Душан Пророковић: Зашто су санкције Србије према Русији – немогуће

© Sputnik / Руслан Кривобок

Висока подршка Русији или уопште симпатије према „руском фактору“ у српској јавности, феномен је сам по себи. У зависности која истраживачка питања су постављана и у ком интервалу су анкете вршене, та подршка испитаника флуктуирала је од 50 до чак 85 посто.

Поред осталих разлога, историјских или религијских на пример, кључну улогу у обликовању јавног мњења играју и – политички.

Са једне стране, западни однос према Србији, континуални притисци по разним темама, огромна „брљотина“ на Косову и Метохији и разочарење у пропали концепт евроинтеграција утицали су на додатно ограничавање америчких, британских и европских „уплива“ међу „широке народне масе“.

Срби не подржавају Украјину упркос западним медијима

Упркос инвестицијама у медије, невладин сектор и дубинско контролисање политичке елите. Са друге стране, захваљујући јачању руске политичке и војне моћи Москва се у великом стилу вратила у глобалну геополитику, поново постала респектабилна велика сила. Отуда раст очекивања српске јавности, која су неретко била и нереална.

Углавном, предуслови за подршку руској позицији постојали су и пре ескалације украјинске кризе. Међутим, иако се та подршка у одређеној мери заснива на утврђеној (геополитичкој) инерцији или (политичкој) интуицији, постоји још неколико ствари због којих је она изражена. Захваљујући њима, намеће се и одговор: зашто српска јавност не подржава Украјину?

Ово је конфликт Америке и Русије

Прво, сукоб који се управо распламсао до крајњих граница, више је конфликт САД и Русије. Украјина је послужила као средство за агресивне намере НАТО-а, а политичка елита у Кијеву која је на ту улогу пристала, кључно је допринела несрећи коју гледамо.

Процењујући током претходних година да Русија неће војно реаговати, број провокација на линији разграничења се увећавао, дипломатски покушаји су игнорисани, а за испуњавање потписаног у Минску и потом верификованог резолуцијом Савета безбедности није показивана ни минимална заинтересованост. Мир се могао сачувати поштовањем договореног.

Друго, провокације су операционализоване кроз непрестана гранатирања објеката у Донбасу и диверзантске активности (Александар Захарченко, најважнија политичка фигура у Доњецку убијен је августа 2018. године после диверзантског упада), уз повремена најављивања „коначног решења“.

Председник Порошенко својевремено је подвукао: „Ми ћемо имати посао, они неће. Ми ћемо имати пензије, они неће. Ми ћемо имати дечји додатак, они неће. Наша деца ће ићи у школе и вртиће, њихова ће седети у подрумима. Управо тако ћемо добити овај рат.“

Није било санкција за Кијев

Да ли је на то ико реаговао, претио санкцијама, политички упозоравао? Цивилно становништво је гинуло и патило. Динамика развоја сукоба нешто је другачија него што на Западу представљају, а њихове регионалне испоставе уредно преносе.

Треће, Украјина данас, посматрано са политичког и институционалног нивоа, није земља од пре осам година. Околности су промењене до непрепознатљивости.

Нови политички дискурс утемељен је на екстремном антируском постављању, гради се култ Стјепана Бандере, политичари профила Тјагнибока, Турчинова и Љашка имадоше или и даље имају извесне роле. Паравојне формације екстремистичког (поједини и неонацистичког) идеолошког усмерења представљене су као ударне песнице у борби за слободу и независност. Паљење невиних људи у Одеси од стране припадника злогласног „Азова“, једна је од њихових акција. О акцијама добровољачких батаљона „Ајдар“ и „Донбас“ такође је могуће дуго писати. То се не може заменом теза у пропагандном рату сакрити.

Четврто, и поред тога што скоро деценију трају темељне промене унутар земље, остаје отворено – о којој се Украјини може разговарати? Наведене промене спровођене су уз конструисање вештачких политичких наратива, суштинске опструкције политичког ангажовања свакоме ко другачије мисли (Виктор Медведчук последњи је у низу), доношење дискриминишућих закона према рускојезичном становништву и сурово наметање идентитетских образаца. Украјина је подељена, мање по верским и етничким вертикалама, више по културно-језичким дијагоналама.

Запад не подржава различитости

У савремени украјински идентитет уткани су и Руси и Малоруси, и Украјинци који говоре руски, и запорошки Козаци и закарпатски Русини, по свему посебни Одесани. Наметнутим идентитетским обрасцем промовисано је галицијско – западноукрајинско као свеукрајинско, што је било страно деловима становништва и индуковало поделе.

Када на Западу говоре о подршци украјинском, онда се не подржавају све различитости и комплексности, већ искључивости и симплификовани поглед на стварност, управо оно што је узрок подела.

Због медијске буке која је у првим данима рата најјача, то се неће уочити, али како време буде пролазило, постаће јасније и да се међу читавим групама унутар Украјине руска војна интервенција схвата сасвим другачије од онога што говоре Зеленски и Кличко. За многе, који трпе различите притиске и претње свих ових година, долазак руске војске биће ослобођење.

Сасвим могуће, онима који креирају медијску слику, запосленима по невладином сектору и деловима српске политичке елите – ово су непознате ствари. Али то не значи и да су то непознате ствари јавности, односно оним деловима политичког мњења заинтересованог за ову конкретну ствар.

О рату у Донбасу, дешавањима у Украјини и реакцијама Русије много се писало претходних година, још више је извештавано са разних „алтернативних канала“, то је чињеница која се у анализи постављања српске јавности не сме игнорисати. Степен информисаности није мали, нити је ограничен на пуко превођење текстова и вести са ударних западних портала и телевизија.

Санкције Србије Русији – немогуће

Висока подршка Русији у Србији има своје темеље у предусловима грађеним пуних две деценије, али се тиче и догађаја током грађанског рата у Украјини од 2014. године наовамо. Због тога је и увођење санкција Русији, по узору на западне земље – немогуће. То не представља питање из домена спољне, већ унутрашње политике. Такав корак би, стога, значио крупне унутрашње ломове и огромну дестабилизацију.

Расположење јавности и према Русији и према руским акцијама у Украјини сасвим је другачија него другде, са тим се мора рачунати.

rs.sputniknews.com