И. Миладиновић: Ранковић је тврдио да Дража није убио Тита јер је мислио да је Рус

фото: muzej-jugoslavije.org

Ја који сам све прислушкивао, од Скупштине до спаваће собе, последњи сам сазнао шта ми се спрема – записаће у Дневничким белешкама неколико година пред смрт Александар Ранковић. А његова смрт 19. августа 1983. године и слика са сахране на којој десетине хиљада људи узвикује оно што се претходних 15 година није смело – „херој Лека“ – постала је парадигма српског незадовољства преуређењем Југославије, по Уставу из 1974. године.

Друг Марко, како је било његово партијско конспиративно име, достојанствено је подносио смену и прокаженост. Није хтео да се ангажује у било ком виду, за њега је политички живот после Брионског пленума био окончан. После свега, на известан начин, осећао се пораженим и осрамоћеним због верности Јосипу Брозу Титу и живота који је посветио партији и комунистичкој идеологији.

Ранковић је, поред личних бележака, у више наврата причао о свом животном и револуционарном путу историчару Венцеславу Глишићу и књижевнику Добрици Ћосићу.

„Био је човек ретког памћења, па у препричавању никад није мењао суштину збивања. Као савременику који је био доста обавештен, његова исповед се усклађивала са сазнањима која сам имао од других протагониста тих догађаја. И сам сам, личним искуством и разумевањем процеса и промена у Титовој политици, стеченим и у разговорима са њим, Ранковићевим сведочењима само утврђивао своју увереност у неминовну пропаст Југославије, засновану у раздобљу од 1958. до 1962. и даље потврђивану развојем догађаја“ – оценио је Добрица Ћосић.

У бележницама Ћосића и Глишића остали су записи његових исказа, из којих преносимо занимљиве и широј јавности мање познате фрагменте.

Лека је био убеђен да Тито није ликвидиран на преговорима на Равној гори само зато што су Дража Михаиловић и Драгиша Васић мислили да је он руски официр. „Драгиша Васић, испраћајући нас после преговора, узео ме је подруку и рекао ми: Ја ћу овде остати док будем уверен да ћемо се заједно борити. Ако у томе не успем, мене овде неће бити. Мустафа Голубић, важан човек НКВД, сарађивао је са Васићем. Зато сам после рата, када год сам могао, помагао жени и кћерки.“

„Везе са Совјетским Савезом и Коментерном биле су искључиво у Титовим рукама. Никога није обавештавао шта му пишу и шта им он одговара. На састанцима Политбироа, он је из депеша које је примао из Москве Врховном штабу казивао само оно што је сматрао да треба. „Нико од нас никад није видео ниједну депешу. У рату, за време марша, пре него што би легао да спава, Тито би изуо чизму, ставио депеше у њу и поново је обуо. Тако се обезбеђивао да му их неко не украде. И после рата он је све депеше из Москве чувао у челичним касама – у Београду, на Брионима, у Сплиту. Неке најважније је увек носио са собом. А многе су уништене. Мене је веома вређао тај однос неповерења и једном нисам издржао: „Шта сам ја овде? Каква је моја одговорност када се од мене крију депеше из Москве?“

„‘Ја сам генерални секретар Партије. Моје је право да одлучујем о чему тебе и вас треба да обавештавам’, одбрусио ми је Тито.“

„У јесен 1942, на састанку под буквом, у некој планини, поред мене су били присутни Тито, Кардељ и Ђилас. Тада је Ђилас наступио са ставом: ‘Ми недовољно популаришемо Тита. Морамо да имамо вођу, човека за кога се везују масе. Војсковођу. Секретара Партије. Онако како Руси имају Стаљина.’ Отад смо почели да стварамо култ Тита. После је то узело стихијске размере. Рато Дугоњић, секретар ЦК СКОЈ, предложио је да се дан његовог рођења слави као Дан младости и да му за тај дан омладина Југославије носи штафету са честиткама и поздравима…“

– Прави политички разлаз између Тита и Кардеља, с једне стране, и мене догодио се у припремама за Осми конгрес СКЈ, 1965. године. Шеф свих идеолошких комисија и група које су припремале реферате, резолуције и материјале за Конгрес био је Кардељ… Пред Конгрес, као члан Извршног комитета, добијем пројекат о националној политици, и зачудим се: повампирила се Кардељева концепција националне политике. Уместо да тежиште партијске критике буде национализам и републички партикуларизам са сепаратистичким тенденцијама, ја читам напад на југословенски државни централизам. Одем Титу и кажем му: „Стари, ове формулације о националној политици воде разбијању Југославије. То је чист конфедерализам… Ја то не могу да подржим.“ На те моје ставове Тито је жестоко реаговао неслагањем. Наљутио се. Два месеца нисмо разговарали ни телефоном. Видим ја, разбиће се јединство Партије… На првој седници новоизабраног ЦК, Тито је, предлажући чланове Извршног комитета и именујући њихову националну припадност, за себе рекао: „Јосип Броз Тито, Хрват… У том времену, Тита су непрестано вукли по Словенији и Хрватској. Подизали му ловачке куће, водили у ловове, приређивали му забаве… Словенци су своју политику координирали са Хрватима. Опколили су га Стево Крајачић, Крлежа, Бакарић. Тада је Тито избегавао све другове у Београду… И окренуо је ћурак наопако. Није се више ни камуфлирао, заокренуо је националну и државну политику ка конфедерацији.“

