ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Долазак Кине на Балкан није случајан нити привремен

ИСКРА на Фејсбуку

Кинеска застава недалеко од бродских контејнера у луци у Тјанђину (Кина) (Фото: Nelson Ching/Bloomberg)

Кина је дошла на Балкан да би ту и остала. Она је нови чинилац регионалне безбедности, тренутно са незанемарљивим утицајем, у перспективи – са још већим

Kолико у данашњој комунистичкој Кини има комунистичког? Или: колико и у чему је данас кинески сличан севернокорејском комунизму и идеологији џуче, а колико јапанском капитализму и идеји корпоративизма?

Идеологије имају амбицију да, као и религије, буду универзалне. Заводљивост великих идеја које почивају на једноставним начелима јесте у томе што свуда могу бити прихваћене. Међутим, у практичној примени, спровођење идејног разликује се у различитим деловима света. У том процесу преласка са замишљеног на конкретно идејно се трансформише у идеалполитику. Идеологија и идеалполитика нису исто.

Да бих ову тезу приближио, вратићу се на једну расправу Слободана Рељића о транзицији у Србији из 2001. године. Залажући се тада да не журимо са некритичким прихватањем понуђеног модела и усвајањем на брзину преведених закона, он је закључио: капитализам је и у Немачкој и у Колумбији, а ово наше пре ће подсећати на Колумбију, него на Немачку. У површним анализама овакви исходи најчешће се објашњавају лошом управом. Улога лоше управе оставља последице, али то уопште не мора бити кључно. У различитим друштвима постоје различите традиције. Развој друштва је историјска категорија, традиција која се уоквирила конституисана је током векова, па је немогуће да друштво нагло одбаци уврежена правила опредељивања.

Култура једне заједнице подразумева најразноврсније комбиновање елемената као што су обичаји, веровања, језик, материјално и духовоно наслеђе, уметност, усмена и писана књижевност, митови. Зато се промене усвајају кроз процесе који трају, оне укључују фазе преиспитивања, адаптације и еволуције нових елемената све док не постану новоусвојене навике и потврђене вредности.

Конфуцијанска хармонија

На овом месту се опет може направити паралела са религијом.

Шиитска и сунитска традиција у исламском свету настају и зато што се идејно исламско калеми на две различите основе – персијску и арапску. Подела у хришћанству на православну, католичку и протестантску традицију слично је објашњива.

Утицај традиције на формулисање идеалполитике зарад имплементације идејног јесте огроман. Отуда и закључак да кинески комунизам током свог развоја никако није могао ићи истим путем као и совјетски. Иако су кренули са исте полазне тачке, чак дуго корачали паралелно.

Кинески систем почива на традицији конфуцијанске хармоније. Свест о неопходности одржавања сразмерног односа делова унутар целине обликовала је матричну организацију у којој вертикалне везе не само да постоје, него се њихов развој и подстиче. Кинеској традицији није страно постојање опозиције унутар система, по вертикали. Свакако, не по западним мерилима. Мао Цедунг наводи:

„Вође на свим нивоима имају ту обавезу да слушају остале. Неопходно је утврдити два принципа: 1) рећи све што се зна и говорити без устручавања, 2) не кривити оног што говори, него његове речи схватити као упозорење.“ На другом месту додаје: „Критику треба дати на време; не треба се препустити лошој навици да се критикује тек кад се ствари догоде.“ Али, исто тако, он упозорава: „Било коме, све док није непријатељски елемент и док не прибегава злонамерним нападима, треба дозволити да прича, и није битно да ли греши.“

Непријатељски елемент је дисидент. За разлику од дисидентсва у совјетском или руском моделу – где се такав статус прихвата, у великој мери сматра нормалном појавом, некима се и те како исплатио – у кинеском моделу то је недопустиво. У првом моделу дисиденти преузимају улогу опозиције систему, у другом је опозиција системска, а дисидентство тежак прекршај којим се појединац искључује из процеса доношења одлука.

Кинеска традиција утицала је да кинеска комунистичка идеалполитика иде својим путем. Ју Кепонг је на становишту да се данас кинески политички систем налази у поодмаклој фази трансформације која подразумева демократски централизам. Или, како је то описивао академик Михајло Марковић предлажући решење за југословенску кризу – унутарстраначког плурализма. Реформе често почињу предлозима са нижих нивоа власти, проверава се њихова функционалност и оправданост у границама мањих самоуправних јединица, да би тек потом постале прихваћене на централном нивоу. Рецимо, оно што данас гледамо у Кини почело је применом таквог модела на острву Хајнан осамдесетих година, када је проглашен специјалном економском зоном.

Данас већ грандиозни пројекат Појас и пут почео је скромним инвестицијама у непосредном окружењу, а постепена пенетрација утицаја кроз јачање економске моћи дуго је увежбавана у Пакистану – још од друге половине деведесетих. Са друге стране, и међународно окружење често узрокује трансформацију и еволуцију. Прво, раст популарности комунистичке идеје у Кини долази након века понижења и спољних интервенција.

Мо Јен добио је Нобелову награду за књижевност пре свега због романа Жабе и критике комунистичког пројекта „једна породица, једно дете“, али је његово најзначајније дело Смрт на сандаловом коцу, која описује дешавања током и након Боксерског устанка.

