ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Самит који је доказао да Балкан није приоритет за ЕУ

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Председништво Србије/Димитрије Голл

Између скупа у Паризу посвећеног пандемији у Африци и самита балканских лидера на Брду код Крања, Макрон је дао предност првом, чиме је јасно показано шта су приоритети за ЕУ

Није катастрофа, али нема ни разлога за задовољство. Домети громогласно најављиваног самита у формату Брдо-Бриони више су него скромни. Чак ни краткорочних ефеката највероватније неће бити.

На овакав закључак не наводи избацивање „непроменљивости граница“ из завршног саопштења, мада је то привукло највећу пажњу. Предложена верзија са спорном формулацијом јесте покушај Борута Пахора да се „опере“ од „словеначког нон пејпера“. И овако му је то успело: он је предложио, показао да нема везе са „Јаншиним предлозима“, а сад што је то Александар Вучић одбио, шта да се ради.

Да се „клизи ка неуспеху“ наговестио је недолазак Емануела Макрона. Пре две године са „западнобалканским лидерима“ били су Анджеј Дуда и Федерика Могерини, пре три Доналд Туск и Бојко Борисов, присуствовали су раније и Оланд и Меркелова. Између скупа у Паризу посвећеног пандемији у Африци и састанка на Брду код Крања, председник Француске дао је предност првом. Симболички, овај гест показује шта су приоритети, не само за Француску, већ ЕУ у целини.

Такође, „атмосфера“ бејаше лоша. „Троглаво“ б-х Председништво користи овакве догађаје само и искључиво за „експортовање сопствених размирица“; Мило Ђукановић и Иљир Мета су у „процесу развлашћивања“,самим тим више не представљају релевантне саговорнике за договоре о „стратешким визијама“; Вјоса Османи се фокусирала на причу о „геноциду“, показујући да се обраћа искључиво домаћој, албанској јавности, што по правилу никог другог осим ње претерано и не треба да занима.

ЕУ нема геополитику

Александар Вучић унапред је означен за „партибрејкера“, свратио је успут, на путу за Праг, и буквално због избацивања „једне реченице“; Стево Пендаровски присуствовао је такође због једне реченице – оне о подршци отварању преговора Северне Македоније и ЕУ, мада потпуно свестан да му то услед „бугарског вета“ никако не може помоћи; копреседавајући у својим проблемима, Зоран Милановић са мислима о Пленковићу, Пахор са мислима о нон пејперу! Шта би у таквим околностима Макрон и могао да ради?

Каква је била атмосфера, такви су и закључци. Протоколарно поздрављање инвестиционог плана ЕУ и ослањање на израубоване фразе о европској будућности. Плус прича о заједничкој стратешкој визији, која ће бити усклађена, иако се не може без проблема ускладити ниједно завршно саопштење. Уз додатак пасуса који напослетку указује да се више ради о жељама, а мање о реалном сагледавању стања: „Проширење ЕУ на Западни Балкан јесте нови политички, безбедносни и економски интерес ЕУ, геополитичка нужност и велики политички предуслов за стабилну, просперитетну и одрживу будућност Европе.“ Кључна формулација овде је „геополитичка нужност“.

Посматрајући карту данашње Европе, може се констатовати како укључивање Балкана јесте у великој мери „географска нужност“. Природно-географски фактори су задата вредност, а између Бугарске на истоку и Грчке на југу остао је „непокривен простор“. Међутим, овај простор остао је „непокривен“ управо због тога што ЕУ нема сопствену геополитику. Први разлог тога је методологија рада. Чланице су задржале ексклузивно право формулисања геополитичких приоритета, које потом покушавају да уклопе у спољну и безбедносну политику ЕУ, као и разна секторска решења.

За Словенију и Хрватску најважније геополитичко питање остаје балканско, али, реално – кога то интересује у Скандинавији? За Пољаке и балтичке државе, најважније питање је руско, односно у текућем развоју ситуације – стање у Украјини и Белорусији, али, реално, кога то интересује у Португалији, Грчкој и Ирској? Шпанци су, разумљиво, у дугом временском континуитету посвећени медитеранском вектору у најширем смислу те одреднице, али, опет реално, када је то изазивало већу пажњу у Чешкој, Словачкој и Румунији?

Данас се може говорити о немачкој, француској, италијанској геополитици, али не и о јасној, системски заокруженој, дугорочно оријентисаној геополитици ЕУ. Да је другачије, балкански простор одавно не би био у категорији „непокривеног“.

Фактор Америке

Други, много важнији разлог јесте „амерички чинилац“. Европска интеграција је стварана и као геополитички пројекат, али не европски, већ – амерички. Отуда и НАТО, уз америчке војне базе на европском тлу. Западноевропски простор је представљао „континенталну брану“ избијању совјетског утицаја на северноатлантску обалу, услед чега су САД имале потребу да иницирају и подрже „укрупњавање“ и „функционално повезивање“.

И потоње ширење ЕУ ка истоку уследило је након ширења НАТО, пратећи тако амерички план о приближавању границама Русије. Од Николаса Спајкмена до Збигњева Бжежинског амерички теоретичари су као геополитичку нужност посматрали неопходност чврсте контроле над „европским простором“. Механизми за такав приступ разрађени су на више нивоа и када год би некоме у Бриселу пало на памет да размишља о „геополитичкој самосталности“ уследио би жесток одговор. Последњи у низу је, рецимо, реактуализација концепта Међуморја, како би се спречило енергетско повезивање Русије и ЕУ.

Ако се на овакав начин говори о „геополитичким нужностима“, онда адреса за обраћање и даље није у Бриселу, већ у Вашингтону.

А ако се жели отворити расправа о балканској геополитици, онда је то далеко комплекснија ствар, не тиче се само америчких пројекција. Део историјског наслеђа су и сложени међусобни односи унутар региона, а део будућих аспирација неколико великих и регионалних сила супротстављено је (евро)атлантистичкој концепцији. Зато је за балканске државе пре свега у интересу да се успостави одржив и конструктиван баланс утицаја екстерних фактора уз покушаје тражења „интерних решења“ која ће у одређеној мери осигурати задовољавање интереса супротстављених страна, што може, али и не мора имати везе са евроинтеграцијама.

Такав оквир могуће је дефинисати и мимо ЕУ или уз учешће ЕУ као једног од екстерних елемената. Све су прилике да у послу тражења решења и покушајима обликовања таквог оквира формат Брдо-Бриони неће помоћи. Уосталом, он је и успостављен са другим разлогом.

 

Насловна фотографија: Председништво Србије/Димитрије Голл

 

Извор Спутњик

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.