покретач ствари, а да онда када новац није примарна мотивација – обично се рађају највећи искораци вођени утицајем неке нематеријалне и исконске димензије у људској природи. На том осећају се руској историји догодио и Владимир Путин.

Дакле, Колективни запад се у свом самозадовољству још није ни поштено окренуо, а Путин је већ почео са опоравком Русије. Тако је пропуштена нова велика западна шанса. Можда и последња у историји. У само две деценије Русија је успела да поврати контролу над својим територијама и ресурсима, укључујући и она богатства која су у доба „демократских промена“ отели домаћи олигарси.

У исто време, ни Колективни запад није мировао: ковао је планове за трајну дестабилизацију Русије; и ђубрио мржњом многа земљишта за будућа жаришта: како унутар руских граница тако и у суседству. Не одустајући од сопственог вековног плана, Запад је тражио – као и практично увек у историји – народ који је спреман да буде „топовско месо“ у великом сукобу са Русијом. Требао им је многољудни народ који би по скривеном светоназору „западног племства“ ипак био народ „нижег ранга“, чак и када би званично припадао западној породици или отворено жудео да постане њен део.

Улога Украјине након Евромајдана умногоме потврђује ову претпоставку. Уосталом, требали бисмо се вратити само нешто више од 30 година уназад, да се присетимо речи једног од најзначајнијих идеолога Колективног запада. Те 1993. године, Џорџ Сорош директно поводом подршке проширења НАТО-а на словенски исток старог континента изјављује следеће: „Комбинација људства из Источне Европе са техничким могућностима НАТО-а би значајно побољшала војни потенцијал Партнерства јер би смањила ризик од врећа за лешеве за земље НАТО-а, што је главно ограничење њихове спремности да делују“.

Другим речима, овај милијардер и „филантроп“ нацртао је контуре данашњег украјинског рата: технолошки развијен западни део Колективног запада ће даривати оружје, а источни део ће масовно пунити вреће за лешеве сопственим телима. Данас постоји бојазан да ће западни европљани успети да пронађу добровољце међу неком од многољудних источних европских држава за наставак овог већ мучног сукоба, попут Пољске или Румуније. Чини се да се малољудне балтичке државе, Финска и Молдавија већ увелико нуде да преузму улоге у овој суицидној представи, али не поседују никакву реалну снагу.

Један сценарио

Постојала су бар два значајна и непредвидива фактора која су озбиљно замислила, и ако не осујетила, онда сигурно значајно успорила све западне планове за општи напад на Русију. Први је да су западне корпорације својом похлепом створиле од Кине светског џина, који је у много чему данас надвисио Колективни запад. Тако је уведен у игру и трећи светски играч, који је временом постао највећа опасност за дугорочне западне интересе.

Кина је технолошки претекла Запад, крећући се испод радара светске историје. Велика је запитаност данас међу западњацима како би се понашао кинески змај у њиховом кад би они ушли у отворени сукоб са руским медведом. Уколико би змај бар делимично подржао медведа, на шансе Запада у овом сукобу би, кладионичарским речником, била понуђена огромна квота, што значи да би им шансе биле скоро никакве.

Други фактор би се могао симболички довести у везу са одговором који је Кисинџер изрекао у анегдоти из претходног дела овог штива. Руска Федерација је са неупоредиво мањим војним буџетом од НАТО алијансе успела да у последњих неколико година произведе много убојитије оружје. Против аутоматизованог нуклеарног система колоквијално названог „Мртва рука“ не постоји могућност одбране, и толико је ефикасан да би могао за неколико десетина минута уништити практично читаве западне земље, чак и у случају да Русија прва буде нападнута и значајно оштећена.

Тек је ово хиперсонично оружје постало озбиљан гарант руског опстанка, претходна генерација руског нуклеарног оружја и његових лансера је била значајан, али не и довољан фактор одвраћања. Стиче се утисак како се на неки начин понавља историја из епохе Черчиловог плана „Операција Незамисливо“, када је руско атомско оружје на неко непредвиђено време умирило све западне предаторске нагоне.

И како је могао изгледати тај евентуални свеопшти напад на Руску Федерацију чије извршење је спречила СВО? Пре тога, ваља још једном подсетити да би идеја Колективног запада била да што је могуће дуже остане изван директног војног сукоба са Руском Федерацијом, и да у њихово име други обављају прљаве послове (опет украјински пример). По могућству да уопште не улазе у директан сукоб свесни постојања руског оружја судњег дана, већ евентуално да жртвују неке од својих источних чланица.