„А Тито је 1964. године десет месеци провео ван Београда: на Брионима, на Брду код Крања … Словенци и Хрвати су одлучујуће утицали да се Југославија претвори у конфедерацију и да се Србија разбије… Највећа препрека био сам ја. Требало је одлучно и бесповратно да ме уклоне.“

„Неколико година пред моју ликвидацију, Титова централа је производила интриге против мене. Протурали су приче да се спремам да наследим Тита и да своје село Дражевац градим као Кумровец. Људи ми долазе, причају, чуде се. Међу нама се шири нездрава атмосфера, подозрење, сплеткарење… Затровани смо. Ја осећам: нешто се крупно спрема против мене, а немоћан сам…“

Када су почеле припреме за Брионском пленуму ЦК СКЈ, на коме ће се завршити прва фаза Титове Југославије, човек који је готово тридесет година био неприкосновена личност партијског и политичког живота, и био оптужен за прислушкивање, отишао је код Едварда Кардеља:

„Верујеш ли ти, Бевц, да ја, после четрдесет година партијског стажа и тридесет година у Политбироу, могу вас, своје другове, да прислушкујем?“

„Не верујем. А знам да је Удба тебе прислушкивала.“

„Откуд то знаш?“

„Знам. Све је забележено на апаратима.“

„Не верујем.“

„Ти добро знаш да Тито има опсесију да ће га Срби ликвидирати. Он је контролисао и тебе.“

„Знам да је Тито одувек имао добро мишљење о српском народу. И у току рата и после рата.“

„Био си у заблуди, Марко“, рекао му је Кардељ.

„Тито се плашио људи око себе. Од једних је зазирао, а у другима је видео опасност за свој живот. Тај немир, тај страх је нашао плодно тло. Јер, сумње у све и свакога биле су у његовој природи, чиниле су му карактер. Али, то се у Партији зове и опрезност. Будност! Колико је пута изговорио: ухапсити, предати суду, партијски казнити, скинути са функције, преместити с више на нижу функцију. Све је то завршавао преко другог.“ (Ранковић је само заборавио да каже да је тај други управо био он – ставио је у напомени Ћосић).

Тито је најпре посумњао да га његов секретар Вучинић прислушкује. „Марко, ја верујем да ме је Вучинић озвучио. Он слуша моје телефонске разговоре. И када с Јованком разговарам… Њега треба одмах ухапсити.“

Није боље прошао ни Вучинићев заменик Звонко Грахек. „Марко, овај Грахек ми је сумњив. Приметио сам да су ми у каси виле у Сплиту моје депеше и неке ствари испретуране. То неко гледа и чита. Верујем да је то Грахек. Уз то, мени су нестале и неке драгоцености које је могао само он да узме.“

На ред је дошао и Лео Матес. „Марко, отерај оног Матеса. Нећу више да га гледам. Тај ме погрешно преводио у разговорима с Насером. Ухватио сам га како сасвим другу ствар, коју нисам рекао, каже Насеру.“ (Није хтео да преведе Титову изјаву да поклања седамдесет милиона долара Египту.)

Онда је на ред дошао генерал Жежељ… „Марко, имам обавештења да је Жежељ у рукама београдске чаршије. Они преко њега могу све. А осилио се. Приређује вечере и теревенке у Карађорђеву… подлегао је једној страној служби.“

Тако је Тито параноично јурио људе из свог обезбеђења и кабинета. Али је на одласку сваког награђивао златним сатом „патек филип“ и сличним скупоценостима.

Заборавни друг Бевц

Ранковићев шеф кабинета, Ивићевић, испричао је свом шефу како му је Вратуша, Кардељев шеф кабинета, рекао да Кардељ жели да му се у кабинету инсталирају прислушни уређаји „због странаца које прима“. Вратуша је тражио од Ивићевића да се и у Ранковићевом кабинету инсталирају прислушни уређаји. Лека је одбио: „Ја немам везе са странцима, не треба ми то.“ Те „инсталације“ које је сам поставио Кардељ је употребио против Ранковића на Брионском пленуму… Заборавио је друг Бевц како је четири године раније, 1962, на априлском пленуму ЦК, после Титове и Гошњакове критике, заплакао и није могао да заврши свој говор… Заборавио је како је Лека Ранковић одбио Титов захтев да њега уклоне из руководства.

 

Аутор Иван Миладиновић

standard.rs, Вечерње новости