ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Зашто Србија не сме гласати против Русије

ИСКРА на Фејсбуку

Насловна фотографија: Wikipedia/Basil D Soufi

Гласањем против резолуције биће плаћена нека политичка цена, али мања него да је опредељење било другачије. Наши непријатељи неће променити своје ставове како год да смо гласали

Резолуције Генералне скупштине УН нису исто што и резолуције Савета безбедности. Резолуције СБ УН углавном су обавезујућег карактера и производе последице, мада су увек ту и они који их не поштују у целини или делимично, а због сплета околности и ограничења немогуће их је санкционисати.

Резолуције Генералне скупштине по правилу представљају само „изразе воље“ и нису обавезујућег карактера, осим када се доносе одлуке о питањима од значаја за унутрашње уређење саме организације. Дакле, понекад могу да произведу посредне политичке последице, могу да иритирају страну која остаје у мањини, али ретко и више од тога. Занимљиво је да се већина резолуција Генералне скупштине доноси акламацијом, пошто се дуго припремају и усаглашавају на нижим нивоима.

Неке су, попут оних са „блискоисточном тематиком“, сваке године на дневном реду, сваке године се о истим стварима поново гласа. Занимљиво је и да се на изјашњавању броје само гласови за и против, уздржани и они који не гласају не улазе у рачуницу.

Антируска резолуција

Прегласавање се одиграло и на изјашњавању за одлуку А/RES/75/29 од 7. децембра, под називом „Проблем милитаризације Аутономне Републике Крим и града Севастопоља у Украјини, као и делова Црног и Азовског мора“. Овим документом практично се осуђује понашање Русије, а формално се од званичне Москве захтева да „прекине привремену окупацију територију Украјине“, те да „одмах, потпуно и безусловно повуче своје војне снаге са Крима“.

Мотив украјинске стране да лобира за документ овакве садржине више је него јасан, али за доношење закључка о постављању Србије требало би поред садржине, погледати још и опредељивање других.

За предлог су гласале 63 земље, против је било 17, уздржаних 62, нису гласали представници 51 државе. Међу онима „против“ нашла се и Србија, уз наравно Русију, те и Кину, Иран, Венецуелу, Судан, Сирију, Јерменију, Камбоџу, Киргизију, Кубу, Лаос, Северну Кореју, Мјанмар, Никарагву, Камбоџу и Зимбабве.

За су гласале чланице НАТО – 30 држава, плус још пет из ЕУ које нису у НАТО (Кипар, Ирска, Малта, Финска, Шведска), плус још шест европских земаља које су део „западног блока“ (Швајцарска, Андора, Сан Марино, Лихтенштајн и Монако), плус Украјина, Молдавија и Грузија. Збир је – 43. Међу преосталим подржаваоцима налазе се традиционални партнери потписника предлога – Аустралија, Нови Зеланд, Јапан, Израел, затим низ острвских и централноамеричких малих и микродржава. Изненађујуће, на листи је и Ирак.

Све у свему, „танка подршка“ имајући у виду да је резолуцију предложило 40 чланица УН, укључујући САД, Велику Британију, Француску, Немачку, Аустралију, Канаду, Турску. Ако 40 потписника може да осигура још свега двадесетак гласова, онда то говори о драматичном паду политичке моћи „западног блока“.

При томе, није било баш једноставно издејствовати експлицитно изјашњавање против, пошто се за већину чланица УН ради о сложеном питању у које не би да се мешају ако није неопходно. Гласање то и показује: близу шездесет посто остаје уздржано или се уопште не изјашњава.

Разлози гласања „против“

Да ли је и представник Србије могао да „закасни на заседање“ или остане уздржан? Опција гласања за, у овој ситуацији једноставно није постојала. Не због Украјине, већ највише због оних који су документ својим потписима и предложили. То су исти који су заобишли УН како би извршили агресију на Југославију, а затим и погазили обавезујућу резолуцију Савета безбедности и „погурали“ косовско-метохијске Албанце да „прогласе независност“. Спољна политика Србије толико је „оптерећена“ косовском проблематиком, да се свако гласање у међународним организацијама посматра кроз ту призму. Без „залеђине“ коју осигурава руски (и кинески) вето, не би опстала ни Резолуција 1244.

Самим тим, ствари око „косовске проблематике“ стајале би сасвим другачије, а да се не би све завршило на Косову, предочили су Британци нешто касније, стављајући на дневни ред предлог о „српском геноциду“.

Србија нема интерес да се придружује документима у којима се Русија назива „агресором“. То је за Београд политичко питање, као такво се може и бранити (ако су грађани Крима на референдуму исказали став онда се не може говорити о агресији!), без обзира што ће свака одбрана узроковати бројне полемике. Српска дипломатија није у прилици да жртвује „залеђину“ ни због крупнијих питања, а камоли необавезујуће резолуције Генералне скупштине УН. Свака промена таквог карактера увод је у тоталну (гео)политичку катастрофу са дугорочним последицама.

Ипак, то и није једини разлог гласања против. Треба имати у виду да украјинске власти спроводе врло агресивну политику опремања и обуке војних снага, што је у складу и са новом Стратегијом националне безбедности којом се Русија препознаје као агресор. „Изрази политичке воље“ представљени оваквим резолуцијама могу бити и најава неких нових конфликата – спонзори би то свакако подржали, они су дугорочно опредељени да рат против Русије воде до последњег Украјинца.

Такође, баш због „косовске проблематике“, представник Србије није могао да „закасни“ или остане уздржан. Диференцирање би морало бити добро образложено савезницима против којих је ово уперено, а једино убедљиво у таквој ситуацији јесте да неку резолуцију на повезану тему предложи и Србија, коришћењем сличне реторике, уз инсистирање на принципијелности.

Како то да су неки оволико „запели“ у одбрани Украјине, а да у исто време тако грубо „комадају“ Србију? За академску, па и ширу јавност занимљива расправа, скоро па ријалити, али би и узроковала одређене политичке последице. Не трпе баш у НАТО и ЕУ када их прозивате за недоследност. У сваком случају, у оваквој ситуацији за Србију лаког излаза није било.

Гласањем против биће плаћена нека политичка цена, најгоре је што ће се односи са Украјином даље проблематизовати, али мања него да је опредељење било другачије. Уосталом, непријатељи неће променити своје ставове како год да смо гласали, чак би промену става Србије управо искористили за нове притиске на Београд.

А пријатеље треба чувати, ионако их је мало.

 

Насловна фотографија: Wikipedia/Basil D Soufi

 

Извор Спутњик

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.