Дакле, након коначне потврде о успешности истраживања у тајним лабораторијама вируса и бактерија који нападају искључиво (или претежно) руски генотип – тај агенс би неприметно био пуштен на територију Руске Федерације. Агенс би по логици ствари био високопатогени (изазива тешке и смртоносне болести), висококонтагиозни (лако се шири и преноси), као и високо вирулентни (оставља тешке последице у случају преживљавања).

Русија никога не би могла брзо и аргументовано да оптужи за ову појаву, а суочила би се са најозбиљнијом опасношћу. Иако је руска народна медицина врло отпорна због постојања ефикасног система домова здравља широм државе, што је показала пандемија ковида, земља би се нашла пред могућом катастрофом. Држава би била окована због велике смртности, болнички капацитети препуни, а морао би, по логици ствари, да буде препоручен кућни карантин за све становнике.

Само овакав сценарио би био апокалиптичан по Русију, и само би његово остварење могло да мирише на стратешки пораз. И сада замислите у тој паралисаној атмосфери у држави када економија ради на минимуму због смртоносне епидемије – догађа се свеопшти украјински напад на Донбас који се прелива и преко унутрашњих руских граница. Русија улази у прави рат са Украјином због тога, а Колективни запад јој уводи свеопште санкције и даје Украјини најбоље оружје (нешто више од садашње ситуације у СВО).

Улога Кине и у тим околностима опет постаје кључно питање, али у таквој ситуацији неки западњаци калкулишу да би Кина пристала на пасивност у сукобу за добијање неких богатих и источно-граничних делова поражене Русије. У исто време Русија би све теже и ређе имала купце за енергенте и сировине, а новац у буџету би морао уместо у војне потребе што више да се прелива у медицинске и здравствене сврхе.

Тада би се отворио још један фронт на руским границама, рецимо у Грузији да није добила изборе у октобру 2024. године партија „Грузијски сан“. Биле би активиране и све сепаратистичке организације и регионално-националистичке ћелије унутар саме Русије, попут Дагестана, Башкортостана, Татарстана, Јакутије, делова Чеченије или Бурјатије.

Против аутоматизованог нуклеарног система колоквијално названог „Мртва рука“ не постоји могућност одбране

У исто време би због реалне опасности да је на бојиштима лоша ситуација – најобјективније баш у Украјини – отпочели упркос смртоносној епидемији масовни протести по великим руским градовима. Паралелно са тим би била активирана и „обојена револуција“ у Москви и Санкт Петербургу, где се на Западу озбиљно рачунало са Алексејем Неваљним све до његове изненадне смрти 2024. године. Колико би овако нападнута – са свих страна и од свих оружја – Русија могла да издржи? И по коју цену?

Можда би однела победу као и увек у историји, али сигурно видно осакаћена и осетно ослабљена. Вероватно да би онда морала да се договара са Колективним западом о неким новим економским аранжманима коју би за њу били неповољни на нивоу колонијалних, али би једино тако могла да преживи. Изгледала би много горе него након комунистичке пошасти и владавине Горбачова. Шта би Колективни запад овиме ризиковао? Врло мало, скоро ништа. Други би гинули и рескирали за њихове интересе, они би само чекали да се прошетају на белом коњу по бојишту препуном лешева.

А можда је све претходно само уобразиља која нигде не постоји сем у глави аутора овог штива. Међутим, историчност западних намера и односа према Русима даје аргументе за изнете претпоставке. Дају и скорашњи догађаји пре фронта, на самом фронту и око њега. Стиче се утисак да је Русија покренула СВО подједнако и због изречених, као и због неизречених разлога. Не употребљава тек тако уздржани и дипломатском речнику склони председник Владимир Путин појам „нанети стратешки пораз Русији“.

Такође, не величају умни Руси забадава СВО. Они су одахнули када је ова операција отпочела, јер им је постало јасно шта је све њоме спречено. Како год да се овај рат (операција) заврши – једно је сигурно. Русија је почела са скидањем усахле и јалове западне кошуљице са свог православног ткива, за коју је до скора веровала да је пријатељска одора. Тек када одбаци и последње дугме са ње, и када упути последњи поглед према западу пре него што окрене главу према својој источној баштини, схватиће колико је велика. А не само пространа.

(КРАЈ)

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.