Ф. Родић: Неподношљива лакоћа потказивања

„Иван Виденовић припада оном кругу људи који воле да шире мит о томе како су се Срби, по доласку немачких окупатора и злогласног Гестапоа, показали као светски рекордери у потказивању својих сународника нацистима”

Професор Београдског универзитета Иван Виденовић је својим тужакањем најбољег светског тенисера Новака Ђоковића због псовки на Вимблдону изазвао бурне реакције на друштвеним мрежама које су га натерале да свој чин потказивања покуша да оправда, објасни и рационализује.

Иван Виденовић припада оном кругу људи који воле да шире мит о томе како су се Срби, по доласку немачких окупатора и злогласног Гестапоа, показали као светски рекордери у потказивању својих сународника нацистима и као првокласни квислинзи, људи од којих је чак и окупатор морао да захтева да мало „повуку ручну” на цинкарењу.

Истина је да је код Срба било цинкарења окупатору. Ево, на пример, како је високи комунистички функционер и блиски Титов сарадник, Иван Стево Крајачић Гестапоу издао легендарног обавештајца и јунака Мустафу Голубића. Голубића су нацисти толико мучили да је морао бити стрељан на столици, у седећем положају, а после рата, када му је откривен гроб, установљено је да су му све кости биле поломљене. Можда, у ствари, ово и није добар пример, јер Крајачић и није био Србин, нити је то био његов духовни вођа, али нећемо, ваљда, сад да се упустимо у геноцидно пребројавање крвних зрнаца „српских потказивача” и наместимо се „србијанском Вилију Бранту” да нас оптужи за ширење мржње.

Истина је, међутим, исто тако да Срби тог времена нису били никаква „потказивачка авангарда” у окупираној Европи, нити прваци у колаборацији. Напротив. Неки други народи попут Француза, или Холанђана су се били показали много кооперативнијим. Уосталом, да су Срби били такви колаборационисти, не би се такви људи данас називали именом једног Норвежанина, него би уместо квислинзи били „Недићи”.

Иако никако не могу узети за парадигму потказивача и квислинга, међу Србима и данас има много људи таквог карактера и они су, готово у потпуности, сврстани у редове управо оних који Србе покушавају представити некаквим нацистима и нацистичким слугама. Такав је „цинкарош” Иван Виденовић, али у трку за ту неславну титулу ових дана се озбиљно укључио и млађани Немања Тодоровић Штиплија, уредник портала European Western Balkans, који због „понашања” председника Србије Александра Вучића, односно његове сарадње и пријатељства са мађарским премијером Виктором Орбаном (али и са Комунистичком партијом Кине) захтева реакцију Европског парламента, односно Европске народне партије.

„Ја очекујем реакцију ЕПП, која је већ санкционисала Орбанову странку Фидес након чега је Фидес и иступио из ове европске страначке организације. ЕПП би морала да реагује зато што је СНС њен придружени члан и њима никако не иде у прилог оваква сарадња Вучића са Орбаном али ни Комунистичком партијом Кине”, рекао је Тодоровић Штиплија за један дневник који се штампа у Београду подсећајући на обраћање председника Србије на Самиту КПК.

Да треба што више да се дистанцирамо од Орбана (па самим тим и од Мађарске) и да треба да запушимо нос када нам приђе верује и млади Димитрије Милић, програмски директор организације „Нови трећи пут” јер, како је рекао на истом месту и у исто време, „међу најутицајнијим чланицама, Орбан има углед аутократе, на челу клептократског режима који спроводи екстремно десничарску политику на делу и у пракси опонира вредностима Европске уније”.

Ја разумем да Милић због своје младости не зна да се, на пример, за пропагирање хомосексуализма и ЛГБТ „вредности” не би заузео ни један од највећих државника у историји Француске, генерал Шарл де Гол, али да би се тешко могло рећи да би он тиме опонирао вредностима Европе, или Европске уније. То што последњих деценија европском политичком сценом доминирају крајње либералне политике, не значи да су искључиво „вредности” за које се они залажу „европске вредности”, а да је све што је другачије „анти европска вредност”. А и та либерална доминација Европском унијом се, по свему судећи, ближи свом крају.

Врло је занимљива и логика којом се он води истовремено проглашавајући Орбана за аутократу, малтене диктатора који је подјармио све медије у својој земљи, док му истовремено предвиђа губитак предстојећих избора. На страну сад то каква је медијска сцена у, на пример, Француској где се у недељи пред други круг председничких избора кандидат естаблишмента Емануел Макрон појављује на свим насловним странама новина.

Ови наступи су ме подсетили и на дискусију коју сам имао са Бошком Јакшићем на једној телевизији где је он изражавао жаљење што су „наши савезници” отишли са власти у Италији.

Наши савезници у његовим очима су они који су признали сецесију Косова и Метохије и наше учлањење у ЕУ условљавали признавањем те реалности, а не они који сумњају у исправност одлуке да се та сецесија призна и могли би бити спремни да је ревидирају, а скептични су и према свом, па и нашем чланству у Унији. Ти су, наводно, „фашисти”. Логика је да Орбан, који жели да реформише и побољша пољуљану Унију, не треба да подржава нашу интеграцију, али да је сасвим у реду када то чини Велика Британија, која је Унију напустила.

Чудно је и како људи из ове скупине гледају на страни капитал, који долази у Србију. Онај мађарски, кинески, или руски није добар, јер се њиме остварује некаква мека моћ, или (малигни) утицај, али онај који долази из САД, Британије или Немачке, априори је добар и благодатан и ствар чистог алтруизма. Од њих ако нам стижу и бомбе и осиромашени уранијум, то је за наше добро. Заиста, нови корак у аутошовинизму.

 

Аутор Филип Родић

 

Насловна фотографија: Reuters/Toby Melville

 

Извор Вечерње новости, 11. јул 2021.