Душан Пророковић: Америку брине зближавање Кине и ЕУ

ИСКРА на Фејсбуку

Заставе Европске уније и Кине у Бриселу (Фото: Mauro Bottaro/European Union)

Америка је забринута да се споразумом са Кином ЕУ „осамостаљује“, те да и убудуће може, мимо претходних консултација, одређивати сопствени стратешки правац кретања

Мало је рећи да су у Вашингтону остали непријатно изненађени. Неки су били и шокирани, неки озлојеђени. У последњим данима 2020. године постигнут је Свеобухватни споразум о улагањима између ЕУ и Кине.

Из Трамповог штаба стигла је оцена да „су збуњени и запањени што се ЕУ креће ка новом договору“, а из Бајденовог окружења поновљена теза о неопходности консултација „о заједничкој забринутости због кинеске економске праксе.“

Чињеница је, међутим, да су још јануара 2020. године Доналд Трамп и потпредседник кинеске владе Лиу Хе такође потписали један трговински споразум, насловљен са „Прва фаза“. Трамп је овај догађај прогласио огромним успехом. Договором се Кина обавезала да у наредне две године пазари додатних 200 милијарди долара код америчких понуђача (и то у четири области – индустријска роба, услуге, пољопривредни производи и енергетика), али је и званично нагласила да неће „манипулисати вредношћу своје валуте“, да ће побољшати оквире за заштиту иностране интелектуалне својине и уздржати се од захтева страним компанијама да преносе технологију.

Лоша вест за САД

Сличност са кључним одредбама усаглашеног са ЕУ је – очигледна! Са једне стране, европски инвеститори (најпре немачки, затим и француски) добијају сличне услове. Дакле, европске компаније неће бити изложене нелојалној конкуренцији (већа транспарентност приликом доделе државних субвенција кинеским произвођачима), могу заштитити своје патенте и неће морати да деле своје технологије, неће бити (недоговорених) пооштравања за приступ кинеским тржишту, нити захтева за принудним заједничким улагањима.

Поред тога, Кина ће дозволити инвестиције у профитабилне секторе телекомуникација, електричних аутомобила, финансијских услуга, приватног здравства и здравствене опреме, поморског транспорта… Није мање важна и додатна гаранција Пекинга о ефективној примени Париског климатског споразума, самим тим и координацији активности у борби против климатских промена. Један од стубова ЕУ постаје „зелена дипломатија“, па ће и економски односи и трговинска политика постајати све више условљавани заштитом животне средине.

Кина се припрема за нови, постпандемијски инвестициони циклус, отуда и жеља за привлачењем европског капитала. Истовремено, нека врата ће бити отворена и за више кинеских инвестиција у Европи, што ће увећати обим размене. Да, овај споразум може бити на обострану корист, барем када се посматра његов економски део.

Зашто би то сметало Американцима? Е, ту је сада ствар у политичком делу, због чега се против овог документа говорило не само у Вашингтону, већ и у самом Бриселу.

Да би ступио на снагу, споразум мора бити ратификован у Европском парламенту, а неке посланичке групе уопште нису срећне оваквим исходом. Јер, са друге стране, овакав корак на симболичком нивоу значи како ЕУ уважава Кину као партнера, не мешајући се у њена унутрашња питања (на шта су Кинези, пословично, врло осетљиви), али, у великој мери, и не доводећи у питање кинески ангажман у азијско-пацифичком ареалу.

За америчку економију јесте лоша вест што ће сада на кинеском тржишту добити и европску конкуренцију, исто као што ће се на европском срести са кинеском, али то није кључно. Овим споразумом, реално се сужава маневарски простор ЕУ да заузима чврсте антикинеске позиције када се отворе питања Јужног кинеског мора, Хонгконга или иницијативе Појас и пут.

Истовремено, из реакција појединих посланика Европског парламента уочљива је забринутост што би оваквим приступом ЕУ могла одустати од инсистирања на „људским правима“ (уз Хонгконг, ту се најчешће апострофирају још и „ујгурско питање“ и тема Тибета). Такође, остаје отворено, посматрано из овог угла, колико ће сада ЕУ моћи да настави политику супротстављања „чинфлуенсу“ у средњоисточној Европи.

Добра вест за ЕУ

За европску економију ово јесте корисно, али што се европске политике тиче, чини се да расправе тек почињу. Како са (дојучерашњим?) савезницима из Вашингтона, тако и унутар ЕУ. Кризу у САД, узроковану оштром борбом између два табора, Кина је искористила за убрзавање постизања споразума са ЕУ (иако током протеклих седам година преговарања Пекинг није било чим показивао да му се жури), остављајући тако доскора „монолитни западни блок“ подељеним.

Америчко подозрење појачава утисак да се ЕУ овако „осамостаљује“, те да и убудуће може, мимо претходних консултација, одређивати сопствени (стратешки) правац „кретања“. Наравно, САД могу користити и даље велики утицај у ЕУ како би спречиле ратификацију и примену договореног, могу пактирати и са европским партијама (углавном либерали, зелени, покрети који се окупљају око теме заштите људских права), али имаће у томе жестоког противника у водећим европским компанијама и финансијским институцијама, које у ширењу аквизиција ка источноазијским тржиштима виде спасоносно решење. Имаће у томе противника и међу европским суверенистима, који се одавно залажу за мањи амерички уплив у „европске послове“.

Из текуће перспективе сагледано, САД са преосталим лојалним европским партнерима имају могућност да ову ствар проблематизују (директно или индиректно), могу и да примену одложе на неко време, али тешко ће моћи да је спрече. Јер, за разлику од низа претходних ситуација, сада се против њих може лако и брзо формирати моћан политичко-пословни лоби унутар саме ЕУ, предвођен Немачком.

За разлику од деловања према Русији, које је скоро у потпуности координирано између САД и ЕУ и чак тактички и оперативно усаглашено унутар НАТО, у покушају обуздавања Кине оваквог савезништва једноставно не може бити. Барем не у оваквом међународном окружењу, у оваквим околностима.
Европљани су кренули ка Кини из убеђења да се тако може избећи претећа рецесија. Кинези су искористили тренутак да продубе неповерење међу западним савезницима.

Сун Цу је давно написао: „Прилика да осигурамо себе од пораза налази се у нашим рукама, али прилику да се победи непријатељ може ти дати једино непријатељ.“ Још је и додао: „Ако је однос два према један, поделите непријатеља!“

 

Насловна фотографија: Sean Gallup/Getty Images

 

Извор Спутњик

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.