ИГОР ИВАНОВИЋ: „Костићева петорка” дугује два одговора

ИСКРА на Фејсбуку

Палата Српске академија наука и уметности (САНУ) у Београду (Фото: Wikimedia/ZoranCvetkovic, CC BY-SA 3.0)

Оглашавајући се поводом полемике која се у јавности водила ових дана између Емира Кустурице и председника САНУ Владимира Костића, група уметника и интелектуалаца окупљена око иницијативе „Креативна Србија“ у саставу Ирина Суботић, Горан Марковић, Небојша Брадић, Драган Великић и Зоран Хамовић, дала је јавну подршку Владимиру Костићу на следећи начин:

Српска академија наука и уметности носилац је цивилизацијских вредности и једна је од најзначајнијих установа српског друштва. Напад једног редитеља, навикнутог на посебан третман и сталне привилегије у свим режимима, на председника Академије није само облик личног обрачуна, већ представља удар на институцију грађанске духовности Србије. Покушај Владимира Костића да на културан начин одговори иступу Емира Кустурице означио је одбрану достојанства дијалога и потребу да се САНУ заштити од насртаја буке и беса гомиле.

За оне који се питају да ли је ово прави моменат за деобе и разврставања, одговор се налази тамо где смо били давно пре оснивања САНУ. Ако сада устукнемо и повучемо се пред силом која се не устеже да блати све и свакога, препустивши њеног председника насиљу руље и таблоида, јесмо ли саучесници?

Недоречена петорка

Пошто је ова група уметника и интелектуалаца осетила снажну потребу да се јавно огласи, било је више него очекивано да ће се држати суштине спора између Кустурице и Костића: реч је, наравно, о Косову и Метохији. Међутим, они очигледно нису осетили потребу да на тему Космета изрекну на српском језику ниједну једину реч: уместо тога користили су апстрактни неоглобалистички језик којим се дотиче само форма, као што изабране мисице подржавају „мир, дијалог и благостање свуда у свету“. И на том језику грађанистичког понашања – заштићеног кишобраном лажног елитизма, нагојеног нарцизмом малих разлика – остали смо на несрећу чак без одговора и на споредна питања. У интересу је читаве јавности, а посебно је у интересу ове петорке, да у овој полемици не остану недоречени и да нам поред јасног мишљења о статусу Космета, одговоре и на неколико споредних питања.

Рецимо: зашто је САНУ „институција грађанске духовности Србије“ (како они тврде), а није институција националне духовности српског народа без обзира да ли његови припадници живе унутар граница Србије или изван њих? Да ли под речју „грађанска“ подразумевају ону елиту која се нужно културолошки ограђује и идентитетски дистанцира од обичног народа („руље“) склоног „буци и бесу“? Зашто је један конвенционални, стереотипни и пристојни одговор Владимира Костића подигнут на пиједестал одбране „достојанства дијалога“, када сличних одговора има у свакој полемици у нашој јавности?

Да ли постоји реална опасност да – ако је неко од њих кандидат за пријем у САНУ – јавност у оваквом обраћању препозна полтронски облик понашања ради остварења користи од пријема у Академију? Да ли им чињеница да се на списку Академије не налазе ствараоци националне оријентације попут Емира Кустурице, Мила Ломпара, Слободана Антонића, Срђе Трифковића и Мише Ђурковића не говори у прилог постојању „сорошевског“ критеријума политичке коректности? Или можда сматрају да наречени немају дела вредна пријема у САНУ? Нека се изјасне, само нека не ћуте.

Ако не желе да нам појасне све претходне недоумице, или сматрају да им је испод границе достојанства да полемишу са овим аргументима (што могу да разумем у потпуности), опет остаје питање свих питања: Космет! Са ове теме је немогуће њихово бекство ко год да је делегирао испред њих. Зато би било крајње морално да нам пруже одговоре на ова питања:

1. Да ли се слажу са изјавом Владимира Костића да Космет више није де факто нити де јуре у нашим рукама и да је у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин са елементима достојанства напустити Косово? Свидело се многима или не, Владимир Костић је показао храброст када се конкретно изјаснио на ову тему, па би зато било морално да подједнако конкретан одговор изнесу и Ирина Суботић, Горан Марковић, Небојша Брадић, Драган Великић и Зоран Хамовић.

2. Какав год одговор да пруже на претходно питање – а нарочито ако је одговор потврдан – дужни су да одговоре у чије име говоре. Бесмислено би било да одговоре да то чине у сопствено име, јер се подразумева да људи кад износе ставове говоре у сопствено име. Реч је о нечему другом: у име које заједнице (или народа!) би изнели такве круцијалне ставове?

Титоистичка идеја

Јер ако се неко декларише као Србин православне вере или традиције, како се изјашњава велика већина нашег народа, онда је његов став о Косову, мање-више,  јасан. Али шта се дешава са једном другом заједницом унутар нас самих, чији су идеолошки корени пуштени још давне 1928. године у Дрездену? Да се подсетимо: тада је Комунистичка партија Југославије на Четвртом конгресу донела закључке да треба подржати право албанског народа да и оружаним путем направи „Јединствену Албанију“ у чију би територију ушао и Космет (и чије границе се у длаку поклапају са данашњим радикално националистичким пројектом „Велике Албаније“).

Ови закључци се потврђују током новембра 1943. године на Другом заседању АВНОЈ-а када партизански покрет (као оружана формација комуниста) уређује државно и друштвено будуће Југославије. Обзиром да је реч о југословенском, недемократском и атеистичком уређењу државе (које је настало као изразита негација претходне Краљевине Југославије са српским монархом на челу), Космет добија статус будуће аутономне покрајине унутар Републике Србије. Наредбом после рата (са потписом Владе Зечевића) комунистичка власт забрањује повратак Срба на Космет, који су протерани током Другог светског рата од стране сарадника окупатора и тако легализује њихов прогон. Та иста власт ставља тачку када Уставом из 1974. у потпуности Космету даје статус државе у држави.

Дакле, припадници комунистичке идеологије су од почетка имали дијаметрално супротан став од ставова православних Срба када је реч о статусу Космета. Без обзира на све могуће релативизације или политичке процене, ставови председника САНУ Владимира Костића о статусу Космета се подударају са ставовима југословенских комуниста, ставовима које су временом прихватили и многи у Србији који нису били чланови КП, а нису морали бити чак ни идеолошке присталице комуниста. Такви ставови би се најпрецизније дефинисали као „титоистички“, да би се овакво југословенство јасно разграничило по питању статуса Космета на појмовном нивоу од монархистичког југословенства, које је апсолутно третирало Космет као српску државу.

Мишљења сам да би петорка (Ирина Суботић, Горан Марковић, Небојша Брадић, Драган Великић и Зоран Хамовић) која је оправдано изразила бојазан у дилеми „јесмо ли саучесници?“, морала да јавност Србије прецизно упозна са одговорима на два претходна питања. Ако то не учини, остаће прећутно уверење да су на неки начин саучествовали у титоистичкој идеји.

 

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“ (Catena mundi, 2020). Ексклузивно за Нови Стандард.

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.