Кејтлин Џонстон: Две приче о једној империји

ИСКРА на Фејсбуку

Демонстранти у сукобу са кордоном полиције испред Беле куће, Вашингтон, 30. мај 2020. (Фото: Eric Baradat/AFP/Getty Images)

Гледамо друштво које су институционални расизам и економске потешкоће гурнули до тачке пуцања, и које је одлучило да узврати ударом у срце глобалне империје

Ево једне приче за лаку ноћ.

Некада давно храбра нација успела је да се ослободи од тираније Британске империје и да свету подари слободу и демократију. Уз помоћ хероја попут аболициониста, Абрахама Линколна, Мартина Лутера Кинга млађег и Малкома Икса, ова земља је превазишла своју расну неједнакост, и постала светлећи пример људских права, уважени пријатељ демократских друштава широм света и омражени непријатељ свих тиранских режима. Ова земља има своје мане и грехе из прошлости, али је најбољи предводник и заштитник либералног светског поретка којем можемо да се надамо.

А ево и једне приче за разбуђивање.

Некада давно једна земља је много ојачала тако што је изашла неокрзнута из два светска рата који су уништили инфраструктуру њених противника. Моћне силе брзо су се окупиле око ове нове суперсиле и почеле да увлаче и друге земље у нешто што личи на империјални савез. Након дугог и исцрпљујућег хладног рата, ова империја је успела да надвлада једину супарничку суперсилу, након чега је почела да све друге земље усисава у свој империјални савез. Уколико би се нека држава успротивила том плану, бивала би подривана, саботирана и нападана све док не би или колабирала, или пристала да буде увучена у империјалну мрежу.

ПОЛИЦИЈА ШТИТИ ИМПЕРИЈУ
Структуре моћи које се протежу широм света сада су централизоване око ове земље, која је уједно и дом највећег броја милијардера на планети и најмоћније војне силе у историји човечанства. Будући да се око ње врти непојмљива количина моћи, успостављени су механизми уз помоћ којих се чува стабилност и статус кво. Они укључују најнапреднији систем пропаганде у историји света, орвелијанску мрежу домаће шпијунаже, растућу цензуру интернета и, поврх свега другог, високо милитаризоване полицијске снаге.

Они који управљају империјом која је пустила пипке у сваки део планете одувек су били свесни да Ахилову тетиву њихове машинерије представља могућност да стотине милиона људи који живе и раде у овој земљи једног дана одлуче да им империјални статус кво не иде у прилог, те да више не желе да се над њима влада на досадашњи начин. Свесни су да последња линија одбране од оваквог сценарија лежи у могућности примене екстремног насиља над својим становништвом све док оно не престане да се буни, па им не пада на памет да се одрекну ове могућности. Од ње зависи комплетна глобална империја.

Е сад, ако сте целог живота слушали причу за спавање а никада нисте чули причу за разбуђивање, природно је да помислите како је захтев за окончањем полицијске бруталности најнормалнија ствар на свету. Исто тако је природно да помислите да ће људи бити бесни када полицајац који пред камером свесно угуши човека не буде аутоматски ухапшен и процесуиран за убиство, и да ће бити неопходне драстичне и брзе системске промене како би се ублажио бес грађана. Такође је природно да очекујете како ће „бљештећи град на гори” (једна од метафора за САД коју су користили готово сви амерички председници, прим. прев.) стати уз своје грађане, а против убилачких тенденција полицијских снага.

Међутим уколико вам је позната прича за разбуђивање, не очекујете да ће се десити ишта слично. Јасно вам је да расна неједнакост никада није ишчезла из предметне земље, и да естаблишмент који још увек на згради ФБИ-ја држи име Едгара Хувера нема намеру да преиспитује улогу полиције. Јасно вам је и да улога полиције није да штити народ и да му служи, већ да штити империју и да њој буде на услузи, баш као што је случај и са војском. Такође вам је јасно да је могућност да империја своје све наоружаније полицијске снаге лиши могућности примене насилних метода није ништа већа од могућности да ликвидира своје ваздушне снаге или нуклеарне главе. Они ће причати празне приче и клечати на коленима позирајући за фотографе, али никада неће добровољно разоружати своје субјекте.

То не значи да су људи који захтевају овакве промене блесави или неразумни; захтев да полицајац нема право да вас убије је најсмисленија и најразумнија ствар на свету, барем према ономе за шта се полиција издаје и што Америка тврди да јесте. Али ствар је у томе што ни полиција ни Америка нису оно што тврде да јесу. Прича за спавање и прича за разбуђивање немају додирних тачки.

ПОБУНА ЗАТВОРЕНИКА
О томе се овде ради. Сведоци смо фронталног сукоба између приче коју америчке политичке, медијске и образовне институције причају Американцима о томе шта је њихова земља, и реалности онога што њихова земља заиста јесте. Несклад између две приче коначно је доведен до тачке пуцања, па сада сви могу да виде како изгледа кад пада маска слободне либералне демократије.

Гледамо друштво које је услед институционалног расизма, економских потешкоћа и вирусне пандемије коначно гурнуто до тачке пуцања, и које је због тога одлучило да удари у најтврђи део глобалне империје. Приче ишчезавају из ваздуха као сузавац, а хладна, тешка реалност постаје уочљива све већем броју обичних Американаца.

На све то лидер ове државе сада отворено прети увођењем војне управе и демонстранте у црном назива „терористима”. Видео-снимци полицијске бруталности преплавили су друштвене мреже у толикој мери да људи не постижу да их одгледају. Кршења Првог амандмана постала су уобичајена у целој земљи док полицијски шефови, градоначелници и гувернери тестирају колико далеко могу да иду у кршењу закона о слободи окупљања, а престоницом патролирају мистериозни наоружани мушкарци у униформама, који одбијају да кажу на чијој су страни. Специјалисти за гушење затворских побуна се регрутују као стручни саветници јер, из империјалне перспективе, у току је побуна затвореника.

Очи целог света су уперене у грађане из средишта империје који су се побунили против својих угњетача у све насилнијој борби између две воље. Насиље је поцепало танки вео наратива који је све време покривао причу за спавање. Тренутно гледамо како растргнуте врпце полако падају на под.

Онај ко контролише наратив, тај контролише и свет. Империја губи контролу над наративом. Дугорочно, ово мора бити добра ствар. Нема бољег средства за дезинфекцију од сунчеве светлости, истина увек побеђује фикцију.

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Samuel Corum/AFP/Getty Images

 

Извор caitlinjohnstone.com

standard.rs,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.