Утицај Јапана и Ј. Кореје

Комунистички покрет враћао је достојанство и самопоуздање. Тај процес морао је бити темељен на жестоком антијапанском, али и антизападњачком дискурсу. Покретање реформи од стране Денг Сјаопинга није и због тога могло да се одигра једноставним прихватањем западног модела, већ су тражена оригинална решења. За разлику од ситуације у Совјетском Савезу крајем осамдесетих, прозападно оријентисани дисиденти у овој трансформацији нису могли одиграти никакву улогу. Са друге стране, кинеско руководство помно је пратило искуства Јапана, Јужне Кореје и делимично Тајвана.

Токио је већ 1964. године организовао летње Олимпијске игре, непуне две деценије након што бејаше сравњен са земљом. Тада је и послао поруку да је стање у великој мери стабилизовано, а држава и народ посвећени економском расту и технолошком развоју. Још је упечатљивији пример Јужне Кореје која је у тренутку организовања Олимпијских игара у Токију била земља са бруто друштвеним производом на нивоу новостворених афричких земаља. У првој фази спровођења системских реформи јужнокорејска власт је управљала привредом, то је такође била диригована и планска економија, те се ослањала на јефтину радну снагу као компаративну предност. У другој фази држава се постепено повлачила из управљања, али је разним инструментима подстицала циљани развој сектора који су генерисали раст, као што су аутомобилска и електронска индустрија и улагала у науку и технолошки развој.

И Јапан и Јужна Кореја водили су тврду протекционистичку политику, дозвољавајући увоз сировина и технологија, али не и иностраних роба широке потрошње.

Ха Џун Чанг, полемишући са неолибералима у књизи Лоши Самарићани наводи један пример из своје младости. Наставници су их учили у школи да пријављују родитеље који пуше стране цигаре. Образложење је сјајно. Америчке цигаре могу се купити само на црној берзи за америчке доларе. Црна берза сама по себи није проблем, јер и таква трговина осигурава неку економску динамику. Али, проблем је ако се преко ње одлива новац у иностранство због куповине роба широке потрошње.

Симплификовани поглед који долази из неолибералне кухиње, а често га прихватају политичари који даље од симплификованог и не могу да појме, нуди објашњење како све процвета тамо где стигну Американци.

Американци су и у Немачкој и у Колумбији, па није све исто. И на Косову су. Па какво је стање тамо? Комшије Албанци већ су и Колумбију претекли. Наредни серијал „Наркос“ неће се снимати у Боготи, већ у Дреници.

„Азијски тигрови“ се рађају због предузимљивости Јапанаца и Корејаца, након њих и осталих који су их следили. Кина је учила на ова два примера, из непосредног међународног окружења – прихватала добра решења и тако пројектовала системске реформе. Што су у Јапану радили шездесетих, а у Кореји седамдесетих, у Кини се одигравало осамдесетих година.

Идејно свакако усмерава идеалполитику. Међутим, треба рећи и да се идеалполитика, на коју утичу и традиција и међународно окружење, може трансформисати идејно. Повратна спрега функционише. Кроз реформе се није мењала само Кина већ и кинески комунизам. Оно што данас постоји у Кини неупоредиво је са комунизмом од пре сто година. То се и даље назива комунизмом, али има нови садржај. И ту нема ништа чудно.

Напад је најбоља одбрана

Толстој је имао обичај да једном преводиоцу да свој текст да му га преведе на француски. Онда би другом преводиоцу дао текст на француском да му поново преведе на руски. Након тога је најчешће беснео пошто завршна верзија није била много слична изворној.

Преводе са кинеског језика на енглески често узимамо здраво за готово.

У Пекингу постоји научни институт за истраживање марксизма. Марксизам је остао у преводу мало због инерције, мало због традиције, али у изворној кинеској верзији та одредница има истовремено још шест значења, попут социјалистичке студије, социјалдемократске студије, социјалистичке теорије… Дакле, није марксизам у контексту западног погледа на ту теорију, већ нешто другачије.

Кинески комунизам не може се и не сме сагледавати у контексту западног погледа на ту идеологију, нити наших перцепција комунистичког проистеклих из традиције радничког самоуправљања. Тај нови садржај зида се око начела демократског централизма и рапидног увећавања средње класе. На међународном плану, оличава га борба против западне хегемоније. Иако на први поглед не изгледа тако, та борба је одлучна и тврда. Користе се разна средства, пре свега економска, заогрнута у пријемчиву реторику.

Опет се може искористити цитат Мао Цедунга: „Борити се, изгубити, поново се борити, поново изгубити, још једном се борити и тако до победе.“

Не треба уопште размишљати о томе како ће кинески комунисти одустати. У борби против западне хегемоније они ће истрајати. Такође, Мао Цедунг је рекао: „Напад је, као главно средство за уништење непријатељских снага, примаран, а одбрана је, као помоћно средство и један од начина за очување сопствених снага, секундарна.“

Кинески комунизам се адаптирао, трансформисао и еволуирао не да би се Кинези бранили, већ да би напали. Они неће дозволити да их било ко врати у век понижења. Идеологија и идеалполитика јесу у тој функцији. Посматрајући из историјске перпсективе, оваквим приступом, Комунистичка партија Кине направила је огроман резултат. Балканске државе, барем оне које покушавају да самостално артикулишу сопствену спољну и безбедносну политику, ово морају да имају у виду.

Кина је дошла на Балкан да би ту и остала. Она је нови чинилац регионалне безбедности и актер балканских односа. Тренутно са незанемарљивим утицајем, у перспективи – са још већим.

 

Насловна фотографија: Reuters/Carlos Garcia Rawlins

 

Извор sveosrpskoj.com

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.