ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Србија тек сад не сме да жури

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Претходна „журба“ из 2008. године била је државно неодговорна, политички злокобна, дугорочно штетна. Поврх свега, сада би то још било и невероватно глупо

Други круг председничких избора у Србији одржан је трећег фебруара 2008. године. Тачно две недеље касније – 109 посланика Привремене скупштине Косова потписивањем „Декларације о независности“ предузело је једнострани корак након којег више ништа није било исто. Исте вечери ту одлуку је признала Костарика, а сутрадан још седам чланица УН: САД, Француска, Велика Британија и Турска, плус Албанија, Авганистан и Сенегал.

Из динамике догађаја и одлука јасно је као дан да све бејаше унапред припремљено. Укључујући и председничке изборе у Србији! Да срамота за Бориса Тадића буде већа, улогу је одиграо до краја, заклетву положио два дана раније. Јер, предуслов за потписивање „Декларације“ представљао је „конструктиван став“ званичног Београда. Отуда и велики ангажман целог западног света, уз силна обећања и понеку ситну донацију током предизборне кампање, а како би се „амортизовао отпор“ и „отупила оштрица“ реакције Србије.

Чак и у тадашњим условима без „конструктивног“ Београда готово да није било могуће операционализовати ниједну одлуку на терену. Зато је, већ до лета, Србија фактички прихватила ЕУЛЕКС (што је у пракси значило „минирање“ позиције УНМИК-а), до јесени се сагласила са учешћем „косовских званичника“ на седницама Савета безбедности УН (након чега, последично, и у другим форумима), а потом и одустала од тужбе (ишло се на саветодавно мишљење са трагично лоше постављеним питањем).

Каква аргументација је пратила ову „конструктивност“? Први и најчешћи аргумент био је да се тако убрзавају „евроинтеграције“. А са извесном ЕУ перспективом све се мења: стижу инвестиције, отварају радна места, гради инфраструктура. Како уопште живети мимо ЕУ? Други аргумент је да се треба посветити будућности, не ваља живети у прошлости. Трећи – морамо бринути о људима (Србима са Косова), а не о територијама. Четврти – како су државе ионако превазиђена ствар, чему прегањања о међама, ако ће границе ускоро постати историјска категорија. Време је показало да се радило о чистој пропаганди. Завођењу за Голеш планину.

Од евроинтеграција нити је шта било, нити ће; будућност је била резервисана само за повлашћене, Рамуш Харадинај је трећег априла ослобођен свих оптужби за злочине, док је Радован Караџић ухапшен 21. јула; самопроглашена држава се показала неспособном да брине и о људима који су је желели, свако ко је могао из ње је побегао; да су територије и даље важне показао је КФОР већ 17. марта упадом на север и заузимањем зграде Општинског суда – што се до краја дана претворило у жесток сукоб, било је и жртава.

Међутим, да ствар по оне који су заговарали „конструктивност“ буде још гора, показао је развој дешавања током те исте 2008. Наиме, испоставило се да је пролеће те године било последњи тренутак када је силни Запад предвођен Сједињеним Државама могао организовати једну такву политичку операцију. У августу је нестрпљиви Михаил Сакашвили напао Јужну Осетију, након које је уследила интервенција руских снага и признавање још раније проглашених „одлука о независности“ Цхинвалија и Сухумија. У септембру је банкротирала моћна инвестициона банка „Леман брадерс“, што је означило почетак слома америчког банкарског система.

Истовремено, најпре се захуктавају унутарстраначки избори у САД где се за „номинацију демократа“ боре Барак Обама и Хилари Клинтон, а потом ће овај први на „мегдан“ Џону Меккејну. Посматрано из ове перспективе, званичници Србије нису имали нити један разлог да журе са било каквим попуштањем, истицањем „конструктивности“. Како би то Албанци могли „прогласити независност“ када су то пре њих учинили Абхази и Осетини (самим тим, свака америчка активност на Балкану, морала би подразумевати уступке на Кавказу), колико би актуелно било „косовско питање“ у тренутку највеће рецесије за последњих сто година, да ли би се тиме на овакав „једностран начин“ бавио било ко у времену избора и гласања? Исто као што ни данас не треба журити.

Гласине су са разних страна да је договор већ постигнут. О разграничењу! Аљбин Курти је од тога изградио целу теорију. Међутим, остаје отворено питање: шта тиме Србија добија? Овога пута чак нема ни „пропагандног ефекта“ какав је постојао 2008. године! Ко још верује да ће то послужити „убрзавањем евроинтеграција“? ЕУ се пара по шавовима, Брегзитом је започет процес дезинтеграције. Или да је то неопходно ради „доласка нових инвеститора“? Инвеститори су долазили и претходних година.

Тек невероватно делује теза да ће се тако осигурати неке „додатне гаранције за Србе на КиМ“!? Па Албанци нису поштовали ниједан до сада потписани споразум, о каквим гаранцијама разговарати? Нека се најпре испоштује раније договорено. Напослетку, нема разлога за журбу ни због будућих дешавања, како у континенталној, тако и регионалној политици.

Како ће свет изгледати након пандемије, шта ће бити приоритети у деловању великих сила, које се последице наступајуће економске кризе очекују, да ли ће бити настављени „мигрантски таласи“ и како ће се све то одразити на безбедност Балкана – отворена су питања. Претходна „журба“ из 2008. године била је државно неодговорна, политички злокобна, дугорочно штетна. Поврх свега, сада би то још било и невероватно глупо. Глупље од било чега претходног.

Као што је пролеће 2008. године представљало последњи тренутак за једнострану одлуку Албанаца, тако је и ово сада последњи трзај да се некакав притисак изврши како би Србија прихватила учлањење лажне државе Косово у УН и дугорочну легитимизацију њихове позиције у међународним оквирима. И као што је требало у пролеће 2008. године истрпети притисак, данас је такође нужно показати непопустљивост. Све остало су бајке и трикови, које ће време брзо демантовати.

 

Аутор Душан Пророковић

 

Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард

 

Извор sveosrpskoj.com, 05. мај 2020.

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.