Убрзо након распада биполарног света почело се говорити о новом оквиру за осигуравање балканске безбедности под називом „2 + 2“. Прва двојка су Турци и Грци, као „старе“ чланице НАТО. Друга двојка бејаху Бугари и Румуни као нови кандидати за НАТО.

Углавном, НАТО се ширио, то је представљано као гаранција сваке врсте стабилности, а турско–грчки односи приказивани су у најлепшем могућем светлу, добра пракса коју ваља користити. После драматичне „кипарске епизоде“ и претње од новог великог „медитеранског рата“, захваљујући НАТО трансформисани су у добросуседске и релативно предвидљиве, на општу корист и за мир у Европи.

Међутим, свака посета Турској или Грчкој, о Кипру тек не треба посебно говорити, макар она била и туристичка, указивала је да док официјелне релације и саопштења која их прате иду друмом, историјско памћење и расположење широких слојева становништва и чак целокупних политички мотивисаних друштвених заједница – маршира шумом.

Турке је оптерећивало што се са њихове обале не види „медитерански хоризонт“ због Лезбоса, Хиоса, Коса, Самоса, Симија и других грчких острва, док је у грчком колективном памћењу цариградска трагедија и даље опстајала као једна од најважнијих историјских вододелница. Обострано чланство у НАТО ту ништа није могло променити, као ни ширење ове организације на друге балканске земље. Неповерење је остало велико.

Два услова

Прича о доброј пракси више је служила за привлачење других, међусобно сукобљених кандидата, него што се запатила у турско-грчкој реалности. Једноставно, турско-грчки спор могао се „држати под контролом“ уз два услова.

Први, да су САД способне и спремне за тако нешто. Други, да у обе земље постоји стратешки интерес за спречавањем ескалације. Са једне стране, САД јесу биле и способне и спремне да спор „држе под контролом“, нарочито у постхладноратовском периоду, када су досегле врхунац сопствене моћи и утицаја. Са друге стране, у хладноратовском периоду ескалација је неминовно водила једног од актера ка савезништву са Совјетским Савезом, за шта због унутрашњих прилика није било воље.

Стање се, међутим, почело мењати. Први наговештај промене донео је Ахмет Давутоглу са својом тезом о стратешкој дубини и актуелизовању претњи по безбедност Турске које долазе због грчке контроле важног дела источномедитеранског приобаља. Даље се са несугласицама наставило са пријемом грчког дела Кипра у ЕУ, потом и током мигрантске кризе, а онда „експлодирало“ око разграничења у територијалним водама.

Претпостављена значајна налазишта природног гаса на дну Средоземног мора и отворена питања где су чија поља експлоатације добијају сасвим нову димензију након избијања нове енергетске кризе. И у ту једначину укључен је далеко већи број актера. Од ЕУ и САД, преко Израела, Сирије и Египта, до Русије и Ирана.

Тренд погоршања учвршћују промене у међународним односима и нарушавање регионалне безбедности, било да се ради о Балкану, Блиском истоку, црноморско–кавкаском ареалу или Источном Медитерану. Те промене су индуковале и поступно кварење америчко-турских односа који данас не изгледају ни изблиза онако како су изгледали пре две или три деценије. Напротив, САД се у Ираку на турске снаге могу ослонити само лимитирано, у Сирији ни толико, као уосталом ни у Ирану у случају неког потенцијалног сукоба, а Русија је тек тема за себе.

Пропаст оквира „2+2“

Турска је не само једина чланица НАТО која не прати западну политику против Москве, већ је и ветирала улазак Шведске и Финске у НАТО. Што би прагматични амерички аналитичари рекли – за њих је Ердоган део проблема, а не део решења. Део тог проблема је Ердоганова одлука о отказивању платформе билатералне сарадње са Грчком назване Стратешки савет на високом нивоу и порука: „Ми више не преговарамо са њима билатерално!“

Од атмосфере која је детектована током осмишљавања и имплементације оквира „2+2“ одавно није остало ништа. Џошун Башбуг извор проблема не види у Ердогану, већ у америчкој подршци Киријакосу Мицотакису. Он предлаже стратегију чекања и одуговлачења, јер пре или касније на чело Грчке морају доћи „разумни политичари“.

Ипак, у тој процени пренебрегавају се две чињенице. Прво, грчке власти су још од завршетка трагичног грађанског рата увек имале добре односе са САД, али су они последњих година додатно унапређени. Трауматично искуство са ЕУ, односно Немачком, која је руководила игром „дисциплиновања Грчке“ и наметања „мера штедња“ усмерило је Атину ка још приснијим релацијама са САД.

Просто, од Брисела се не може очекивати било каква суштинска помоћ. Друго, у широј грчкој јавности ће свака помоћ повезана са антитурском политиком бити дочекана са пуно одушевљења. Простор за појаву „разумних политичара“ у контексту како то помиње Башбуг се драматично сужава. Поред тога, баш због Ирака, Ирана, Сирије, Шведске, Финске, Израела, али пре свега Русије, у овом тренутку САД имају све разлоге да преко Грчке врше нимало пријатан притисак на Турску. Уз све старе и нове претње, евидентне на јужној и југоисточној граници, као и изазове у црноморском појасу након ескалације украјинске кризе, турска геополитика сада се суочава и са нарушавањем безбедности на њеном „западном фронту“, по неким карактеристикама и најосетљивијем.

Нереална очекивања

Позивање Анкаре на мировне споразуме из Лозане (1923) и Париза (1947) и захтевање да се изврши демилитаризација шеснаест грчких острва од Самотракија на северу до Карпатоса, Родоса и Мегистија на југу (удаљено од турског копна свега 2 километра, а на њему су грчкe снаге одржале војну вежбу августа 2020. године како би „потиснуле“ турски истраживачки брод „Оруч реис“) делују апсолутно неспоровдљиво, нереално. Од тога неће бити ништа. А шта после тога?

Турско-грчки односи улазе у сасвим нову фазу, препуну неизвесности и непредвидљивости. Уосталом, када се посматрају са данашње временске дистанце, изгледа и да су предодређени да буду такви, само су због спремности и способности САД да их „држе под контролом“ и хладноратовске биполарности у једном историјском интервалу деловали као стабилни.

И изгледа да је то нова реалност на коју се сви остали актери регионалне безбедности морају брзо привикавати. Јер, иако се они у „оваквом ритму“ могу кретати и годинама, чак и деценијама, у условима силних турбуленција у међународним односима они могу и брзо, чак и ненадано ескалирати, „отићи“ у сасвим другом правцу, постати изражено конфликтни. У једном тренутку, стари спор може прерасти у нови сукоб. Обострано чланство у НАТО више није никаква гаранција да тога неће бити.

Извор Спутњик

Насловна фотографија: ΠΑΠΑΜΗΤΣΟΣ ΔΗΜΗΤΡΗΣ / INTIME NEWS