ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Историјски заокрет Казахстана који је спречио украјински сценарио – коначан крај једне епохе

фото: © AP Photo / Vasily Krestyaninov

Ко се још сећа несретних јануарских дешавања у Казахстану? Догађаји из Украјине потиснули су у други план све остале вести, опала је заинтересованост јавности за информације из других делова света.

Евентуално, Казахстан се помене од стране понеког западног аналитичара у контексту непридруживања руским акцијама, јер је то, наводно, доказ како „Русија остаје сама“.
Уз Белорусију, највећа централноазијска земља је најближи партнер Москве, заједно су „зидали“ све интеграционе процесе на постсовјетском простору још од почетка деведесетих двадесетог века. Међутим, јануарска дешавања у Казахстану занимљива су данас посебно ако се има у виду ескалација украјинске кризе. Сада се мења контекст свега, покушај крупне дестабилизације унутар земље и претпостављеног свргавања легитимно изабране власти добија нови смисао.
По свему судећи, паралелно са отпочињањем жестоког војног удара на Донбас у првој половини марта, требало је од јануара одржавати тензије у Казахстану, пре свега у региону Алматија, чиме би НАТО, користећи „украјинску инфраструктуру“, стекао тактичку предност и „развукао фронт“ против Русије.
Периодични сукоби ниског интензитета граничара Киргизије и Таџикистана, којих је било и почетком фебруара, као и „егзодус“ централноазијском рутом припадника разних екстремистичких група из Авганистана учинио би ову причу значајно сложенијом него што се на први поглед чини.

Одлучна акција Токајева

Захваљујући врло одлучној реакцији председника Касима Жомарта Токајева овакав неповољан сценарио је спречен. Или, још боље описано – у корену сасечен. Наравно, неповољан по Русију, али најпре неповољан за Казахстан и целокупну регионалну безбедност.
Посматрајући из данашњег угла, Казахстану је била намењена судбина Украјине. Свакако, разликују се околности, разликовали би се елементи и фазе развоја претпостављене кризе, али што се епилога тиче, ту би разлика била мала. Истовремено, председник Токајев је након смиривања ситуације на улицама отпочео процес уставних промена јасно усмерених ка тражењу дугорочних решења. Коров може нићи и из неког другог корена, није довољно само спречити, него и лечити.

Историјски заокрет

Предлог уставних реформи и последње обраћање Токајева због тога се може означити историјским заокретом. Нови Казахстан, планирано је, на путу обнове и модернизације, биће земља са јачим институцијама и развијенијом демократијом.
Прелазак од суперпредседничке на председничку републику са снажним парламентом гаранција је тога. Исто тако, гаранције тога су и оснивање Уставног суда (до сада су о повредама основног правног аката одлучивали други судови), сасвим нова улога институција цивилног друштва и повећавање конкурентности медија.
Делује парадоксално, али док се на Западу ових дана ограничавају бројна људска права, укидају елементарне и међународно гарантоване слободе појединаца и компанија, те забрањује рад неподобних медија, у Казахстану се иницира сасвим другачији процес. Треба имати у виду и предлоге за новом административно – територијалном организацијом, пошто ће то несумњиво допринети динамичнијем развоју Капшагаја и Жетисуја као регионалних центара, битних не само за вођење унутрашње политике, већ и за даље повезивање централноазијског региона и новог пута свиле који ће спајати исток и запад Евроазије.
Зато, на питање – где су сада Казахстанци? – одговор се намеће сам по себи. Унутар Казахстана одвија се процес стабилизације прилика, који укључује и бројне реформе.

Коначан крај једне епохе

Живимо у времену промена. Последња дешавања у Украјини најавила су коначан крај једне епохе и почетак друге. Структура светског политичког система може се трансформисати на два начина: кроз кооперацију или кроз конфронтацију. Претходна трансформација, почетком деведесетих година двадесетог века одиграла се кроз кооперацију захваљујући одлуци совјетског руководства. Тако се из ере биполарности прешло у еру једнополарности. Сведоци смо да се од 2008. године структура светског политичког система трансформише из једнополарне у мултиполарну. Али, сведоци смо и да је колективни Запад упорно одбијао да кроз кооперацију као равноправне партнере призна друге велике силе – Русију и Кину у првом реду.
Логично, САД желе и даље да уживају привилегије које им омогућава доминантна улога у свету, неограничено штампање долара пре свега.
Зашто би на то и даље пристајали остали велики играчи у светској политици? Зато ће се овај процес завршити кроз конфронтацију, на несрећу украјинског народа. На срећу казахстанског народа, овај и овакав конфликт заобићи ће највећу и најважнију државу Централне Азије. Мада су, након трагичних дешавања у јануару, ствари могле отићи и у другом смеру. Нису отишле у другом смеру, највише захваљујући хитрим одлукама председника Касима Жомарта Токајева.
Казахстан није постао Украјина и тек је посматрано из перспективе актуелних дешавања могуће јасно и тачно сагледати колико је то важно.
rs.sputniknews.com